ZAŠTO SRPSKE PRINCEZE NISU RAĐALE DECU TURSKIM SULTANIMA: Turčin zbog Olivere POPIO OTROV, a Mara zamalo postala VIZANTIJSKA CARICA

Oliverin brak sa sultanom Bajazitom počeo je isključivo kao državni posao, ali se vremenom pretvorio u pravu strasnu ljubavnu romansu. Ona se iz Kruševca 1391. godine uputila u Jedrene, koje je tada bilo evropska prestonica Osmanlija, a na tom putu su je pratili njeni braća, potonji despot Stefan i mlađi brat Vuk. Prema starom predanju, narod im je tokom celog puta bacao ruže.

Iako je Bajazit u tom trenutku već imao tri žene koje su mu podarile šestoro dece, odnosno četiri sina i dve ćerke, Olivera je uspela da osvoji srce vladara od koga su svi živi drhtali. Ubrzo je postala jedna od četiri njegove zakonite žene sa kojom je sklopio šerijatski brak, i brzo se izdvojila kao najvoljenija saputnica.

U osmanskoj hronici koju je napisao Ašik-paša Zade oko 1484. godine, nju zovu "Srpkinja devojka" ili "Ćaurka devojka", a hroničar naglašava da je lepotom i strpljivošću potpuno zaludela sultana.

Ašik-paša je zamerio Bajazitu što se odao alkoholu, a i drugi hroničari su bili puni jeda i beležili su da se on zbog nje ponašao kao nevernik jer je pio vino i pokazivao neuobičajenu blagost prema Srbiji i knezu Stefanu. Prava sablazan za istočnjake bilo je to što je on nju redovno vodio sa sobom u vojne pohode jer je veoma cenio njene savete.

Međutim, mongolska invazija pod vođstvom kana Tamerlana donela je pravu katastrofu za ovaj par. U bitku kod Angore, srpski knez je kao vazal doveo oko 5.000 oklopnika koji su se hrabro borili, ali je Tamerlan na kraju uspeo da zarobi i Bajazita i Oliveru.

Najveće poniženje dogodilo se kada je kan naredio princezi da mu lično služi vino baš pred njenim mužem, zbog čega neki istoričari tvrde da se Bajazit 8. marta 1403. godine ubio tako što je popio otrov sakriven u prstenu.

Tamerlan je nakon toga oslobodio nju i omogućio joj da se mirno vrati kući tokom 1403. godine. Posle 12 provedenih godina na stranom dvoru, ona se vratila u domovinu, tamo se zamonašila i do kraja života bila glavni oslonac svom bratu.

Brak bez intimnosti i odbijena kruna Vizantije

Sa druge strane, Mara Branković je imala potpuno drugačiju sudbinu kada su je udali za Murata II. O njenoj nestvarnoj lepoti narodni pesnik je oduševljeno zabeležio sledeće: "lepše nema u svih sedam vlaških kraljevina i svoj butun turskoj carevini".

Da bi sačuvali zemlju i mir sa Osmanlijama, njeni roditelji Đurađ i Jerina morali su da pristanu na teške uslove, a jedan od njih bio je da Mara ode u harem. Uz to su morali da sakupe ogroman miraz od 600.000 dukata, što je bila basnoslovna suma i više od desetogodišnjeg danka. Venčali su se 1436. godine, kada je on imao 32 godine, dok je ona imala između 16 i 19 godina.

Ipak, ovaj odnos ostao je samo formalan jer, kako pokazuju istraživanja vizantologa Mihaila Popovića iz Beča, između njih dvoje apsolutno nije bilo nikakve fizičke veze. Popović navodi da je ona tamo došla pod ugovorom kao dinastička žena i živela izdvojeno u svojoj pratnji, pre svega jer je njen suprug bio biseksualac i imao je odnose sa ženama samo onoliko koliko mu je bilo neophodno da dobije potomstvo.

Iako nije imala status ni uticaj kao njena starija rođaka, ona je ostavila neizbrisiv trag na dvoru. Svoje neostvareno majčinstvo preusmerila je na brigu o princu Mehmedu II Osvajaču. Pošto je njeno obrazovanje bilo daleko veće nego kod njegove majke robinje, ona mu je bila učiteljica i dadilja, pa Karlovački rodoslov jasno svedoči: "car Mehmed ljubljaše i poštovaše kao rođenu majku."

Kada je Murat preminuo 1451. godine, Mehmed joj je dopustio da se vrati kući darujući joj Toplicu i Dubočicu. Zanimljivo je da je Mara mogla da postane čak i vizantijska carica pošto ju je zaprosio Konstantin XI Paleolog, ali ga je ona glatko odbila uz opravdanje da se zaklela da se nikada više neće udavati.

Njen uticaj je i dalje bio veliki, što dokazuje i činjenica da je njena reč bila presudna pri izboru nekoliko carigradskih patrijarha.

Glavni razlog zašto nisu dobile potomstvo

Iako su obe živele u izobilju moćnog carstva i uspele da do kraja ostanu verne hrišćanskoj veri zahvaljujući tadašnjoj osmanskoj toleranciji, ostaje pitanje kako to da se nijedna nije ostvarila kao majka.

Istina se zapravo krije u surovoj državnoj politici onog vremena, jer su osmanski vladari ciljano izbegavali da prave decu sa plemkinjama iz poznatih i uticajnih porodica. Na taj način su se osiguravali da se dinastije poput Lazarevića i Brankovića neće krvno uplesti u njihove unutrašnje državničke poslove, niti će moći da učestvuju u krvavim sukobima oko prestola nakon što vladar premine.

Za rađanje prestolonaslednika koristile su se isključivo robinje bez plemićkog porekla iz harema, pošto njihove beznačajne porodice nikada ne bi mogle da imaju bilo kakav stvarni uticaj na krupna državna pitanja.