Kako je moguće da NISMO LOŠI ako se UŽASNO PONAŠAMO: Da li biste objasnili razliku između bića i ponašanja?

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Poštovanje.

Da li biste objasnili razliku između bića i ponašanja? Kako to da mi ''nismo ono što činimo?'' Recimo, ponekad nešto loše? Zar nas ne definišu upravo naši postupci, činjenja, razmišljanja?

Odgovor

Poštovana,

Ako krenemo od filozofije, Jean-Paul Sartre bi rekao da se čovek oblikuje kroz izbore i dela – da postajemo ono što činimo. U tom smislu, postupci imaju težinu, jer kroz njih stalno iznova definišemo sebe. Međutim, već kod Martina Heideggera nalazimo ideju da je čovek biće koje je uvek u procesu, nikada dovršeno, uvek "na putu" postajanja. To znači da nijedan čin, pa ni loš, ne može u potpunosti definisati i obuhvatiti ono što jesmo.

Psihologija ovu razliku dodatno razrađuje. Carl Rogers pravio je razliku između osobe i njenog ponašanja, naglašavajući da je moguće prihvatiti čoveka kao vredno biće, a istovremeno jasno videti, kritički sagledavati i raditi na promeni ponašanja. Carl Jung govorio je o individuaciji kao celoživotnom procesu postajanja – postajemo ono što jesmo tek kroz susret sa sopstvenim izborima, greškama i potencijalima. U psihologiji postoji prilično usaglašena ideja da je ponašanje jedan od najvidljivijih izraza onoga što jesmo, ali ne i njegova celina. Kurt Lewin je još davno formulisao da je ponašanje funkcija ličnosti i situacije (B = f(P, E)), čime je ukazao da naši postupci uvek nastaju iz susreta unutrašnjih osobina i spoljašnjih okolnosti. To znači da ono što činimo jeste relevantan pokazatelj naših obrazaca, vrednosti i kapaciteta, ali ne iscrpljuje sve potencijale ličnosti. Slično tome, Carl Rogers je naglašavao da osoba ima širi organizmički potencijal koji može biti sužen ili iskrivljen pod pritiskom iskustava, ali nije time u potpunosti određen. Drugim rečima, ponašanje nam govori mnogo o čoveku, naročito kada se ponavlja kroz vreme, ali uvek postoji i prostor između onoga što neko jeste i onoga što u datom trenutku uspeva da uradi.

U svakodnevnom iskustvu, ovo pitanje se najčešće javlja kroz razliku između krivice i sramote. Kada osećamo krivicu, poruka je: "uradio/la sam nešto loše". Kada osećamo sramotu, poruka postaje: "ja sam loš/a". Ta razlika je presudna. Krivica ostavlja prostor za odgovornost i promenu – priznajem postupak, ali ne poništavam sebe. Sramota i osuda zatvaraju prostor za razgovor i promenu: ako sam ja loš/a u svojoj suštini, onda nema mnogo mesta za moje poboljšanje, mogu samo da naučim da se bolje krijem.

Zato možemo reći sledeće: naši postupci nas ne definišu u potpunosti, ali nas oblikuju. Ono što činimo, naročito ono što dosledno ponavljamo, vremenom postaje deo našeg identiteta. Ipak, identitet nije zbir fiksnih osobina, već proces. U tom procesu postoji mogućnost da razumemo, preuzmemo odgovornost i promenimo pravac. Ličnost je u suštini "naš obrazac nošenja sa realnošću", naša adaptacija na okolinu, koja se otkriva kroz naše navike.

Možda najkorisnija formulacija glasi: mi smo odgovorni za ono što činimo, ali ne može ono što smo jednom učinili da nas definiše. Ponašanja koja se stalno ponavljaju su naše navike, naši načini adaptacije koji se ne menjaju tako lako - tu već možemo pričati o tome kakva je nečija ličnost. Ličnost može da usvoji nova, adaptivnija ponašanja, ali nikad ne može da promeni svoj suštinski, sržni stil funkcionisanja. Neko ko je nepoverljiv do granica paranoje, može uz rad da postane osoba koja je prosto oprezna - ali nikad ne može postati topla duša puna poverenja i ljubavi za ljude. Neko ko se posvećuje, podređuje drugima i ne ume da kaže "ne", može uz rad da postane malo asertivnija osoba koja postavlja bolje granice i više se zauzima za sebe, ali neće nikada postati samotnjak ili tiranin. Dakle, ljudi kada "se menjaju", oni u stvari pronalaze bolje, korisnije, fleksibilnije i adaptivnije načine da izraze i da se nose sa onime što oni što jesu, ali ne postaju novi ljudi.

