"Imam 49 godina, jedno dete u pubertetu, drugo u vrtiću, a ja u perimenopauzi i anksioznost me izjeda zbog toga"

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Konstantovana mi je anksioznost, briga, strah oko dece. Jedno ima 14, drugo 6, a ja 49 godina. Odnosi u porodici su ok, ali su mi stari roditelji i ne mogu da uskladim njihove potrebe. Pubertet, predškolsko, a ja sam u perimenopauzi.

Odgovor

Poštovana,

Iz onoga što ste napisali deluje kao da ste u fazi života u kojoj se mnogo toga poklopilo odjednom – dvoje dece u potpuno različitim dobima, stariji roditelji, promene u telu… Nije ni čudo da se javlja anksioznost. Anksioznost ne znači da nešto "nije u redu sa vama", već da ste dugo držali mnogo toga na svojim leđima i da se nalazite u nekoj novoj životnoj fazi ili novoj situaciji za koju osećate kao da nemate još uvek kapacitete ili veštine.

Kad pokušamo da razumemo šta stoji iza takvih briga, često se pojavi jedna opšta nit: potreba za sigurnošću koja se traži kroz kontrolu. Kada ima mnogo neizvesnosti – pubertet, odrastanje, zdravlje roditelja, sopstvene promene – prirodno je da pokušamo da pohvatamo sve moguće konce i da ih držimo u rukama. Da predvidimo sve scenarije, sprečimo sve negativne ishode, minimizujemo sve rizike i držimo stvari pod kontrolom. Problem je što to retko donese mir, već uglavnom donosi još više napetosti. Kao da se krug sam hrani – što više mislimo i brinemo, to se više čini da nešto može da izmakne, a mi uporno pokušavamo da postignemo nemoguće - da kontrolišemo i ono što nije u našoj kontroli.

Tu se često umeša i osećaj krivice. Ako moram imati kontrolu nad svim (tuđa osećanja, ishodi koji prevazilaze naš domet), onda sam stalno kriva kada stvari pođu naopako (iako su loši ishodi često pod uticajem i faktora sreće i sila koje su izvan naše kontrole). Razvijamo iracionalna uverenja: Ako ne mislim unapred, ako ne brinem dovoljno, ako nešto propustim – onda sam zakazala.

Uz sve to ide i ona svakodnevna rastrzanost – svako ima neku svoju potrebu, a vi pokušavate da ih sve namirite i lako se izgubi granica gde ste vi u svemu tome. Potisnuta ljutnja je često sastojak anksioznosti. Ljutnja je signal da su naše potrebe frustrirane ili da su naše granice probijene. Međutim, mnogi ljudi imaju dubok strah da će izražavanje ljutnje pokvariti odnose: "Ako kažem dosta, povrediću ih, izgubiću ih". Tada se ljutnja ne doživljava kao dozvoljena emocija, već se potiskuje, a onda se vraća kao anksioznost. Anksioznost nas parališe, ali nam takođe nudi i nešto nalik izlazu. Umesto da kažemo "neću" i rizikujemo da se neko naljuti, sada smo onesposobljeni strahom, tako da ćemo reći "ne mogu", koje se lakše prašta.

Kod nekih roditelja kod kojih se javljaju katastrofične brige za decu – strahovi mogu imati i dublji sloj: teško je priznati da nas deca nekad opterećuju, iscrpljuju, da nam treba prostor. Lakše je osećati strah za njih nego priznati sebi ambivalentna, sukobljena osećanja prema sopstvenoj deci. A zapravo, ambivalentnost je normalan deo roditeljstva – možete nekoga voleti i istovremeno osećati da vas nekad guši, da vam ide na živce i da vam treba prostora. To ne znači da ste loša majka, to samo znači da ste ljudsko biće sa ograničenim kapacitetima i da vam je roditeljstvo naporno i teško kao i svima, posebno ukoliko nemate dovoljnu podrške iz zajednice i okoline.

U senci preterane brige često se krije i potreba za slobodom: „hoću da prebrinem sve brige, da završim sa brigom jednom za svagda, da budem mirna, da imam malo prostora za sebe“. Ali pošto taj prostor ne uzimamo aktivno, pokušavamo da ga postignemo mislima tako što se brinemo unapred. Ovo nas samo dodatno iscrpljuje, jer dok pravimo generalnu probu za sve katastrofične scenarije u našoj glavi (misleći da možemo da ih sve prođemo i da smo onda "gotovi sa time"), naše telo ih proživljava kao da se zaista dešavaju. Neizvesnost je sastavni deo života, nemoguće ju je eliminisati, sa njom moramo da naučimo da živimo.

Vežbe disanja, opuštanja i slične stvari mogu pomoći da se telo malo smiri, ali ako se svakodnevica ne menja, napetost se brzo vrati. Zato je važno da se anksioznost ne gleda samo kao nešto što treba ukloniti, već kao znak da negde treba nešto promeniti.

To su često male, ali važne stvari: da povedete računa o sopstvenim granicama, da nekome kažete "ne" ili "ne sada", da ne preuzmete sve na sebe, da podelite odgovornost, da sebi date malo vremena bez osećaja da nešto dugujete i da prihvatite da ne mora sve biti usklađeno u svakom trenutku.

Možda je najvažnije da sebi dozvolite da ne morate biti sve svima, stalno. Tu možemo doći do druge prepreke koja se zove perfekcionizam: "Ali ako ja to ne uradim, niko to neće uraditi, ili neće uraditi dovoljno dobro." Iznenadili biste se koliko su ljudi sposobni da se pobrinu za sebe, onda kada prosto moraju. Često istreniramo ljude da se oslanjaju na nas i oni to rade zato što im je lakše, ali kad se izmaknemo imamo priliku da vidimo da su savršeno sposobni da neke stvari urade dovoljno dobro i sami ili da nađu nekog drugog da im pomogne.

Ako osećate da vas anksioznost sve više iscrpljuje, da utiče na san ili svakodnevno funkcionisanje, razgovor sa psihoterapeutom može biti dobar početak da sve ovo razložite i ne nosite sami. Svima nam je potrebna podrška, niko od nas nije Supermen i u redu je tražiti pomoć. Nekada već i to što bez stida i krivice sebi priznamo "previše mi je" može da donese olakšanje.