Moja ćerka (9) ima NAPADE BESA: Lupa šakom o sto, baca stvari, viče, plače! Ponekad SEBE ČUPA I GREBE

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Devetogodišnja devojčica, povremeno ima napade besa uz lupanje šakom o sto, bacanja stvari sa stola, lupanja nogama, vikanja, plakanja. Kada je premorena, ima problem u školi razumem i utešim, razgovaramo, rešimo itd. Ali me brine kada to uradi jer je nezadovoljna nekim mojim odgovorom, ili kad je pitam šta želi npr. za večeru, ja to spremim (ona me i ne sasluša kada ponovim je li to to), ona je u međuvremenu promenila mišljenje bez da je išta rekla, i krene bes.

Nakon pola sata razgovaramo o svemu, ona potpuno ignoriše svoje učešće u situaciji: Nisam htela to, rekla sam nešto drugo da želim, a ti bi samo vikala (dakle preskoči svoje izlive besa i deo gde ja polako objašnjavam, i prelazi na deo gde ja počinjem da je grdim, govori mi "ti bi samo vikala"). I povremeno sebe čupa, grebe, udara, jer nije zadovoljna nečim, izgledom, postignućem, ocenom... Inače je natprosečno inteligentna (stručno mišljenje), jedan od najboljih učenika, vesela, nasmejana, kreativna, druželjubiva.

Odgovor

Poštovana,

Ono što opisujete ne bih odmah nazvao "bezobrazlukom", ali ga ne bih ni potpuno normalizovao. Devet godina je uzrast u kome dete već može da razume pravila, posledice i tuđu perspektivu, ali to ne znači da u trenutku jakog afekta zaista može da se zaustavi, sagleda svoj udeo i reaguje zrelo. Emocionalna regulacija nije isto što i inteligencija. Dete može biti natprosečno pametno, kreativno i uspešno u školi, a da istovremeno ima mnogo slabiji kapacitet da podnese frustraciju, umor, promenu plana ili osećaj neuspeha. Istraživanja o razvoju samoregulacije pokazuju da ona uključuje pažnju, planiranje, jezik, kognitivni razvoj i sposobnost podnošenja afekta - dakle, čitav skup funkcija koje sazrevaju postepeno, a ne automatski sa školskim uspehom.

Zato bih prvo postavio pitanje: kada je ovo počelo i šta se tada dešavalo u njenom životu? Ako se ponašanje pojavilo iznenada ili se značajno pojačalo, važno je pogledati da li postoji okidač: pritisak u školi, konflikt sa vršnjacima, promena u porodici, gubitak, bolest, selidba, razvod, rođenje mlađeg deteta, previše aktivnosti ili hroničan umor. Deca često ne kažu: "preplavljena sam", nego to pokažu kroz telo - vikanjem, bacanjem stvari, lupanjem, plakanjem. Afekt izađe pre nego što dete stigne da misli.

Drugo, važno je pogledati porodičnu dinamiku, ne da bi tražili krivca, već da bi razumeli obrazac. Da li se u kući mnogo objašnjava, pa dete nauči da se svaki konflikt pretvara u pregovore? Da li se od nje očekuje da zbog svoje inteligencije bude „razumnija“ nego što razvojno može? Da li se greške doživljavaju dramatično, pa dete oseća da mora odmah da odbrani sliku o sebi? U primeru sa večerom posebno je zanimljivo to što ona posle krize preskoči svoj deo ponašanja i fokusira se na deo gde ste Vi počeli da je grdite. To ne mora značiti da manipuliše. Može značiti da u tom trenutku još ne može da izdrži stid zbog sopstvenog ispada, pa se brani tako što priču pomeri na Vašu reakciju. Za dete je često lakše da kaže "ti bi samo vikala" nego "ja sam se raspala jer nisam dobila ono što sam u tom trenutku htela".

To nas dovodi do ključne razlike: odgovornost deteta treba graditi, ali je ne treba zahtevati kao da je odrasla osoba. Devetogodišnje dete može posle smirivanja da uči da prepozna svoj deo: "Promenila sam mišljenje, nisam rekla, onda sam se naljutila". Ali ako to tražimo dok je još u afektu, najčešće dobijamo odbranu, poricanje ili još veći bes. Razgovor ima smisla tek kada se telo smiri. Prvo regulacija, onda odgovornost.

