Dečko me je PREVARIO sa svojom NAJBOLJOM DRUGARICOM koja mu je kao sestra: Sve vreme zamišljam njihove INTIMNE ODNOSE - kako da ih izbacim iz glave?

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Dečko me je prevario sa svojom najboljom drugaricom koja mu je kao sestra i previše je bolesno sve. Nismo više zajedno, ali ne mogu da izbacim to iz glave. Sve vreme ih zamišljam kako imaju odnose. Kako da pomognem sebi?

Odgovor

Poštovana,

To što vam se slike njih dvoje uporno vraćaju možemo videti kao pokušaj vaše psihe da izađe na kraj sa iskustvom koje je bilo previše naglo, previše kontradiktorno i previše bolno da bi se jednostavno obradilo, sleglo, pustilo, a vi prosto nastavili dalje. Prevara, naročito ovakva, sa osobom koja je bila deo vašeg zajedničkog sveta, može ozbiljno da uzdrma vaš osećaj same realnosti. Možda se vraćate baš na te scene zato što pokušavate da razumete šta se desilo i kako je to moglo da se desi.

To što zamišljate njihov odnos ima i jednu dodatnu funkciju. Kada se nešto desi mimo nas, kada nismo imali nikakav uticaj, ostaje snažan osećaj bespomoćnosti. Ponavljanjem tih scena u glavi, možda zapravo pokušavate da uspostavite neku vrstu kontrole: ako mogu da zamislim, možda mogu i da shvatim, a ako shvatim, možda će manje boleti.

Jedan deo ove upornosti može se razumeti i kroz fenomen kognitivne disonance. Do prevare ste verovatno živeli u uverenju da je odnos stabilan, da postoji poverenje i neka vrsta posebnosti između vas dvoje. Kada se to sudari sa činjenicom da je partner bio intiman sa drugom osobom, nastaje snažan unutrašnji raskorak između onoga što ste verovali i onoga što se dogodilo. Psiha pokušava da taj raskorak smanji tako što se stalno vraća na scene – kao da kroz njih pokušava da „izračuna“ kako je to bilo moguće, kako dve kontradiktorne realnosti mogu postojati u isto vreme. U suštini, ovo može biti pokušaj da se ponovo uspostavi osećaj smisla tamo gde ga trenutno nema.

U tim slikama, zanimljivo je da zapravo postoje tri učesnika: bivši partner, druga žena i vi kao posmatrač. Ta pozicija posmatrača nije slučajna. Kada je prevara trajala, vi ste bili potpuno isključeni iz situacije, bez ikakvog uticaja ili saznanja. Sada, kroz maštu, psiha vas uvodi „unutra“, ali u ulozi koja ipak ima izvesnu kontrolu – vi gledate, znate, svedočite. Često psiha ono što je pasivno doživljeno pokušava da preradi tako što ga pretvara u aktivno. Čak i ta uloga posmatrača nosi više moći nego pozicija osobe koja je bila prevarena a da nije imala nikakav uvid u realnost situacije. Na taj način, um pokušava da vrati makar delimičan osećaj kontrole nad nečim što je u realnosti bilo potpuno van vašeg domašaja.

Prevara nije samo čin, već priča koju sebi pričamo o tom činu – gde smo mi bili, šta je tamo postojalo, šta je to značilo. U tim slikama se možda nalazi i pitanje vrednosti: šta je on tamo našao, što nije imao sa mnom? To je pitanje koje boli i koje često vodi u pogrešnom pravcu, jer odgovori koje nudimo sebi obično postaju mnogo suroviji nego što stvarnost zaista jeste. Postupak bivšeg partnera i vaša vrednost nisu isto. Izdaja govori o njegovim granicama, njegovim izborima i njegovom odnosu prema bliskosti. Kada se poverenje poljulja, često se javi i sumnja u sopstveni sud – kako nisam videla, kako nisam znala. Ta pitanja su prirodna, ali lako skliznu u samookrivljavanje koje vas dodatno opterećuje. Istraživanja koja su radili John Gottman i saradnici pokazuju da ljudi nakon prevare često pokušavaju da objasne događaj kroz sopstveni „nedostatak“, iako to retko ima uporište u realnosti.

Ne postoji brz način da se ove slike zaustave, ali postoji način da izgube snagu. Umesto da pokušavate da ih potisnete, možete da ih prepoznate kao signal – trenutak kada se aktivira bol. Tada je važnije pitati se šta osećate (bes, krivicu, bespomoćnost, tugu) nego šta oni rade u tim scenama. Kada se pažnja postepeno vraća na vaše iskustvo, slike počinju da blede.

Prevazilaženje onoga što vam se dogodilo je proces koji zahteva vreme. Raskid ne mora ostati trauma bez značenja, već može postati deo lične priče u kojoj i ovo neprijatno iskustvo ima svoje mesto. To ne znači opravdati ono što se desilo, već ga razumeti na način koji vas ne zarobljava i ne urušava vaše dostojanstvo. U tom procesu će verovatno biti i besa i tuge i razočaranja. Sve to ima svoju funkciju i ne treba ga ubrzavati.

Na kraju, možda je najvažnije da znate da to što ne možete da „izbacite iz glave“ nije znak da ste zaglavljeni, već da ste još u procesu. Kako se iskustvo bude polako integrisalo, slike će se povlačiti, prosto - više vam neće biti potrebne da biste razumeli šta vam se dogodilo.