Muž me je ODVEO NA RUČAK da mi saopšti da želi RAZVOD posle 25 godina braka: Raspala sam se na komadiće - kako ovo da preživim?

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Poštovani,

Muž me je odveo na ručak da mi saopšti da želi razvod posle 25 godina braka. Raspala sam se na komadiće. Kako ovo da preživim?

Odgovor

Poštovana,

Kada vam muž posle 25 godina zajedničkog života saopšti da želi razvod, naravno da se osećate kao da vam se svet raspao u jednom jedinom trenutku. Nije u pitanju samo gubitak partnera. Ruši se svakodnevica na koju ste navikli, planovi na koje ste računali, osećaj sigurnosti, predvidivosti i deo identiteta koji je godinama bio vezan za ulogu supruge. Zato je sasvim prirodno što imate utisak da ste se „raspali na komadiće“.

Ono kroz šta prolazite i ono šta vas čeka je u stvari jedan proces tugovanja. Tokom tugovanja puštamo staru realnost da ostane u prošlosti, pamtimo ono što nam je važno i menjamo se, jer to je jedino što možemo onda kada ne možemo da promenimo okolnosti. Na kraju tog procesa moći ćete ponovo da volite, vidite smisao i osećate zahvalnost prema životu. No, prihvatanje smisao i zahvalnost su proizvodi jednog intenzivnog emotivnog puta i nemoguće je pretrčati do te završne faze. Ako pokušate da ubrzate proces tugovanja, napravićete sebi medveđu uslugu - gubitak neće biti emotivno obrađen do kraja, a vi možete ući u rizik da razvijete neku depresivnu simptomatologiju. Dakle, imajte poverenja u proces, u vreme i dozvolite sebi da osetite sve što osećate. Kao i posle svakog velikog gubitka, smenjivaće se šok, neverica, bes, tuga, krivica i pitanja bez jasnog odgovora. U prvim danima i nedeljama ne morate ništa „pametno“ da zaključite. Dovoljno je da izdržite dan po dan. Da jedete koliko možete, da spavate koliko uspevate, da plačete kada vam se plače i da se oslonite na ljude kojima verujete.

Mnogi u ovakvim trenucima upadnu u vrtlog preispitivanja: „Šta sam mogla drugačije?“, „Da sam ranije primetila…“, „Možda sam mogla da sprečim sve ovo.“ Takva pitanja su razumljiva, ali retko donose mir. Takva pitanja su pokušaji naše psihe da uspostavi kontrolu nad nečim što je izvan naše moći. Zato je važno razlikovati odgovornost od kontrole. Možete pošteno sagledati svoj udeo u odnosu, ali zapamtite da niste mogli sami odlučivati o sudbini braka. Za brak je potrebno dvoje. Odluka vašeg muža pripada njemu, a vaša lična vrednost ne zavisi od njegove odluke. Sve osobine zbog kojih vas je voleo i cenio i dalje pripadaju vama, a njegova odluka je pitanje njegovih preferencija. Esther Perel često podseća da je jedna od najvećih iluzija u ljubavi ideja da naš partner „pripada“ nama. U knjizi Mating in Captivity ona piše: „Velika iluzija monogamne ljubavi je da mislimo da je partner naš.“ Takođe kaže da „nikada zapravo ne posedujemo jedno drugo; samo mislimo da je tako.“

Ova misao može biti veoma važna u trenutku kada nas neko napusti. Kada volimo, lako poverujemo da je odnos trajna garancija i da će osoba koju smo izabrali zauvek ostati uz nas. Ali ljubav nije vlasništvo. Druga osoba je uvek zasebno biće sa sopstvenim željama, strahovima i odlukama. U tom smislu, brak više liči na dogovor koji se iz dana u dan obnavlja nego na ugovor koji jednom potpišemo i time zauvek osiguravamo ishod. Dvoje ljudi ostaju zajedno zato što to iznova biraju, a ne zato što jedno drugo poseduju.

Ova istina je bolna, ali u sebi nosi i određeno oslobađanje. Ako nikada nismo zaista „imali“ drugu osobu, onda njen odlazak ne znači da nam je oduzeto nešto što nam je po pravu pripadalo. Izgubili smo odnos koji nam je bio dragocen, ali ne i pravo svojine nad nekim. Kada to prihvatimo, lakše je da se iz pitanja „Kako da vratim ono što je moje?“ pomerimo ka zrelijem pitanju: „Šta sada biram da uradim sa sopstvenim životom?“

Jedna od najvećih zamki su i misli „šta bi bilo kad bi bilo“. U tim mislima ostajemo vezani za zamišljeni život koji se nikada nije dogodio. U poređenju sa tom idealizovanom verzijom naše priče, stvarnost deluje prazno i besmisleno. No, život se uvek odvija kroz ono što jeste ovde i sada, a ne kroz ono što je moglo biti. Da je vaš odnos pod datim okolnostima mogao da opstane, verovatno bi opstao.

Razvod gotovo nikada nije posledica jednog događaja ili jedne svađe. Takve odluke obično sazrevaju dugo. Važno je da zapamtimo da se sa krajem jednog braka ne završava i naš život. Završava se jedno poglavlje, nakon kog je ključno pitanje ko ste vi sada i kakav život želite dalje. Nemojmo zaboraviti ni važnost dostojanstva: ljubav se ne može izmoliti ni iznuditi. Istina, vaša pozicija je nezahvalna, utoliko što je vaš partner verovatno više puta razmišljao o svojoj odluci pre nego što ju je izgovorio, dok vi ostajete zatečeni, bez teksta i šokirani.

Istraživanja o oporavku nakon razvoda pokazuju da najviše pomaže podrška bliskih ljudi, prihvatanje emocija umesto njihovog potiskivanja, samosaosećanje i postepeno vraćanje osećaja da možete da upravljate sopstvenim životom. Ono što najviše odmaže jeste izolacija, stalno vraćanje na alternativne scenarije i pokušaji da dobijete potpunu kontrolu nad nečim što više nije u Vašim rukama.

U praktičnom smislu, ovo je period u kojem je dobro da budete nežni prema sebi. Nemojte donositi velike odluke dok ste još u šoku. Oslonite se na prijatelje i porodicu. Održavajte osnovnu rutinu. Ako vam je potrebno, potražite stručnu pomoć i podsećajte sebe da bol koji sada osećate nije znak da ste slabi, već dokaz da je ono što ste izgubili za vas bilo jako važno.

Možda vam sada izgleda kao da je sve što ste gradili nestalo, ali čak i kada se brak završi, ne nestaju godine koje ste proživeli, iskustva koja su vas oblikovala, lekcije koje ste naučili, uspomene, deca, vrednosti koje ste živeli i delovi vas koji i dalje postoje. Važno je sačuvati ono što je u toj priči bilo stvarno i dragoceno, a pustiti ono što više ne može da traje u istom obliku.

Za sada, možda je dovoljno da sebi kažete: „Ovo je veliki gubitak. Teško mi je. Ne moram sve da razumem danas.“ Vremenom će bol postati podnošljiviji, a iz ovog iskustva može se roditi i nešto novo – jasniji odnos prema sebi, veće samopoštovanje i život koji će, iako drugačiji nego što ste planirali, ponovo imati smisla.