Hrvatice začudile Evropu NEOBIČNIM ŠARAMA PO TELU, a one oživele JEZIV OBIČAJ NAŠIH BAKA: Sicanje je devojčicama u Dalmaciji unosilo JEZU U KOSTI, trpele su neopisiv BOL DO KRVI

Ono što je na Evroviziji odmah privuklo pažnju celog sveta jesu specifične šare na licima i rukama pet devojaka, koje nisu samo scenski ukras, već oživljavanje drevnog običaja poznatog kao sicanje.

Ovaj zaboravljeni običaj tetoviranja nosi u sebi istorijsku težinu. Tokom viševekovne osmanske vladavine na Balkanu, katoličke žene u Bosni i Hercegovini i delovima Dalmacije u Hrvatskoj koristile su sicanje kako bi zaštitile svoju decu, a posebno devojčice. Roditelji su iscrtavali krstove i druge simbole, poput jela i zvezda, nadajući se da će te trajne oznake sprečiti otmice, prisilna odvođenja u hareme ili konverziju.

Sama smesa za ovaj bolan proces pravila se od čađi, meda i majčinog mleka, a unosila se u kožu običnim šivaćim iglama.

Etnolozi poput Ćira Truhelke i Leopolda Glika još krajem devetnaestog veka beležili su ovaj fenomen, koji se obično izvodio u proleće, oko praznika Svetog Josipa.

O tome koliko je ova tradicija bila surova, ali i važna, najbolje svedoče reči preživelih baka iz sela Rumboci. Mare Vuročić se priseća da su možda ostale svega dve ili tri bake koje imaju istetoviranje krstiće u njenom selu. Njena rođaka Marta Šarčević objašnjava da su to radili da pokažu ko su tokom turske okupacije.

Ona je slikovito opisala i sam proces, navodeći da su uzimali med i crno mastilo, crtali željeni motiv, a potom ga ubadali iglom za šivenje.

- Trepele smo veliki bol, devojke su bile sve u krvi. Hvala samo dragome Bogu, da nismo pogodile neku venu iglom - rekla je Marta.

Pesma koja pretvara tugu u optužbu

Pesma "Andromeda", koju je napisao Tomislav Roso, a komponovali Zorica Pajić, Lazar Pajić i Filip Laković, nije samo muzika već prava meditacija o transgeneracijskoj traumi. Tekst spaja lokalnu balkansku patnju sa univerzalnim grčkim mitom o princezi Andromedi, koja je žrtvovana zbog tuđih grehova i okovana za stenu.

Kroz stihove koji pitaju baku zašto je rađala ćerke u strahu, pesma direktno komunicira strahote prošlosti. Ipak, jedan detalj menja celokupan ton. Ponavljanje reči izdajice pretvara ovu pesmu iz obične žalopojke u oštru optužbu protiv onih koji su dozvolili da se istorija ponavlja i tretirali ljudske živote kao potrošni materijal.

Na Evroviziji se ovakva autentičnost veoma ceni, a reakcije su već sada fantastične. Prošlogodišnji predstavnik Bejbi Lazanja pohvalio je grupu, rekavši da su samouverene i ubedljive i da je njihovo korišćenje etno elemenata ogromna prednost.

Strani mediji takođe ne štede reči hvale. Holandski kritičari Robert van Gisel i Els de Grefte opisali su pesmu kao folk moćnu baladu sa zlokobnom atmosferom koja izaziva jezu, dodajući da zvuče kao da pevaju direktno iz osamnaestog veka.

Ritualni scenski nastup

Članice grupe, Inka Večerina Perušić, Judita Štorga, Korina Olivija Rogić, Lara Brtan i Marina Ramljak, pod režiserskom palicom Jasmina Cvišića pretvaraju scenu u pravi mitski prostor. Scenografija koristi tamne estetike sa dubokim crvenim tonovima koji simbolizuju žrtvu, naspram bele boje koja predstavlja nevinost.

Pored savršenih vokalnih harmonija, njihov nastup je dokaz da drevna veština i dalje živi. Etnomuzikolog Biljana Glibo, koja i sama neguje ovu umetnost, poručuje da su mladi i dalje izuzetno zainteresovani za svoje korene i da sicanje pronalazi put do novih generacija.