Imam 70 godina, muž mi je umro pre 10 godina, a ja sam upoznala čoveka i u TAJNOJ VEZI smo: Mislim da moji SINOVI ne bi to prihvatili, a i SRAMOTA me je da im kažem. Šta da radim?

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Imam 70 godina, muž mi je umro pre 10 godina, a ja sam upoznala čoveka i u tajnoj smo vezi, jer mislim da moji sinovi ne bi to prihvatili a i sramota me je da im kažem. Šta da radim?

Odgovor

Poštovana,

Jako mi je drago zbog vas i vaše hrabrosti da pokrenemo temu o kojoj se retko govori naglas, a koja neće zaobići nikog: ljubav, bliskost i pravo na život i u poznim godinama. Odmah da razjasnimo - niste usamljeni u ovom iskustvu, niti je ono neobično.

Istraživanja poslednjih decenija jasno pokazuju da emocionalni i partnerski život u starijem dobu ne prestaje, već se često nastavlja u drugačijem, zrelijem obliku. Velika longitudinalna studija sa Univerziteta u Čikagu (Lindau et al., 2007) pokazala je da značajan procenat ljudi između 65 i 85 godina ostaje zainteresovan za bliskost i partnerstvo, a mnogi aktivno učestvuju u romantičnim odnosima. U domovima za stare, gde se često pretpostavlja da je taj deo života „završen“, studije ukazuju na suprotno: između 20% i 50% korisnika ulazi u romantične ili emocionalno bliske odnose (Fileborn et al., 2017; Bauer et al., 2013). Drugim rečima, ono što vam se dešava nije izuzetak, već deo jedne šire, često nevidljive realnosti.

Simone de Beauvoir je još davno pisala da društvo starost često vidi kao period „povlačenja iz života“, posebno kada su žene u pitanju. Žena koja voli, želi i samostalno odlučuje u poznim godinama često se sudara sa implicitnim očekivanjem da bi trebalo da se povuče u ulogu majke ili bake. Taj pritisak ne dolazi samo spolja – kultura ga usađuje u nas i čini da osećamo stid i dileme da li je nešto „primereno“. U tom smislu, vaša dilema nije samo lična, već i kulturna.

U vašem konkretnom slučaju dodatni sloj donosi odnos sa sinovima. Njihovo potencijalno neodobravanje može imati više uzroka: lojalnost prema ocu i potreba da se očuva njegova „pozicija“ u porodici, briga i strah da će vas neko povrediti ili iskoristiti, osećaj da se porodični poredak menja i želja da ga zadrže onakvim kakav je bio... Možda je u pitanju i jednostavno to da je deci generalno teško da vide majku kao ženu koja ima sopstveni intimni život. Kako će reagovati zavisi i od toga kakva je bila vaša porodična dinamika kroz godine – da li je bilo prostora za otvorenost ili su se važne teme držale po strani.

U suštini, vaša dilema ima dve ravni: odnos sa decom i odnos prema sebi.

Ako ostanete u tajnosti, dobijate mir i izbegavate mogući konflikt. Ali taj mir ima cenu – život ostaje podeljen, deo vaše radosti ostaje skriven, a odnos u kojem ste ne dobija puno pravo da postoji. Vremenom se to često pretvara u osećaj da živite „u senci sopstvenog života“.

Ako odlučite da se otvorite, rizik postoji. Moguće su reakcije, pitanja, otpori, ali takođe se otvara mogućnost da živite celovitije, da vas sinovi upoznaju kao osobu koja ima svoj život i svoje potrebe i da odnos sa njima pređe na zreliji nivo. U mnogim porodicama početno neprihvatanje ne traje zauvek – ono je često deo procesa prilagođavanja na novu realnost.

U svemu tome možda je najvažnije pitanje koje možete sebi postaviti: koliko prostora sebi dajete da živite kao žena, a ne samo kao majka? Posle deset godina od gubitka, romansa sa nekim novim ne briše ono što je bilo i ne znači da niste voleli supruga. Vaša nova veza je svedočanstvo da u vama i dalje postoji kapacitet za odnos, nežnost, bliskost i da ste spremni da idete dalje nakon gubitka - to je znak emotivne zrelosti i mentalnog zdravlja.

U ovakvim situacijama često se traži „ispravan“ odgovor – da li je bolje ćutati ili reći. Međutim, kako naglašava Esther Perel, u intimnim odnosima retko postoji jedno univerzalno rešenje koje važi za sve. Neke porodice i kulture više vrednuju transparentnost i otvoren razgovor, dok druge daju prednost diskreciji i očuvanju privatnog prostora. I jedno i drugo ima svoju logiku: otvorenost može doneti bliskost, autentičnost i dugoročno poverenje, ali nosi i rizik konflikta i povrede; diskrecija može sačuvati mir, dostojanstvo i granice, ali ponekad vodi u usamljenost i podeljenost unutrašnjeg života. Pitanje zato nije šta je „ispravno“, već šta je u skladu sa vašim vrednostima, vašim odnosima i onim što vi želite.