Veroučiteljka Milica doživela ČUDO u Hramu Svetog Save kad je CELIVAL POJAS PRESVETE BOGORODICE: "Pomislila sam da NISAM DOSTOJNA, a onda sam se POMOLILA"

Među onima koji su želeli da celivaju svetinju bila je i veroučiteljka Milica Rakić koja je svoje iskustvo podelila za portal "Žena.rs". Kako kaže, do Pojasa Presvete Bogorodice nije došla iz prvog pokušaja, a u jednom trenutku čak je pomislila da joj nije suđeno da se pokloni ovoj relikviji.

"Više puta sam dolazila u Hram"

Njen prvi dolazak u Hram Svetog Save bio je sa učenicima Šeste beogradske gimnazije, gde predaje veronauku. U litijskom hodu krenuli su od škole, preko centra grada, do Hrama Svetog Save. Međutim, gužve su već tada bile ogromne.

- Više puta sam dolazila do Hrama Svetog Save. Moj prvi dolazak bio je sa učenicima Šeste beogradske gimnazije. Krenuli smo u litiji od škole, stigli do Markove crkve, pa do Londona, a zatim nastavili ka Hramu Svetog Save. Došli smo oko 21 čas, ušli na bočna vrata, ali je gužva već bila toliko velika da nismo uspeli ni da vidimo gde se nalazi Pojas Presvete Bogorodice. Deca su nekako instinktivno osećala gde je svetinja, ali zbog ogromne gužve morali smo da odustanemo i ostavimo to za neki naredni dan - ispričala je ona.

Kako su dani prolazili, redovi su postajali sve duži. Vernici su čekali satima, a pojedini i po celu noć kako bi došli do svetinje.

"Pomolila sam se Bogorodici"

Veroučiteljka priznaje da je u jednom trenutku počela da preispituje sebe.

- Iskreno da vam kažem, pomislila sam: "Gospode, možda nisam dostojna." Ako već ne mogu da celivam pojas, možda postoji neki razlog zašto mi to nije dato. Došla sam jednog dana bez očekivanja, stala sa strane i samo se pomolila Presvetoj Bogorodici i Gospodu Isusu Hristu. Tada sam doživela veliki mir. U tom trenutku sam zapravo odustala od želje da po svaku cenu priđem svetinji - rekla je.

Dan kada se desilo čudo

Upravo tada, kada je prestala da očekuje da će uspeti, dogodilo se ono što ona opisuje kao pravo malo čudo.

Nekoliko dana kasnije, zajedno sa prijateljicama koje su doputovale iz Crne Gore, krenula je na jutarnju službu. Iako su prethodnih dana gužve bile ogromne, tog jutra situacija je bila potpuno drugačija.

- Došla sam u petak rano ujutru. Posle ogromnih redova tokom srede i četvrtka, nisam ni pomišljala da ću moći da priđem. Međutim, ispostavilo se da gotovo nije bilo gužve. Slušala sam jutrenje na stepeništu ispred hrama, a zatim sam tokom liturgije uspela da celivam Pojas Presvete Bogorodice. Nastavila sam da učestvujem u bogosluženju, pričestila se, a kasnije sam otišla i u manastir Ravanicu, gde smo celivali mošti svetog kneza Lazara. Sve to za mene predstavlja jedan veliki blagoslov - kazala je.

Na pitanje kakav je osećaj kada čovek konačno priđe svetinji zbog koje je toliko ljudi satima čekalo, odgovara da je to iskustvo koje je teško opisati rečima.

- To je nešto neopisivo. Kao što apostol Pavle kaže: "Što oko ne vide i uho ne ču, to je Gospod pripremio onima koji ga ljube." Možemo da govorimo o miru, spokojstvu i unutrašnjoj tišini, ali moje iskustvo prevazilazi ono što mogu da opišem rečima. Ljudi koji čekaju pet, šest, deset ili petnaest sati u redu najbolji su pokazatelj koliko je snažan doživljaj susreta sa ovom svetinjom - istakla je.

Govoreći o tome ko može da pristupi Pojasu Presvete Bogorodice, naglasila je da vrata nisu zatvorena ni za one koji nisu kršteni.

Prema njenim rečima, mnogi upravo kroz ovakva iskustva počinju dublje da upoznaju veru i pronalaze put ka crkvi.

Posebno se osvrnula na brojna svedočenja koja se vezuju za ovu relikviju. Kako kaže, bratstvo manastira Vatoped na Svetoj Gori godinama prikuplja i čuva priče vernika o uslišanim molitvama i isceljenjima.

Najpoznatija svedočenja odnose se na bračne parove koji su imali problema sa začećem, ali postoje i brojne priče o ljudima koji su, prema njihovim rečima, dobili pomoć u borbi sa teškim bolestima, zavisnostima i drugim životnim iskušenjima.

"Ne gubite veru"

Na kraju razgovora poslala je snažnu poruku svima koji prolaze kroz težak period života.

- Kada čovek izgubi nadu i veru, tada su reči često nedovoljne. Potrebna je blizina drugog čoveka, razumevanje i toplina. Veru ne treba posmatrati kao nešto što jednom dobijemo i zauvek posedujemo. Svi mi tokom života padamo, ustajemo, sumnjamo i ponovo pronalazimo snagu. Upravo zato ne treba odustajati, čak ni onda kada nam se čini da smo ostali bez nade - poručila je.

Podsetimo, prema crkvenom predanju, Pojas Presvete Bogorodice predstavlja deo odeće koju je nosila Bogorodica. Smatra se jednom od najdragocenijih hrišćanskih relikvija, a vekovima se čuva u manastiru Vatoped na Svetoj Gori. Njegov dolazak u Srbiju izazvao je ogromno interesovanje vernika, zbog čega su se ispred Hrama Svetog Save danima formirali višesatni redovi.