Zašto dete koje ima 4 godine uporno odbija da bilo šta posluša? U vrtiću, kod kuće, u školici plivanja - uvek je isto

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Zašto dete koje ima 4 godine uporno odbija da bilo šta posluša? U vrtiću, kod kuće, u školici plivanja, uvek je isto. Radi po svome bez obzira što mu je objašnjeno šta treba da uradi. Prost primer: "Molim te, sačekaj me tu, idem samo da se preobujem i idemo na trening". Nisam ni ušla u kuću, on je već krenuo nešto da radi. Na treningu mu kažem da posluša šta mu trener priča, on uopšte ne obraća pažnju. pa bude izbačen sa treninga. Stvarno ne znam šta da radim...

Odgovor

Poštovana,

Ono što opisujete ume da bude veoma iscrpljujuće za roditelja, ali je važno odmah napraviti jednu razliku: četvorogodišnje dete nije neposlušno na način na koji su odrasli neposlušni. U tom uzrastu govorimo o detetu koje tek razvija sposobnost da kontroliše impulse, da odloži želju i da „drži u glavi“ pravilo i onda kada ga nešto drugo privuče.

Dete tog uzrasta živi u trenutku. Kada mu kažete "sačekaj me tu", ono to može razumeti, ali ne može još uvek stabilno da se drži te instrukcije kada ga nešto drugo privuče. Deo onoga što vidite sigurno ima veze sa njegovom razvojnom fazom i temperamentom – neka deca su impulsivnija, radoznalija i teže podnose odlaganje.

Kada se ovakvo ponašanje javlja u više okruženja – kod kuće, u vrtiću i na aktivnostima – ima smisla pogledati i širi kontekst. Ponekad je to znak da se detetu u životu dešava nešto što ne može da obradi rečima: promena u porodici, napetost među roditeljima, dolazak novog deteta, osećaj da mora da se izbori za mesto. Tada neposlušnost može biti način komunikacije. U drugim situacijama, pravila mogu biti doživljena kao previše zahtevna u odnosu na razvoj, pa dete ulazi u otpor kako bi sačuvalo osećaj sopstvene volje i autonomije. U tom uzrastu se razvija autonomija – potreba da se nešto uradi „po svom“, i ona se prirodno sudara sa spoljnim zahtevima - dečije "neću" je prvi korak u razvoju slobodne volje.

Zato je važna i uloga roditelja kao nosioca strukture. Deci je potrebna kombinacija topline i doslednih granica. Kada su pravila jasna, predvidiva i stabilna, dete se u njima lakše organizuje. U mnogim porodicama otac, kada je uključen, može pomoći u uspostavljanju te strukture I pravila, ne kroz strogoću, već kroz kontinuitet i sigurnost. Posebno za dečake, to često ima stabilizujući efekat, iako se u početku može videti otpor.

Istovremeno, važno je razumeti jednu ključnu razvojnu činjenicu: dete ovog uzrasta tek uči da napravi razliku između želje i ponašanja. Još uvek ne ume pouzdano da "stane" između impulsa i akcije. Taj proces nazivamo razvojem kontrole impulsa i samoregulacije. Dete polako prelazi put od toga da nešto mora odmah da uradi, ka tome da može da sačeka i izdrži. U početku to radi uz pomoć odraslog, a to tek kasnije postaje unutrašnja sposobnost.

Zato situacije koje opisujete – da ne može da sačeka, odmah kreće, ne prati instrukcije – ne govore samo o neposlušnosti, već o tome da je impuls za dete „hitniji“ od pravila. Roditelji to često opisuju kao da dete "nema kočnicu", i to je zapravo vrlo tačan opis ove razvojne faze.

Ovo je povezano i sa razvojem pažnje. Istraživanja pokazuju da dete od 4 godine može da zadrži pažnju na jednoj aktivnosti u proseku oko 8–12 minuta, dok se često koristi i pravilo od 2–3 minuta po godini života. Kada je reč o praćenju instrukcija koje detetu nisu zanimljive, taj raspon je još kraći – često svega nekoliko minuta. Uz to, rasejanost u ovom uzrastu spada u uobičajene razvojne varijacije i nije nužno problem. Zato situacija u kojoj dete ne može da "sačeka" ne znači da vas ignoriše, već da njegov sistem samokontrole još nije spreman da radi samostalno bez spoljne podrške.

