"Mene niko ne voli": Šta preživljava dete koje ovo izgovori, a kako roditelj (ne) treba da reaguje, otkriva psihoterapeut

Kada dete izgovori rečenicu da ga niko ne voli, odrasli često reaguju burno, doživljavajući to kao optužbu ili trenutni hir. Međutim, iza ovih teških reči najčešće se krije emocionalni vapaj, a ne stvarna poruka o nedostatku porodične ljubavi. Deca kroz ovakve izjave zapravo opisuju svoj trenutni unutrašnji doživljaj povređenosti ili usamljenosti.

Razumevanje dečijih afekata zahteva strpljenje, jer se uzroci razlikuju od prolazne frustracije do dubljeg osećaja nepripadanja. Umesto pokušaja brzog razuveravanja ili kritikovanja, ključ je u prepoznavanju emocije koja se nalazi u pozadini.

Psihoterapeutkinja Tanja Spasojević za "Blic Zdravlje" otkriva kako adekvatno reagovati i pružiti detetu preko potrebnu sigurnost.

Šta dete zapravo želi da kaže

Kada dete kaže: "Mene ovde niko ne voli", ono najčešće ne govori o objektivnoj činjenici, već o svom trenutnom emocionalnom doživljaju.

- Deca još nemaju razvijen kapacitet da jasno razlikuju ono što osećaju od onoga što jeste stvarnost. U psihodinamskom smislu, dete govori iz afekta, odnosno iz trenutka u kojem se oseća povređeno, usamljeno ili odbačeno - objašnjava Spasojević.

Ona je oslanjajući se na čuveni koncept britanske psihoanalize o „dovoljno dobrom roditelju“, istakla da dečije teške reči nisu napad na porodicu, već poziv na dublje razumevanje.

- Donald Vinikot, britanski pedijatar i psihoanalitičar je govorio da dete ne traži savršenog roditelja, već „dovoljno dobrog roditelja“ koji može da prepozna njegovo emocionalno stanje i da ga primi bez odbacivanja. Zato ovu rečenicu ne treba doživeti kao optužbu, već kao poziv da pokušamo da razumemo šta se u detetu upravo dogodilo.

Da bi se pravilno protumačio dečiji gnev, važno je razlikovati prolazni hir od stvarnih unutrašnjih strahova.

- Nekada je to reakcija na trenutnu frustraciju, poput zabrane ili svađe, ali ponekad može ukazivati i na dublji osećaj nepripadanja ili nesigurne emocionalne povezanosti. Upravo zato nije najvažnije odgovoriti na samu rečenicu, već na osećanje koje se iza nje nalazi - ističe naša sagovornica.

Kako se značenje ove rečenice menja sa uzrastom

Kod mlađeg deteta ova rečenica uglavnom predstavlja trenutni emocionalni doživljaj.

- Petogodišnjak još nema stabilno razvijenu sposobnost da u sebi zadrži predstavu da ga roditelj voli čak i kada je ljut ili kada postavlja granice. Zato zabranu može doživeti kao gubitak ljubavi - navodi Spasojević.

Međutim, kod tinejdžera je situacija složenija.

- U tom periodu mlada osoba intenzivno gradi identitet, razvija osećaj pripadnosti vršnjačkoj grupi i postaje osetljivija na prihvatanje i odbacivanje. Rečenica "Mene ovde niko ne voli" tada može predstavljati izraz usamljenosti, osećaja nerazumevanja ili teškoće da pronađe svoje mesto u porodici i među vršnjacima - kaže naša sagovornica.

Ona dodaje da u adolescentskom dobu, kada mlada osoba intenzivno traga za sopstvenim identitetom, svako osećanje neprihvaćenosti dramatično pojačava doživljaj nevoljenosti i usamljenosti, čineći ga daleko bolnijim nego u ranom detinjstvu.

Situacije koje najčešće dovode do ovakvih izjava

Ovakve izjave najčešće se javljaju u situacijama kada dete doživi gubitak pažnje, frustraciju ili poremećaj u odnosu sa važnim osobama.

- To može biti rođenje mlađeg deteta, polazak u vrtić ili školu, razvod roditelja, česte svađe u porodici, postavljanje granica, neuspeh u školi ili poređenje sa braćom i sestrama. Ponekad je dovoljan i sasvim mali događaj koji odraslima deluje beznačajno, ali dete doživljava kao dokaz da više nije važno - navodi Spasojević.

