Mira Stupica je proglašena glumicom XX veka. Čuvena Marija Crnobori je, između ostalog, kazala: „U našoj generaciji niko nije imao to bogatstvo u smijehu i osmjehu. Ozarila je Mira mnoga srca. Toliko nijansi u tom napuklom glasu nisam ni od koga čula. Lucijeta u ‘Ribarskim svađama’ je imala sreću da dobije taj glas. Plamen je oko nje vitlao… Tako toplog ženskog šarma imala je samo njena Petrunjela. A Njegina u ‘Talentima’… Morala sam pustiti suze neka teku, morala sam pustiti svoje srce njenom srcu.“

A Mira je, pak, govorila:

- Ja sam uvek za pozorište, ne zato što je ono prvenstveno potrebno glumcu već zato što je neophodno čoveku. Čovek, kada mu se svet ruši i nema gde da skloni glavu, može u knjige, u muziku, u slike, u pozorište, i tako nađe predah i duši mira.

Bljesak otkrića

Kao i:

- Da bi se na sceni na uzbudljiv i neponovljiv način rekla reč koja nosi iskustvo mnogih ljudi, glumac mora ne samo da osluškuje bilo prirode i sveta oko sebe, već da duhom, očima i umom prati mene realnog, da odgoneta sanjano, da doziva slućeno u kome se kriju pudni svetovi i njihov smisao, koji ti i pri najdubljem naporu da ih dokučiš zamalo izmaknu, pa te gone da ih ponovo i ponovo dozivaš, sve dok ti se u svesti ne smrači, a u duši, na tren, najzad blesne otkriće te tajne i zgasne u novo iskustvo, koje ka svesti šalje svoj znak, a u skladište duše svoju bit ‒ da bi se jedanput pojavilo u reči, glasu, blesku oka glumca na sceni, i obradovalo nas čarima ličnog, u zbiru opšteg.

Govoreći o svojim rolama kazala je i:

- Jednostavno, svaku svoju ulogu radila sam iz svega onoga što jesam i znam, što sam naučila i iskusila, što sam videla i razumela i što sam osećala i slutila, tražeći u svakoj njeno vreme, njenu meru, žanr i boju. Njen koren u meni i moj koren u njoj. Radila sam ih punom snagom onoga što se naziva talentom, tolikim koliki je.

Postoji, govorila je, i glumački stid.

- Gde se on pomalja? Pomalja se obično na početku, dok ne napipaš ulogu. Uvek te pomalo ženira onaj prvi obračun sa ulogom, prvo lutanje: uđeš u pogrešnu ulicu, vikneš više nego što je potrebno, pogrešna ti je emocija… Međutim, kako osvajaš ulogu, kako se ta građa iz tebe, koju nosiš kao ljudsko biće, lepi na magnetsku ploču koja je imaginacija, kako se ta imaginacija kao jedan goblen počinje pravilno da ispunjava, tako i stid polako beži u stranu i nailazi sigurnost.

Talenat ima svoju pamet

Napominjala je da, prema njenom mišljenju, glumac radi svim onim što on jeste.

‒ To znači, prvo vrednošću, kvalitetom i veličinom svoga talenta. Pa onda, razinom kulture. Pa onda, visinom maštovitosti. Pa onda, snagom emocija. Pa onda, bogatstvom percepcija i pamćenja života svakodnevnog. Pa onda, selekcijom toga. Pa onda, raciom koji to sve prati i koji daje meru, mesto i meru svakom elementu koji je u glumi. A to se tako maglovito dešava u kreativnom poslu da, recimo, to ne može da se uslika. Ne mogu se uslikati brzina i kompleksnost kreativnosti.

Pišući o Miri Stupici, Ranko Munitić kaže da se ličnost umetnika i njegov opus najčešće razlikuju s obzirom na format, da se retko poklope, a kad se poklope, onda je to i uzbudljivo i čudesno maestralno… Navodi da je opus Mire Stupice nesumnjivo velikog formata. (I sama je za sebe govorila: „Odigrala sam repertoar za tri glumice.“) I zaključuje da je taj, takav i toliki njen opus prirodni i skoro idealni deo, nadgradnja- onoga što čini Mirin personalni format, raspon i volumen, odnosno ‒ kalibar njene ličnosti.

Vidi se to i u njenim rečima, u onome što je vrsno napisala u autobiografskoj knjizi “Šaka soli”, u intervjuima, u kazivanjima…

- Talenat ima svoju pamet, mi zaboravljamo da se neke stvari ne primaju samo racionalno nego se primaju celim površinama ljudskog bića. Ne mora sve biti tačno smešteno u fioke; polako to nađe put. Neke misli koje ljudi možda nikad sami nisu formulisali do kraja, kad im dođu gotove, znaju da su ih negde u sebi imali.

