Volela bih da pomognem ćerki, ali ne znam kako? Plaši se bolesti i odvajanja od mene, ne želi da izađe iz dvorišta, ide samo u školu

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Poštovani,

Volela bih da pomognem ćerki, ali ne znam kako? Previše se plaši bolesti i odvajanja od mene. Ako se malo čudno oseća, a ja nisam tu, prepadne se. Ne želi nigde da izađe iz dvorišta, osim u školu, vrišti kad ja negde pođem. Počne ubrzano da diše i jako me uplaši. Smiri se kad ne odem. Nije bila takva do pre mesec dana. Ima 10 godina.

Odgovor

Poštovana,

Kažete da Vaša ćerka do pre mesec dana nije bila takva, a da sada naglo pokazuje jak strah od bolesti, odvajanja i ostajanja bez Vas. Kada se kod deteta od 10 godina ponašanje ovako iznenada promeni, to je obično signal da se u njenom životu nesto dogodilo ili se trenutno događa.

To može biti: bolest u porodici, smrt bliske osobe, priča o ozbiljnoj bolesti, konflikt među roditeljima, promena u školi, neki problem sa vršnjacima, zastrašujuće vesti, sadržaji sa interneta ili jednostavno period u kojem dete prvi put počne da shvata da su bolest, razdvajanje i gubitak realne pojave i deo života od kog niko nije pošteđen.

U ovom uzrastu deca već razumeju da roditelji nisu svemoćni i da se loše stvari zaista mogu dogoditi. Za neku decu to saznanje se sleže postepeno, a kod druge ono može pokrenuti snažnu anksioznost.

Stručnjaci ovo najčešće opisuju kao separacionu anksioznost, a kada se jave ubrzano disanje, osećaj gušenja, drhtanje i panični strah, dete može doživljavati i simptome nalik paničnom napadu. Separaciona anksioznost ne javlja se samo kod male dece; može se pojaviti i kasnije, naročito nakon stresnog ili traumaticnog događaja.

Osvrnimo se i na strah od bolesti: Sa oko deset godina dete prvi put jasnije razume da se ljudima zaista mogu dogoditi bolest, nesreća i smrt. To je razvojno važan korak: mašta više nije samo igra, već se povezuje sa realnošću. Neka deca ovu spoznaju integrišu postepeno, dok kod osetljivije dece ona može izazvati snažan strah. Tada i običan simptom – bol u stomaku, lupanje srca, vrtoglavica – može biti doživljen kao znak ozbiljne opasnosti.

Psihodinamski gledano, telo često postaje "platno" na koje dete projektuje osećaj nesigurnosti. Kada dete ne može jasno da kaže "bojim se da će se tebi nešto dogoditi" ili "plaši me što ne mogu sve da kontrolišem", anksioznost se premešta na telesne senzacije. Umesto nejasnog osećaja ugroženosti, dete dobija konkretnu brigu: "možda sam bolestan" ili "možda će mama umreti". Na taj način strah dobija oblik koji deluje razumljivije i kontrolabilnije.

Nekad čak i ljutnja koju osećamo prema nekome dragom i bliskom, a koju ne želimo da je priznamo (jer se plašimo da će ljutnja pokvariti odnos), može da se "pomeri" na telo. Umesto "ljuta sam na mamu sto me izdaje i odvaja se od mene" dobijamo "telo me izdaje".

Hiperbudnost prema telesnim senzacijama postaje pokušaj da se opasnost prepozna na vreme i tako spreči gubitak sigurnog odnosa.

Klinički, zdravstvena anksioznost kod dece često uključuje:

• stalno osluškivanje telesnih senzacija,
• ponavljana pitanja o zdravlju,
• traženje uveravanja,
• strah da će roditelj ili dete ozbiljno oboleti,
• teškoće pri odvajanju od roditelja.

