Predrag Perišić dobitnik nagrade "Zlatno pero Gordana Mihića": "Od dobrog scenarija može da ispadne loš film, ali od lošeg scenarija ne može da ispadne dobar film"

Na jubilarnom, 50. Festivalu filmskog scenarija koji se održava pod sloganom „Pola veka zlatnih reči“, prestižna nagrada „Zlatno pero Gordana Mihića“ za izuzetan doprinos domaćem scenariju uručena je Predragu Perišiću.

Scenarista je, zajedno sa Milanom Jelićem, bio prvi laureat priznanja. Njih dvojica su 1977. godine osvojila nagradu za film „Ljubavni slučaj Budimira Trajkovića“.

- Pre 50 godina za nas je to zaista bilo veliko iznenađenje, jedan veliki filmski festival. Ja mislim da čak ne postoje u svetu Festivali filmskog scenarija kao što je festival u Vrnjačkoj Banji. Dosta sam putovao i bio gost na raznim festivalima. To su, naravno, uglavnom glumački ili rediteljski festivali. Vrlo malo u svetu postoji festivala gde se govori o filmskom scenariju. Mislim da je zato upravo Vrnjačka Banja značajna - priča Predrag Perišić i dodaje:

- Ja to prvo gledam i kao autor i kao pedagog. Profesor sam na Fakultetu dramskih umetnosti i ponosan sam na svoje studente, jer ima jako puno mojih studenata koji su danas izuzetni scenaristi. A, naravno, ovom prilikom treba prosto da se podsetimo i na Gordana Mihića, koji je bio jedan od naših najvećih i najznačajnijih scenarista. Svi smo mi u ono vreme izašli iz šinjela Gordana Mihića. Mihić je počeo karijeru 1962. godine filmom “Zvižduk u osam”, sa Đorđem Marjanovićem, a završio je karijeru 2013. godine sa “Vojnom akademijom”. I u tom periodu, kad pogledate njegovu filmografiju, to je fascinantno. Ja mislim da nema na svetu scenariste i pisca koji je napisao više od Gordana Mihića. To je više od 50 filmova u periodu njegovog stvaralaštva. On je često imao po dva, tri realizovana filma tokom godine, što je zaista fascinantno.

Prisećajući se nagrade koju su on i Milan Jelić dobili 1977. godine, Perišić kaže da je tada sve bilo posebno neizvesno. Festival je tek bio osnovan, a njih dvojica bili su mladi dramaturzi koji su upravo završili studije.

Od lošeg scenarija ne može da ispadne dobar film

- Nismo znali kako će sve to da funkcioniše. To je bila jedna velika zemlja, sa velikom kinematografijom, gde su bili poznati reditelji: Saša Petrović, Dušan Makavejev, Puriša Đorđević, Dušan Vukotić... Mi smo bili mladi dramaturzi, tek smo završili studije. To je za nas bilo vrlo šokantno. Ali ja mislim da je bilo šokantno i za ove velike reditelje. Prosto, mislim da su oni takođe bili iznenađeni, možda čak i više od nas. Ono što je jako bitno jeste da je ta nagrada opredelila i mene i Milana da se bavimo pisanjem. Da se prvo opredelimo za pisanje za film, što u to vreme nije bilo popularno zanimanje. U to vreme su reditelji imali dominantnu ulogu u realizaciji filma. I upravo Festival u Vrnjačkoj Banji je, na primer, na izvestan način ispravio tu nepravdu da se smatra da je samo autor filma reditelj, jer sve kreće od scenarija. Vi kad pišete scenario, ne pišete samo reči, vi pišete slike, osećanja, međuodnose. I vi ste prvi čitalac tog scenarija i vi prvi procenjujete da li će od toga biti film. Mislim da se sada, polako, vremenom, to izmenilo i da apsolutno svi znamo da se ipak počinje od scenarija. Ja stalno govorim od dobrog scenarija može da ispadne loš film, ali od lošeg scenarija ne može da ispadne dobar film - zaključuje Perišić.

Sa Verom Čukić i Ivanom Mihić, kaže, nije bio u kontaktu, pre svega zbog generacijske razlike.

- Nismo se družili, jer je bila malo veća razlika u godinama, tako da se nisam ni ovom prilikom čuo s njima.

Danas se Perišić više okrenuo književnosti. Već godinama piše kratke priče za dnevni list „Politika“, a objavio je dve knjige kratkih priča, „Od smeha do suza“ i „Boli me duša“, kao i dva romana.

