Roditelji nisu uvek bili umorni kao danas - šta se promenilo i šta možemo da naučimo od predaka

Hronični umor nije prirodni deo roditeljstva - naši preci su spavali slično kao i mi, ali su imali nešto što smo mi potpuno izgubili.

Iako je uvreženo mišljenje da su roditelji oduvek patili od hroničnog nedostatka sna, antropološki i istorijski dokazi pokazuju sasvim drugačiju sliku. Naši preci nisu bili toliko iscrpljeni, a tajna njihovog odmora ne leži u tome što su njihove bebe spavale duže, već u načinu na koji je čitavo društvo pristupalo podizanju dece i spavanju.

Šta su oni radili drugačije - i postoji li nešto što bi današnji roditelji mogli da nauče od njih kako bi povratili svoj mir?

Šta kažu studije: Da li roditelji danas zaista spavaju manje

U svakodnevnom razgovoru, roditeljstvo i nesanica postali su maltene sinonimi. Međutim, dokazi o tome koliko sna roditelji obično izgube nakon što dobiju dete su pomešani i zavise od kulture.

Na primer, velika nemačka studija iz 2019. godine u časopisu "Sleep", koja je obuhvatila skoro 40.000 ljudi, otkrila je iznenađujuće podatke o tome koliko stvarno spavaju novopečeni roditelji:

• Prva tri meseca su najteža: Majke koje su se tek porodile u proseku spavaju sat vremena manje tokom prve tri meseca, dok očevi gube oko dvadeset minuta sna.
• Dugoročni uticaj: Nijedan roditelj u potpunosti ne povrati svoj pređašnji ritam spavanja čak šest godina nakon rođenja prvog deteta.
• Mala razlika u proseku: Kada prođe najosetljiviji postporođajni period, roditelji dece mlađe od šest godina u proseku spavaju oko sedam sati noću. To je svega 10 do 14 minuta manje u odnosu na ljude koji nemaju decu.

U međuvremenu, podaci iz istraživanja sprovedenog u SAD 2024. godine pokazali su da roditelji sa decom mlađom od šest godina u proseku provode u krevetu između osam i devet sati po noći - što je sasvim u okviru preporučenog raspona, preneo je "Washington Post". Slični podaci dobijeni su i u Francuskoj, gde su roditelji u proseku beležili oko osam sati sna po noći, pokazuje studija objavljena 2024. u "Dove Medical Press".

Gde je onda problem? Ako spavaju slično kao i ljudi bez dece, zašto se današnji roditelji osećaju kao da su "pregaženi"?

Mit o "prespavanoj noći": Kako smo postali robovi sata

Odgovor leži u tome kako ljudi doživljavaju svoj san i kako smo kao društvo promenili njegova pravila.

- Kada odete kod Hadza (Hadzabe), naroda sakupljača hrane u severnoj Tanzaniji, i pitate ih kako spavaju, svi odrasli odgovaraju "dobro". Nasuprot tome, u industrijalizovanim društvima roditelji svom snu daju izuzetno niske ocene - objašnjava za BBC dr Dejvid Samson, evolucioni antropolog sa Univerziteta u Torontu.

Nije stvar u tome da se savremeni roditelji češće bude. Štaviše, naučnici su otkrili da se ljudi u tradicionalnim zajednicama zapravo češće bude tokom noći nego moderni ljudi. Međutim, ključna razlika je u sledećim faktorima:

• Mit o neprekidnom snu: Koncept u kom bi trebalo spavati osam sati u jednom neprekidnom bloku (takozvani konsolidovani san) nastao je tek sa industrijskom revolucijom.
• Stres zbog praćenja parametara: Savremeni roditelji često koriste aplikacije, prate sate spavanja i hranjenja deteta i pokušavaju da ostanu potpuno budni skrolujući po telefonu tokom noćnih podoja. Sve to aktivira nervni sistem i otežava ponovno uspavljivanje.

- Naši preci nisu imali pritisak da rade od devet do pet ili od osam do pet, što bi zahtevalo da se naspavaju tokom noći kako bi mogli da funkcionišu sledećeg dana i da funkcionišu bezbedno. Nisu vozili automobile. Nisu upravljali teškom mašinerijom. Stvari koje su nama važne, njima jednostavno nisu bile problem - kaže prof. dr Helen Bol, direktorka Centra za odojčad i san u Velikoj Britaniji.

Spavanje sa bebom: Kako reaguje telo

Još jedan način na koji su drevni roditelji pristupali spavanju potpuno se razlikuje od onoga što se danas smatra standardom na Zapadu.

Kada je dr Samson, tokom svog istraživanja, narodu Hadza opisao uobičajene savremene prakse - poput one da se bebe od najranijeg uzrasta podstiču da spavaju u odvojenoj sobi ili krevecu - oni su ga gledali u potpunom šoku i neverici, pitajući se zašto bi iko svesno izolovao svoje dete.

Majke u kulturama lovaca-sakupljača, kao i u većini tradicionalnih društava, spavaju tik uz svoje bebe i doje ih tokom noći.