Kada je ova izjava razlog za zabrinutost

Jedna ovakva izjava sama po sebi nije razlog za zabrinutost. Sva deca povremeno doživljavaju intenzivne emocije i kroz njih uče da razumeju sebe.

- Pažnju treba obratiti ako se ovakve izjave često ponavljaju, ako dete deluje trajno tužno, povlači se iz odnosa, gubi interesovanja, postaje izrazito anksiozno ili počinje da govori da nikome nije važno, da nema smisla ili da bi svima bilo bolje bez njega. Tada više ne govorimo samo o prolaznoj emocionalnoj reakciji, već o mogućnosti da dete nosi dublji osećaj nepripadanja ili narušenog samovrednovanja i važno je potražiti pomoć stručnjaka - naglašava naša sagovornica.

Šta reći, a šta prećutati detetu

Psihoterapeutkinja Tanja Spasojević ističe da roditelji često reaguju tako što odmah pokušavaju da uteše i razuvere dete, iako je ponekad korisnije najpre saslušati njegove strahove i nedoumice. Izjave koje u tom trenutku nikako ne pomažu i koje treba da izbegavaju su:

• „Kako možeš to da kažeš?“
• „Naravno da te volimo.“
• „Ne izmišljaj!“
• „Prestani više da dramatizuješ.“

Spasojević upozorava da ovakve rečenice ne umanjuju dečiji bol, već mu šalju poruku da njegova osećanja nisu tačna ni prihvatljiva. Umesto toga, ona savetuje da je mnogo korisnije najpre pokazati razumevanje i primeniti rečenice koje leče:

• „Vidim da se sada osećaš kao da si potpuno sam.“
• „Baš te je ovo povredilo.“

- Tek kada dete oseti da je emocionalno viđeno, ono postaje spremno da čuje i roditeljevu perspektivu - zaključuje naša sagovornica.

U kontekstu ovog dubokog emocionalnog prihvatanja, Tanja Spasojević se podseća i na reči psihoanalitičara Vilfreda Biona.

- On je smatrao da roditelj najpre treba da bude neka vrsta „kontejnera“ za detetove emocije, odnosno osoba koja ima kapacitet da primi detetovu uznemirenost, unutar sebe je obradi i zatim je vrati u obliku koji dete može da podnese. Upravo se u tome, ogleda jedna od najvažnijih i najlepših roditeljskih funkcija.

Kako otvoriti dete, a ne ispitivati ga

Deca se retko otvaraju kada osete da ih neko ispituje. Mnogo lakše govore kada imaju utisak da neko iskreno pokušava da ih razume.

- Vrlo često upravo ćutanje roditelja i njegova spremnost da sačeka imaju veću vrednost od brzog davanja saveta. Dete raste kroz iskustvo da neko može da bude uz njegova osećanja, a da ne požuri da ih popravi ili ukloni - kaže Spasojević.

Umesto niza pitanja, naša sagovornica ističe da je dovoljno ostati uz njihovo iskustvo. Na primer:

• "Šta se dogodilo neposredno pre nego što si se tako osetio?"
• "Kako je to izgledalo iz tvoje perspektive?"
• "Šta bi voleo da smo tada uradili drugačije?"

Sigurna baza: Kako se gradi otpornost koja traje ceo život

Samopouzdanje se ne razvija kroz stalno hvaljenje deteta, već kroz iskustvo da je prihvaćeno i onda kada greši, kada je ljuto, tužno ili neuspešno.

- Najveći zaštitni faktor jeste sigurna emocionalna povezanost sa roditeljem. Dete koje iznova doživljava da je voljeno nezavisno od uspeha ili ponašanja postepeno razvija unutrašnji osećaj sigurnosti koji kasnije postaje deo njegove ličnosti - objašnjava Spasojević.

Zato se otpornost ne gradi velikim razgovorima, već svakodnevnim malim iskustvima:

- Kada roditelj zaista sluša dete, kada pokazuje interesovanje za njegov unutrašnji svet, kada prihvata njegove emocije, postavlja jasne i dosledne granice i ostaje emocionalno dostupan čak i onda kada se dete ponaša zahtevno.

Naša sagovornica naglašava da je najvažnije da roditelji zapamte da dete koje kaže: "Mene ovde niko ne voli" najčešće ne traži dokaz da je voljeno.

- Ono traži iskustvo da je neko spreman da ostane uz njega upravo u trenutku kada se oseća nevoljeno. Upravo u takvim trenucima gradi se osećaj sigurnosti koji ostaje za ceo život.