Bez odgovornosti za ponašanje, gubimo orijentaciju u društvu. Bez razlike između bića i ponašanja, gubimo nadu u ljudski rod i mogućnost reparacije.

U svakodnevnom životu, ovo pitanje postaje posebno važno onda kada treba doneti odluke o odnosima i granicama.

Postoje situacije u kojima je važno da se oslonimo upravo na ponašanje, a ne na ideju o tome ko neko "u suštini jeste". Kada se neko ponašanje ponavlja, kada uključuje kršenje granica, manipulaciju, obmane ili kršenje zakona, tada postupci postaju najpouzdaniji, činjenični izvor informacija. U odnosima u kojima postoji obrazac povređivanja – bilo da govorimo o prevari, emocionalnoj manipulaciji ili dinamici koja liči na narcistički odnos – važno je gledati kontinuitet, a ne obećanja ili potencijal. Dobrota "u dubini duše" ne može poništiti štetne efekte stvarnog ponašanja koje se iznova ponavlja, održava i ne menja. U tim situacijama, oslanjanje na dela pomaže da se izađe iz začaranog kruga nade i razočaranja i da se donese odluka koja štiti lične granice i dostojanstvo. Da li je neko dobar ili loš u suštini svoga bića nije naročito bitno ako vi izvlačte deblji kraj usled nečijeg ponavljanog destruktivnog ponašanja koje se uprkos svim razgovorima i obećanjima ne menja. Tada je najbolje sudove o nečijoj dobroti ostaviti Bogu i fokusirati se na to: "Želim li ja da ostanem u situaciji koja je štetna po mene i šta ja treba da uradim da se zaštitim?" Postupci imaju posledice, a ljudi snose odgovornost za posledice svojih odluka - to je više pitanje uzroka i efekta, nego pitanje nečije esencije. Zato i imamo izraz "put do pakla popločan je dobrim namerama." Jednom kad smo u paklu, dobre namere onoga ko nas je u pakao doveo ne čine boravak u paklu ništa prijatnijim.

Sa druge strane, postoje i situacije u kojima je korisno videti čoveka kao nešto više od njegovih pojedinačnih postupaka. Kada neko prepoznaje svoje greške, pokazuje iskreno kajanje i ulaže napor da razume i promeni svoje ponašanje, tada se otvara prostor za drugačiji pogled. Promena se ne meri rečima, već doslednošću kroz vreme – ali je važno da uopšte postoji kapacitet za uvid i odgovornost. U takvim okolnostima, sposobnost da ne svedemo drugu osobu na jedan postupak omogućava opraštanje, obnovu odnosa ili barem drugačiji završetak priče. Slično važi i za odnos prema sebi: ako sebe posmatramo isključivo kroz sopstvene greške, zatvaramo prostor za razvoj. Nismo mogli da biramo sa kakvom genetikom I temperamentom ćemo se roditi, nismo mogli da biramo kako će nas okolina oblikovati, ali možemo da biramo kako ćemo se ponašati SADA. Ponašanje je izbor. Ako stremimo napretku, moramo sebe videti kao biće koje je više od svojih dosadašnjih postupaka, biće koje je sposobno da se razvija i napreduje.

Dakle, kada neko ne menja ponašanje koje nas povređuje, verujemo svojim očima i onome što osoba radi - tada kažemo da postupci govore o ličnosti, kažemo da nečija dela govore sama za sebe i računamo na to da ako se nešto ponavljalo u prošlosti, verovatno će nastaviti da se ponavlja i u budućnosti. Na nama je da vidimo šta ćemo sa time, bez polaganja nade u čudesne transformacije.

Sa druge strane, kada neko prepoznaje svoje greške, pokazuje krivicu i kajanje, preuzima odgovornost, uči iz iskustva i menja se, tada ostavljamo prostor da neko bude više od onoga što je učinio - vreme i budući postupci će pokazati, ali možemo izabrati da damo drugu (ne i stopedesetu) šansu, jer bez toga nijedno pomirenje ne bi bilo moguće.