- U prirodi ne postoji izolovan san odojčeta, niti odvojen san majke. Sve je to deo jednog neraskidivog, integrisanog sistema u kom majčino telo postaje prirodno stanište bebe - objašnjava antropolog dr Džejms Mekena, direktor Laboratorije za ponašanje majki i beba tokom spavanja na Univerzitetu Notr Dam.

Iako su istraživanja o uticaju zajedničkog spavanja na odmor pomešana, ona jasno ukazuju na jednu stvar: način na koji roditelji doživljavaju svoja buđenja drastično se razlikuje u zavisnosti od toga gde beba spava.

• Brži povratak u san: Majke koje dele prostor za spavanje sa bebom možda se i bude češće, ali te pauze traju kraće i one se znatno brže vraćaju u san.
• Hormonska uspavanka: Dojenje podstiče lučenje hormona prolaktina, koji prirodno izaziva pospanost kod majki. Studije pokazuju da majke koje isključivo doje često spavaju između 30 i 45 minuta više tokom noći u prvim mesecima u poređenju sa onima koje koriste adaptirano mleko.
• Zaboravljena buđenja: Mnoge majke koje spavaju blizu beba obave podoj u polusnu, a da se pritom potpuno ne razbude, zbog čega ujutru često i zaborave da su se budile.

Važna napomena: Svetske zdravstvene organizacije savetuju da beba spava u istoj sobi sa roditeljima najmanje prvih šest meseci, ali na odvojenoj, čvrstoj površini kako bi se smanjio rizik od SIDS-a (sindroma iznenadne smrti odojčeta).

Zamka budnosti: Kako skrolovanje telefona blokira san

Savremeni saveti koji sugerišu majkama da tokom noćnih podoja moraju da ostanu "potpuno budne" - što mnoge od njih postižu skrolovanjem po telefonu pri jakom svetlu ekrana – zapravo stvaraju kontraefekat.

- Svi ovi stimulansi i veštačko svetlo signaliziraju telu da se potpuno uzbudi i pređe u stanje pripravnosti - ističe dr Pamela Daglas sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Kvinslendu.

Ona je kreirala program "Oposumi" (Possums), koji nudi drugačiji pristup noćnoj brizi o bebama. Prema njenim preporukama, roditelji bi trebalo da izbegavaju opsesivno praćenje sati buđenja i trajanja podoja. Umesto toga, cilj je stvoriti opuštajuću atmosferu koja dozvoljava bebi da sisa dok ponovo ne zaspi, a roditeljima da ostanu u stanju blage pospanosti iz kojeg je lakše ponovo utonuti u san.

"Aloroditelji": Nekada je celo selo gajilo dete

Najveća promena koja je pogodila savremene roditelje jeste gubitak podrške zajednice. Ljudi su evoluirali kao vrsta koja decu podiže zajednički, kroz takozvano kooperativno odgajanje.

- Nema nikakve šanse da bi naša vrsta preživela u surovom praistorijskom okruženju da majke nisu imale takozvanu "aloparentalnu" podršku - odnosno brigu drugih članova zajednice o njihovom potomstvu - naglašava Sara Blafer Hrdi, profesorka antropologije sa Univerziteta Kalifornija-Dejvis.

Ti pomagači, ili "aloroditelji", nekada su bili bake, tetke, starija braća, sestre i komšije. Kod naroda Efe u Centralnoj Africi, na primer, bebe stare 18 nedelja provode čak 60 odsto svog dana u rukama ljudi koji im nisu roditelji, a često ih doje i druge žene iz zajednice.

Danas je taj sistem skoro potpuno nestao. Umesto pomoći zajednice, moderni roditelji se suočavaju sa:

• Dvostrukim smenama: U većini savremenih porodica oba roditelja su zaposlena, a nakon povratka s posla čeka ih kompletna briga o deci i domaćinstvu.
• Manjom razlikom u godinama među decom: Naši preci pravili su prirodan razmak od oko četiri godine između dece. Danas roditelji često imaju dvoje ili više dece sa vrlo malom razlikom u godinama, što znači da istovremeno brinu o više mališana koji zahtevaju stoprocentnu pažnju.

Da li smo evolutivno spremni za umor

Uprkos svemu, dobra vest je da je ljudski organizam tokom evolucije razvio neverovatnu prilagodljivost i otpornost na periode smanjenog sna.

- Evoluirali smo da budemo fleksibilni i da uspešno upravljamo kriznim periodima. Jednostavno, postoje trenuci u životu kada se to isplati, a produžetak vrste je svakako jedan od njih. Iz perspektive evolucione antropologije, potpuno je u redu i prirodno gubiti san u ovoj fazi života - zaključuje dr Dejvid Samson.

Problem, dakle, nije u biologiji, već u modernom društvu koje od roditelja zahteva da funkcionišu savršeno na poslu od devet do pet, dok istovremeno podižu decu u potpunoj izolaciji, bez tradicionalne pomoći "celog sela".