- Nedavno mi je izašao i novi roman, „Beograd se budi“, koji se bavi jednom zanimljivom temom - događajima oktobarskih dana devedesetih godina, u onom haosu, nesreći koji su bili u to vreme. To je jedna ljubavna priča koja se događa u tim nesrećnim vremenima. Naravno, i ona se, nažalost, završi nesrećom.

Za sada ne priprema novi film ili seriju.

- Više se bavim literaturom, jer tu sam sam sa sobom. Ne treba mi niko sa strane. Imam kompjuter i ono što napravim ili je dobro ili nije dobro, ili se štampa ili se ne štampa. I sve zavisi samo od mene.

Kada govori o mladim scenaristima, Perišić kaže da među njima ima mnogo talentovanih autora, posebno među njegovim studentima. Ipak, brine ga to što se mladi pisci sve ranije okreću televiziji, umesto igranom filmu.

- Velika većina mojih studenata su vrlo daroviti i vrlo sam ponosan na njih. Ono što mene malo brine, ono što sam malo i pominjao jeste dominacija televizije. Mladi autori se suviše i pre vremena opredeljuju za televiziju, a ne za igrane filmove. Oni imaju svoje opravdanje. Vrlo je teško u ovim vremenima doći do igranog filma. Mnogo je lakše doći do televizije. Ali sada, koliko vam televizija garantuje neki kvalitet, to je veliko pitanje - mišljenja je on.

Televizija je, smatra, postala dominantna, ali upravo ta dominacija nosi i određene probleme.

- Na stotine kanala ima u Srbiji. Uglavnom, oni svi žive od komercijale i reklame. Prosto, ja mislim da njima nije baš mnogo uvek stalo do ozbiljnog sadržaja, nego više traže neke komercijalne sadržaje koje mogu lako da prodaju. Smatram da to nije dobro za mlade pisce.

Mator sam da bih se sad bavio veštačkom inteligencijom

Na pitanje o tome koji ga je poslednji film ili scenario mladog autora posebno iznenadio, Perišić kaže da u poslednje vreme više vremena provodi uz klasike nego uz savremenu produkciju.

- Nisam mnogo gledao u poslednje vreme ove mlade autore. Iskreno rečeno, gledam klasične filmove i u tome uživam. Prosto, vraćam se u neko svoje vreme, u neku svoju mladost.

Među filmovima kojima se vraća jesu i ostvarenja Saše Petrovića.

- Skoro sam gledao četiri filma Aleksandra Saše Petrovića. To mi prosto drži pažnju, to mi pomaže da napravim i neku komparaciju sa današnjim temama. Nažalost, situacija na filmu je danas takva da nije nimalo povoljna.

Mladim scenaristima ne bi davao veliki broj saveta, već bi im preneo jednu misao francuskog pisca koja glasi:

- “Umetnost je otpor umetnika prema stvarnosti.” Mislim da bi to bio dobar savet.

Kada je reč o veštačkoj inteligenciji i njenom mogućem uticaju na scenaristiku, Perišić priznaje da nije stručnjak za tu oblast i da joj se nije posebno posvećivao.

- Uopšte se ne bavim veštačkom inteligencijom. Prosto, imam jedan otpor. Mnogo sam mator da bih se sad bavio veštačkom inteligencijom. Mislim da je to za ove mlade. Ali se malo plašim, prosto, da ta njihova imaginacija ne nestane u susretu sa veštačkom inteligencijom.

Pola veka nakon što je napisan scenario za „Ljubavni slučaj Budimira Trajkovića“ i nakon nagrade koju su Perišić i Milan Jelić osvojili na prvom Festivalu filmskog scenarija, ovaj film za njega i dalje ima posebnu vrednost. Iako svoje filmove, kako kaže, ne gleda često, kada ipak baci pogled, prepoznaje u njemu nešto što smatra posebno dragocenim.

- Moram priznati da nose neku toplinu i emociju koje danas na filmu nema. Ovo što sam rekao - nema nasilja, nema negativnih junaka. Imamo taj blistavi trio glumaca, Milenu, Smokija i Batu, koji svojom dobrotom i svojom plemenitošću prosto doprinose da se publika identifikuje sa junacima. Publika voli na filmu da vidi nešto lepo i zanimljivo. Ne samo nasilje, smrt i užas - zaključuje Perišić.