Kupila sam komšiji (88) maslinovo ulje za koje NIJE IMAO NOVCA: Pet godina kasnije na vrata mi je POKUCALA NJEGOVA ĆERKA i izgovorila rečenicu koja me RAZDIRE IZNUTRA

U mom kraju u Beogradu godinama je živeo jedan deka, sam, u garaži koja je adaptirana u garsonjeru. Uvek je na drvenoj stolici sedeo ispred ulaza, svakog komšiju nešto pitao, ceo kraj poznavao i uvek bio voljan za "čašicu razgovora". Ja živim odmah preko puta njega, pa je naš odnos bio više od onoga: "Dobar dan komšija, kako si?", što je često znao da kaže prolaznicima onako visokim tonom budući da nije dobro čuo.

Mi smo se tako često dovikivali dok bih stajala na terasi, znao je da me pita za recept za supu, kako perem patike, jesam li se umorila na poslu i slično. Razgovarali bismo tako, ceo kraj bi nas čuo. A kada bih izašla ispred zgrade, obavezno odem do njega da pitam treba li nešto, pa ako nisam otišla u prodavnicu po namirnice za njega, onda bi razgovor trajao o njegovom detinjstvu i mladosti. Pričao mi je kako je prvi u Beogradu doveo kravu, šetao je negde po Banovom Brdu, kako je sa ženom došao iz Podgorice i tu stvorio porodicu.

Govorio je o poslu, o ratu, o nemaštini, o životu nakon što mu je žena preminula. Znao je on i da ponavlja priče u nedogled, a ja bih iz poštovanja prema njegovim godinama (88), slušala sve kao da čujem prvi put.

Usluga na koju sam zaboravila pre pola decenije

Jednom prilikom mi je tražio da mu kupim maslinovo ulje kad se vratim sa puta i te dve flaše su koštale 3.600 dinara. Bilo je to pre pet godina i on u tom trenutku nije imao da mi da. Rekla sam mu: "Nemojte da se brinete, daćete kad budete imali". Ne da bih odmah uzela starom čoveku koji živi od penzije, nego prosto sam tako rekla. Bez bilo kakve namere.

Godinama je pričao kako zna da mi je dužan, a ja sam mu kasnije pričala da zaboravi na dug i da ne pominje to više. Da izbriše taj detalj iz glave i da ulje shvati kao poklon. Nebrojano puta sam mu to rekla.

Pre neka tri meseca, deke nije bilo u svom stanu. Znao je nekada da ode kod ćerke na drugi kraj grada, ali se nikada nije toliko zadržavao. Pomislila sam da ne može više sam, vremešan je čovek, a i oslabile su mu noge u poslednje vreme. Samo nisam bila tu i nije stigao da mi kaže da se seli.

Zvono na vrata koje mi je poremetilo naredne dane

Danima sam mislila gde je i šta se dešava sa njim, ali nisam imala koga da pitam. Ukazala mi se prilika da sretnem njegovu porodicu koja je tu došla da obavi nešto i saznala sam istinu. Dedu su odveli u starački dom jer nije mogao više da se brine sam o sebi. Tamo je već dva meseca. Rekla sam im da ga pozdrave i da se nadam da ćemo se ponovo sresti.

Pre dva dana na vrata mi zvoni nepoznata žena.

– Dobar dan, ja sam ćerka dede preko puta. Tata mi je rekao da vam je ostao dužan 3.600 dinara, pa sam došla da vam vratim – rekla mi je ona.

Sva zbunjena situacijom insistirala sam da neću da uzmem novac i da je zamolim da mu vrati i kaže mu da ne razmišlja o tome, kako smo se i ranije nas dvoje dogovorili. Ona je u tom trenutku slegla ramenima i rekla rečenicu koja me je pokosila.

– Ne mogu da mu kažem, tata više nije sa nama – reči su koje su mi tek tada skrenule pogled na ženu koja je stajala u crnini preda mnom.

Zamolila sam je da uzme novac i kupi šta je potrebno porodici i da tek sada ne mogu da uzmem novac. Krenula je priča oko toga šta mu se desilo i to sve na prag mog ulaza. Nije htela da uđe u kuću jer je došla sa groblja, dala ocu prvu subotu.

– Ali zaista ne znam šta sad da radim sa novcem, tata mi je rekao da imate dete i da vam sigurno treba – rekla mi je na odlasku, a ja sam je zamolila da za te pare kupi cveće u moje ime i odnese mu na grob.

Izljubile smo se kao da se poznajemo ceo život i tugu podelile u tom jednom zagrljaju. Njeno "hvala" mi je odzvonilo u ušima i ova priča me razdire iznutra od trenutka kad sam zatvorila vrata za njom.

Čovek koji mi nije bio u krvnom srodstvu, ušao je u moj život kao komšija koji zaustavi dan, a izašao kao neko ko je u svojim poslednjim mislima imao mene. I ja danas ne znam da li sam pogrešila što nisam uzela taj novac – ili sam uradila jedino što sam mogla. Bilo kako bilo, ispostavilo se da ipak nije otišao bez pozdrava – samo je taj pozdrav stigao u obliku koji nisam očekivala.