Istraživanja pokazuju da je traženje stalnog uveravanja kratkoročno umirujuće, ali dugoročno održava anksioznost, jer dete ne razvija iskustvo da može podneti neizvesnost. Upravo zato se u terapiji radi na postepenom tolerisanju telesnih senzacija i neizvesnosti, a ne samo na pružanju novih potvrda da je „sve u redu“.

Drugim rečima, kada desetogodišnje dete razvije strah od bolesti, pitanje nije samo "da li veruje da je bolesno", već i "šta je u njegovom životu postalo toliko neizvesno da telo sada služi kao alarm". Kada se razume i obradi taj dublji osećaj ugroženosti, zdravstvena anksioznost obično počinje da slabi.

Važno je razumeti i sledeće: kada Vi ostanete kod kuće i ona se odmah smiri, njena psiha dobija poruku da je opasnost zaista bila realna i da je jedini način da se oseća sigurno to da budete stalno uz nju. To nikako ne znači da ste nešto pogrešili. Svaki roditelj bi u takvoj situaciji instinktivno poželeo da umiri dete. Ali ako se taj obrazac dugo ponavlja, strah može postati još jači. Paradoksalno, bezbednosna ponašanja čine da "uvežbavamo" anksioznost, jer se ponašamo kao da je opasnost realna (a nije) i kao da možemo da sprecimo katastrofu kroz kontrolu nad drugima ili okolinom (a realno, ne možemo, možemo samo da se pouzdamo u sebe da ćemo podneti i preziveti nepoželjne ishode)

Zato je prvi korak da mirno istražite šta je prethodilo ovoj promeni. Da li je neko bio bolestan? Da li je čula nešto što ju je uplašilo? Da li se u školi ili među vršnjacima nešto promenilo? Da li gleda sadržaje koji pojačavaju strah? Često se upravo tu krije ključ.

Drugi korak je da njene strahove shvatite ozbiljno, ali da ih ne tretirate kao dokaz da je opasnost stvarna. Poruka detetu može biti: "Vidim da si se jako uplašila. Znam da ti je teško. Tu sam i zajedno ćemo naučiti kako da se umiriš." Time potvrđujete osećanje, ali ne potvrđujete katastrofičnu ideju.

Treći korak je postepeno vraćanje u normalan život. Cilj nije da je "gurnete" u situacije kojih se plaši, ali ni da se život potpuno suzi na školu i dvorište. Kod dečje anksioznosti najbolji rezultati postižu se postepenim izlaganjem onome što izaziva strah, uz podršku odraslih. Pregled istraživanja pokazuje da je kognitivno-bihejvioralni pristup, posebno kada uključuje roditelje, veoma efikasan u tretmanu dečje anksioznosti. (James et al., 2020, Cochrane Review)

Praktično, to može značiti male korake: da ostane nekoliko minuta sa osobom kojoj veruje, da ode do kapije, do prodavnice, do drugarice. Poenta je da postepeno doživi da može da oseti strah i da ga preživi.

Vežbe disanja mogu pomoći u trenutku panike, ali nisu dovoljne ako dete i dalje veruje da je odvajanje opasno. Ono što zaista leči jeste iskustvo da mama može da ode i da se vrati, a da ona za to vreme ostane bezbedna.

Ako simptomi traju duže od nekoliko nedelja, ako odbija da izlazi iz kuće, ako panični napadi postaju učestaliji ili ako se strah širi na školu i druge aktivnosti, bilo bi veoma korisno da se obratite dečjem psihologu ili psihoterapeutu. Što se ranije reaguje, to se ovakvi problemi obično brže rešavaju.

I za kraj, nešto što često umiri roditelje: deca sa anksioznošću nisu "slaba" niti "razmažena". To su često veoma osetljiva i inteligentna deca koja su prerano postala svesna koliko je svet nepredvidiv. Uz razumevanje, strpljenje i postepeno vraćanje osećaja sigurnosti, velika većina dece uspešno prevaziđe ovu fazu.