Posebnu pažnju zaslužuje deo gde kažete da se povremeno čupa, grebe ili udara kada nije zadovoljna sobom, izgledom, ocenom ili postignućem. To je signal koji ne bih ignorisao. Kod dece i adolescenata samopovređujuća ponašanja često imaju funkciju regulacije prejakih osećanja - dete pokušava da smanji unutrašnji pritisak kroz telo. To ne znači automatski da postoji ozbiljan poremećaj, ali znači da bi bilo mudro uključiti dečjeg psihologa ili psihoterapeuta, naročito ako se ponavlja, pojačava ili je povezano sa samoprezirnim rečenicama. Pregledi istraživanja navode da je samopovređivanje kod mlađih od 12 godina ređe nego kod adolescenata, ali postoji, i najčešće je povezano sa emocionalnom disregulacijom, depresivnošću, anksioznošću ili porodičnim stresom.

Šta roditelj može praktično da uradi? Prvo, tokom samog napada besa ne ulaziti u dokazivanje. Rečenice treba da budu kratke i mirne: "Vidim da si besna. Neću dozvoliti bacanje stvari. Skloniću ovo dok se ne smiriš." Cilj nije da je tada ubedite da nije u pravu, nego da sprečite povređivanje i pokažete da odrasli može da ostane stabilan. Posle, kada se smiri, razgovor treba da bude kratak i konkretan: "Šta se dogodilo? Šta si osetila? Šta si mogla da uradiš umesto bacanja? Kako ćeš sledeći put da mi kažeš da si promenila mišljenje?" I veoma važno: posledica treba da bude povezana sa ponašanjem, a ne sa poniženjem. Ako je bacala stvari, pomaže da ih vrati. Ako je vikala, uči kako da popravi odnos. Posledice koje dobija u kući treba da emuliraju posledice koje je čekaju u realnom, odraslom životu za slična ponašanja.

Dobro je koristiti pristup koji istraživači nazivaju emotion coaching: prvo imenovanje i prihvatanje emocije (ljuta si) zatim granica (ova ponašanja su neprihvatljiva, čak i kada smo ljuti) i učenje ponašanja (kada smo ljuti, umesto vike, dreke i drame, prvo se sklonimo izduvamo, dišemo, prošetamo, pa onda pričamo). Gottman, Katz i Hooven su u longitudinalnom radu pokazali da roditeljski odnos prema emocijama deteta ima veze sa detetovom fiziološkom regulacijom, emocionalnom regulacijom i kasnijim ishodima u srednjem detinjstvu. Kasnija istraživanja takođe povezuju roditeljsko "treniranje emocija" sa boljom dečjom samoregulacijom.

Ono što ne pomaže jeste duga rasprava u trenutku besa, sramoćenje, etiketiranje tipa "razmažena si", "manipulišeš", "uvek praviš dramu", kao ni popuštanje samo da bi se napad zaustavio. Time dete uči ili da je loše, ili da se intenzitetom dobija ono što želi. Bolja poruka je: "Tvoja ljutnja je dozvoljena. Bacanje, udaranje i povređivanje nisu."

Ako se ovakvi ispadi nastavljaju u više sredina, ako se samopovređivanje ponavlja, ako postoji izražen perfekcionizam, strah od greške, pad raspoloženja, problemi sa spavanjem ili školom, tada bih preporučio procenu kod dečjeg psihologa. Ne zato da se dete „etiketira“, već da se vidi da li iza svega stoji anksioznost, ADHD, opoziciono ponašanje, preopterećenost, porodični stres ili nešto drugo. Dete koje je veselo, pametno i uspešno i dalje može imati deo sebe koji ne zna kako da podnese neuspeh, stid i frustraciju.

Najkraće rečeno: ne bih gledao samo pitanje "zašto neće da prizna svoj deo", već šta se u njoj dogodi, pa joj je sopstveni deo nepodnošljiv. Tu počinje pravi rad - da dete nauči da može da pogreši, da se naljuti, da bude nezadovoljno, a da se zbog toga ne raspadne ni ono, ni odnos sa roditeljem.