Pišući o Bojanu Stupici, s kojim je delila i scenu i kadar i život, između ostalog beleži:

- I tako je mene, lenjo Srpče, tako me je ganjao taj vredni Slovenac, da sam ja jurila iz uloge u ulogu, pa sam imala osećaj da jurim u nekom simplonu… […] Pitala sam Ljubišu Jovanovića: „Zašto me Bojan nije upozorio da ne trošim tako neumereno emocije i suze na pozornici? Sad znam da ih treba dobro prigušiti, jer ljudska muka da se u bolu sačuva dostojanstvo potresa mnogo više od potoka suza.“ Odgovorio mi je: „Bojan je bio mudrac. Tvoje znanje, tvoje glumačko zdanje, stajalo je na četiri stuba: mladost, emocija, lepota i talenat. Iskustvo nisi imala. Iskustvo se ničim sem godinama ne može steći. Na ta četiri stuba stajala je tvoja pozorišna građevina. Da ti je bilo koji kamen izvukao, da ti je emocije izmakao, tvoja bi se zgrada nakrivila, a možda i pala. Nije hteo da ti izbije jedan oslonac. Čekao je da sazriš, stekneš lično iskustvo i njime odmeriš i usmeriš sve elemente koje kao glumac nosiš. E pa, sad si u redu.“

Poziv Pjer Kardena

Ako se u knjizi “Šaka soli” prati (samo) nit Mira i njen brat Bora Todorović, otvara se jedan poseban svet…

‒ Često su me pitali kako se na sceni osećam pored brata. Odgovarala bih – pa obično. U radu se navikneš na svakog partnera. Samo jedanput sam se, baš zbog tog zajedničkog prisustva na sceni, zbunila. Gostovali smo s Ateljeom 212 u Parizu, sa Pirandelovim “Divovima s planine”. Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom pozorišnom prostoru Espas Karden odigramo predstavu. U jednom trenutku, dok smo Bora i ja na sceni bili u dijalogu, blesnula mi je misao – otkud Bora i ja, siročići iz Gnjilana i Aranđelovca, usred Pariza, na prestižnoj pozorišnoj sceni, slušamo aplauze. Slika preseka te dve tako različite životne situacije na tren me je izbacila iz scenske ravnoteže. Ali samo na tren i neprimetno za sve ostale.

Upitana da izdvoji uloge za koje ona, bez obzira na kritičare, smatra da su je obeležile, rekla je:

- Petrunjela [Dundo Maroje] […] bila je to predstava koja je nosila pečat i Bojana i celog jednog svežeg ansambla, koji se upeo iz petnih žila da napravi odličnu predstavu. Ali, za mene je presudno bilo kada mi je Bojan Stupica otvorio vrata da iz tog faha đavolica i komedijskih uloga uđem u dramski repertoar. Uloga Njegine u Talentima i obožavaocima bila je presudna za mene. Dramska uloga koja mi je omogućila da pokažem da je i to moj teren. Onda sam zaigrala ogroman dijapazon, šetala sam se od komedije do tragedije i nazad.

Na filmu i televiziji odigrala je, prema IMDB-u, šezdeset uloga. Za film “Jara gospoda” (prvi film Bojana Stupice) i njenu ulogu Ančike, Munitić navodi: „Kadar njene pesme – tačno sto sekundi – snimljen laganom vožnjom kamere, kreće od srednjeg i završava se krupnim planom. Osmeha nestaje, u očima se naziru suze, a na tom umornom, napaćenom licu odvija se ceo intimni proces postupnog gašenja sreće, radosti i nade, nepovratnog silaženja u sivilo bede, usamljenosti i poniženja. Ovih sto sekundi dovoljno je da iskupi sve dotad promašene kilometre jugo-filmske trake. Mira Stupica i kamera sklopile su pakt kakav umetnica beše već davno ostvarila s pozorišnom scenom. Bljesnula je velika filmska glumica.“

Ubila me televizija

Upitana za televiziju, rekla je:

- Nisam mnogo igrala na televiziji. Nisam mnogo ni razmišljala o tome. Jedino što ne mogu televiziji da oprostim to je što me je ubila. Kad sam jedanput Krleži ispričala da su skoro sve moje emisije i snimljene predstave izbrisane […] zato što su televiziji potrebne trake, jer smo siromašni, a siromašni smo i duhom, pa ne znamo šta je šta – kad sam to ispričala Krleži, on kaže: „Pa je li moguće! Pa, bogamu, oni su tebe ubili!…“

Pričajući o umetnosti i glumi, isticala je talenat, njegovu snagu, govorila o efemernosti: „Mi glumci ne možemo ni čuvati ni poklanjati svoje uloge nakon završetka života predstave. Recimo, ja ne mogu moju Petrunjelu pokloniti mojoj unuci. Ne mogu da napravim retrospektivu svojih dvesta uloga, ne mogu da stojim u muzeju kako bi, i kad me ne bude, neko mogao da kaže: vidi što je ovo bilo dobro… Mi uđemo samo u duhovnu klimu i tako se prenosimo bez autorskog potpisa.“

A u jednom od razgovora o knjizi “Šaka soli”, odnosno o svom životu, kazala je:

- Nizale su se godine, uloge, selidbe… svašta me snalazilo. Ali bila sam vedra, sklona smehu i praštanju. Jeste, zavisi sreća i od čoveka samog. Ja nisam isisavala nevolju do kraja. Čim bih je osetila, gledala sam kako da je na vreme ispljunem. Smatrala sam to dužnošću i prema onima koje volim.

Ostale su upamćene, između ostalog, i njene reči:

- Ima mnogo nas u nama. Malo je ljudi koji će sami sa sobom nakraj izaći, sobom ovladati, zato su dobri oni (politički) sistemi koji izvlače najbolje iz ljudi. Jer svaki čovek kroz ovaj život može ići ističući, iz raznih strahova i ko zna čega, svoje najnakaznije lice, kao i ono najplemenitije i najlepše. Zavisi od sistema u kome je. Mada je odgovornost, pre svega, na njemu samom.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Mija Aleksić – komika koja počiva na pobuni)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.