"70 odsto mog tela bilo je opečeno, IMAO SAM 30 OPERACIJA": Poznati muzičar otvoreno o najtežem periodu života

Život Travisa Barkera teško bi mogao da stane u jedan dokumentarni film. Bubnjar grupe Blink-182 iza sebe ima decenije muzičkih uspeha, brojne bendove, saradnje sa najvećim imenima hip-hopa i rokenrola, ali i iskustvo koje mu je zauvek promenilo život.

Upravo o svemu tome govori dokumentarni film „Travis Barker: Louder Than Fear“, koji prati njegov život i karijeru od 2017. do 2026. godine. Film počinje dramatičnim snimcima avionske nesreće iz 2008. godine, u kojoj je Barker preživeo pad aviona u Južnoj Karolini, dok su četiri osobe izgubile život.

Samo nekoliko minuta nakon početka dokumentarca, gledaoci vide snimke požara zabeležene kamerom policijskog automobila. Zatim sledi rez – i priča se vraća na čoveka koji je preživeo tragediju i pokušao da nastavi život, piše AP.

Od četvrte godine za bubnjevima

Barker je bubnjeve počeo da svira kada je imao samo četiri godine. Njegov prvi veliki uzor, pomalo neočekivano, bio je Animal iz „The Muppets“, a kasnije je otkrio velikane poput Badija Riča, Denisa Čambersa i Elvina Džonsa, kao i bubnjara Mötley Crüea Tomija Lija.

Njegov profesionalni put počeo je mnogo pre nego što je postao član Blink-182. Svirao je u grupi "Feeble", dok je u jednom periodu radio i kao đubretar, a potom je nastupao sa ska bendom "The Aquabats".

Pravi proboj usledio je kada je postao član grupe Blink-182, koja je ga je lansirala među najveće zvezde pop-punka.

Ali Barker se nikada nije zadovoljio samo jednim bendom.

Tokom karijere radio je na projektima Box Car Racer i +44, sarađivao sa brojnim hip-hop izvođačima, među kojima su Bun B i Lil Wayne, a bavio se i DJ projektom TRV$DJAM. Uz muziku, razvijao je interesovanja za skejtbording, automobilsku kulturu, modu i sopstvene modne brendove.

Ipak, sve se vraća na bubnjeve.

- Moje bubnjanje postalo zaista ozbiljno, bilo je to nakon što mi je majka umrla. Bubnjevi su bili terapija - kaže Barker u filmu.

Za njega muzika nije samo profesija.

- To je moj život. To mi je kao kiseonik.

Avionska nesreća

Najdramatičniji deo Barkerove životne priče dogodio se 2008. godine.

Avion u kojem se nalazio srušio se u Južnoj Karolini. Barker je preživeo, ali je zadobio stravične povrede. Sedamdeset odsto njegovog tela bilo je opečeno, proveo je šest meseci u centru za lečenje opekotina, uglavnom pod morfijumom, i imao je čak 30 operacija.

U jednom trenutku nije bilo jasno ni da li će ponovo moći da hoda, a kamoli da svira bubnjeve.

- Bio sam u centru za opekotine šest meseci na morfijumu i imao sam 30 operacija. Sedamdeset odsto mog tela bilo je opečeno - priseća se Barker.

Nakon svega što je preživeo, morao je da se izbori i sa psihološkim posledicama nesreće. Godinama nije mogao da leti avionom zbog posttraumatskog straha.

Nije želeo da film završi njegovim strahom

Zanimljivo je da je dokumentarac prvobitno trebalo da ima drugačiji kraj.

Film je u početku zamišljen kao svojevrsni nastavak Barkerovih memoara „Can I Say: Living Large, Cheating Death, and Drums, Drums, Drums“ iz 2015. godine.

Producenti su predložili da se dokumentarac završi scenom Barkera kako, i dalje nesposoban da leti zbog traume, prilazi avionu. Međutim, Barkeru se ta ideja nije dopala.

Nije želeo da njegova priča bude završena slikom čoveka nad kojim i dalje dominira strah. Zato je odlučio da zaista uđe u avion.

Ipak, poslednji kadrovi filma nisu posvećeni avionu, već njegovoj porodici. Na kraju se pojavljuje niz fotografija, među kojima su i one sa njegovom suprugom Korni Kardašijan i decom.

"Nije bilo plana B"

Barker danas svoje najveće životne tragedije posmatra i kao iskustva koja su ga oblikovala.

Pre avionske nesreće izgubio je majku, a upravo je njena smrt bila jedan od ključnih trenutaka koji su ga još snažnije vezali za muziku.

- Bilo da je to bila smrt moje majke ili avionska nesreća, naučio sam, gledajući prijatelje i jednostavno živeći život, da traumatična iskustva mogu nekoga uništiti ili ga definisati - kaže Barker.

Dodaje da ga je svaki gubitak, kao i sve ono što je morao da „pretrpi“, učinio snažnijim.

„Plan B je bio samo da ostvarim plan A. Nije bilo plana B.“

Ponovo je naučio da leti

Jedna od najvažnijih Barkerovih pobeda nije vezana za muziku. Danas ponovo leti avionom.

Ipak, strah nije u potpunosti nestao. Kada avion uđe u turbulenciju, Barker kaže da i dalje ne može lako da objasni šta se događa u njegovoj glavi.

- Samo pogledam svoju ženu, a ona je potpuno mirna - kaže.

Posebno mu pomaže i njegov sin, koji voli avione i igra se avionima.

- Tako je nevin. To je tako lepo - kaže Barker.

Porodica je, kako priznaje, postala jedan od najvažnijih izvora njegove snage.

- Oni su moja najveća radost - kaže o svojoj deci, koja odrastaju pred kamerama tokom gotovo decenije nastanka dokumentarca.

"Možda će moja priča nekome pomoći"

Kada govori o nasleđu koje želi da ostavi iza sebe, Barker nema komplikovan odgovor.

Voleo bi da ga ljudi pamte po muzici i bubnjevima, ali i kao dobrog oca, supruga, sina i brata.

U tome se možda i krije najvažnija tema dokumentarca „Louder Than Fear“.

Ovo nije samo priča o jednom od najpoznatijih bubnjara svoje generacije, već o čoveku koji je nekoliko puta morao da počinje ispočetka.

Barker ne krije da ne voli način na koji su se neke stvari dogodile i da ne bi izabrao gubitke koje je doživeo. Ali danas prihvata ono što je iz svega toga proizašlo.

- Ne volim kako se sve dogodilo. Ne volim gubitke koji su se dogodili. Ali volim koliko sam morao da se borim - kaže on.

I upravo je to, možda, suština njegovog životnog puta.

Od dečaka koji je prvi put seo za bubnjeve sa četiri godine, preko svetske slave i tragedije koja je mogla da ga košta života, do čoveka koji danas ponovo ulazi u avion i gradi život sa svojom porodicom.

- Možda će moja priča nekome pomoći - kaže Barker.

A nakon svega što je preživeo, njegova priča zaista jeste mnogo glasnija od straha.