U tom kontekstu postaje jasno zašto deca ne usvajaju pravila kroz objašnjenja. Ona uče kroz odnos i kroz ono što vide. Ako dete vidi odraslog koji može da zastane, sačeka i reguliše se, ono to postepeno usvaja. Ako je okruženje ubrzano, haotično I puno instrukcija i promena, dete se usklađuje sa time. Dete "sluša" očima mnogo više nego ušima i ne usvaja ono što govorite, već ono što vidi da vi radite.

Zbog toga često pomaže da se instrukcija ne oslanja samo na reči, već i na prisustvo: da ga pogledate, da budete fizički blizu, da ga kratko zadržite u kontaktu pre nego što se udaljite. Malom detetu je često potreban "pozajmljeni um" odraslog da bi moglo da reguliše svoje ponašanje.

Važno je uzeti u obzir i uticaj savremenog okruženja, posebno ekrana. Deca koja su naviknuta na telefone, tablete ili televizor provode vreme u svetu brzih smena, jakih podsticaja i trenutnog zadovoljenja. U poređenju sa tim, realne situacije koje zahtevaju čekanje i praćenje instrukcija deluju sporo i nezanimljivo. Tada dete ne deluje neposlušno, već preopterećeno drugačijim ritmom na koji je naviklo. Zato ograničavanje vremena pred ekranom i vraćanje deteta u iskustva igre, dosade i kontakta često značajno pomaže razvoju pažnje i samoregulacije.

Nećemo donositi prebrze zaključke, ali osvrnimo se i na to da postoje razvojni obrasci koji mogu ličiti na ono što opisujete – izražena impulsivnost, teškoće sa pažnjom ili otpor prema autoritetu. Ukoliko se ponašanje nastavlja, pojačava i značajno remeti funkcionisanje u više sredina, može biti korisno konsultovati stručnjaka i razmotriti da li postoji nešto poput ADHD-a ili opozicionog ponašanja. To nije dijagnoza koju treba postavljati napamet, ali jeste nešto što se ponekad proverava kada roditelj ima utisak da "ništa ne dopire do deteta".

Na kraju, možda je najvažnije da blago pomerite fokus sa pitanja kako da ga naterate da sluša, već da se zapitate i otrkijete šta mu pomaže da posluša, u kojim situacijama i periodima praćenje instrukcija ide lakše, a kada teže? Ako želimo da olakšamo detetu postepeni razvoj kontrole impulsa to često znači kraće i konkretnije instrukcije, više prisustva, manje objašnjavanja unapred i više vođenja kroz situaciju.

Kontrola impulsa se ne razvija ni u haotičnom i nepredvidivom okruženju, ni u okruženju koje se oslanja isključivo na silu. Kada su granice nedosledne, dete ne uči da odlaže impuls, već biva zbunjeno i telesno uznemireno. Ključna razvojna potreba jeste da dete iskusi razliku između želje i delanja, a da pri tom ne izgubi odnos sa roditeljem. To podrazumeva odrasle koji mogu da priznaju realnost detetove pobude ("vidim da ti se sada mnogo hoće") i da izdrže detetovu frustraciju bez eskalacije i bez popuštanja koje bi onemogućilo razvoj zadržavanja. Impuls mora biti priznat kao deo detetovog iskustva, ali ne mora biti odmah zadovoljen.

Proces internalizacije je postepen: ono što je isprva spoljašnji ritam i spoljašnja granica, postaje unutrašnja struktura ega. Dete uči da pobuda može da postoji i kada se ne razreši odmah i da telo može da ostane u kontaktu sa drugima i sa realnošću.

Suštinski, ovde se ne radi nužno o detetu koje "neće", već o detetu koje još uvek ne može da izdrži između želje i akcije. Ono ne ignoriše pravila zato što su nevažna, već zato što su njegove želje u tom trenutku jače od kapaciteta da ih odloži. Taj kapacitet se ne razvija kroz objašnjavanje, već kroz odnos, ponavljanje i vreme.