I visoko inteligentni ljudi mogu praviti glupe greške, a primeri takvih postupaka često završavaju kao dobitnici tzv. Darvinovih nagrada
Na društvenim mrežama lako je preceniti količinu gluposti jer se idioti često ističu i provociraju javnost
U knjizi “Filozofija gluposti”, koju je sa norveškog prevela Milica Višnjić i koja će u “Geopoetici” biti objavljena krajem leta, Svensen se bavi jednim od najupornijih ljudskih problema: zašto ljudi donose nerazumne zaključke, odbijaju argumente i istrajavaju u očiglednim zabludama.
Polazeći od istorije filozofije, ali i od savremenog sveta preplavljenog informacijama, teorijama zavere i veštačkom inteligencijom, autor pokazuje da glupost nije osobina nekih „drugih“, već mogućnost prisutna u svima nama. Ova duhovita i provokativna knjiga istovremeno je poziv na samostalno mišljenje, samopreispitivanje i odgovorniji odnos prema sopstvenim uverenjima.
Laš Fr. H. Svensen je profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu, međunarodnu reputaciju stekao je knjigama koje složena filozofska pitanja približavaju širokoj publici, a zadržavajući pri tom svu ozbiljnost i studioznost. Ovo je njegova deseta knjiga pred ovdašnjim čitaocima a među do sada objavljenim (“Geopoetika”) su “Filozofija dosade”, “Filozofija straha”, “Filozofija usamljenosti”, “Filozofija laži”…
Prvi nastavak feljtona:
Glup sam. A i vi ste. Uz to sam još i idiot. Kao i vi. Nekad umemo da budemo čak i glupi idioti. Moja glupost i moj idiotizam vama nisu toliko važni koliko su vam važni sopstvena glupost i idiotizam. Idiot koji je za vas od najvećeg značaja upravo je onaj kog vidite svakog jutra u ogledalu. Cilj ovog eseja jeste da vam pruži priliku da razmislite o sopstvenoj gluposti, a ne samo da je identifikujete kod drugih, iako i za ovo drugo ima i više nego dovoljno povoda.
Izraze „glup“ ili „idiot“ radije ćemo koristiti za sve druge nego za sebe, iako umemo da nazovemo neviđenim idiotom sebe iz nekih ranijih dana. Ponekad brzo dođemo do te samospoznaje, nešto češće se do nje dolazi sporijim tempom, no najčešće ljudi do nje i ne dođu. To nalikuje priručniku za lični razvoj sa nekoliko – priznajem, veoma uopštenih – uputstava kako da ne da postanete preveliki glupan ili idiot.
Idioti imaju tendenciju da se ističu
Potrebu za, ovom, filozofijom gluposti, osim ostalog, potkrepljuju zapažanja o ponašanju mnogih na društvenim mrežama. Jednostavno, u opticaju ima mnogo negativnih razmišljanja i s njima povezanog ponašanja. Idioti imaju tendenciju da se ističu, te je lako preceniti obim gluposti i idiotizma. U svakom slučaju, čini se da nam ne manjka materijala.
Malo je ograničenja ljudske gluposti, ako ikakvih i ima. Britanski pisac Teri Pračet (1948–2015) napisao je: „Ako negde u neku pećinu staviš velik prekidač, sa znakom ‘prekidač za smak sveta. MOLIMO NE PIPAJTE’, bio bi pritisnut dok si rekao ’keks’.“ Istina, malo ko od nas može biti baš toliki idiot, ali neki to ipak jesu. Svako od nas može počiniti more gluposti, ali kod nekih ta osobina preovladava do mere da postaje ključna u definisanju njihove ličnosti.
Svi smo glupi, pre svega zato što je glupost neraskidivo povezana s našom sposobnošću da razmišljamo. „Glupost“, onako kako je ja razumem u ovom eseju, proizlazi iz nedovoljne upotrebe sposobnosti razmišljanja, dok se „idiotizam“ odnosi na rđavu upotrebu te sposobnosti. Izrazi „glupost“ i „idiotizam“ povezuju se s manama zbog kojih vas drugi obično mogu kritikovati, a ne sa nedostacima koji su posledica okolnosti van vaše kontrole. Ovde govorimo o ljudima s „normalnim“ i višim nivoom funkcionalnosti. Ipak, ne može čovek da se ne zapita da li se određeni broj ljudi koji ostavljaju komentare na društvenim mrežama može uvrstiti u grupu ljudi na „normalnom“ nivou kognitivne funkcionalnosti. Procena gde treba povući granicu između onog što spada, odnosno ne spada u „normalno“ nije nimalo naivna, ali ja neću ulaziti u tu diskusiju.
Favorit za nagradu gluposti
Umesto toga, baviću se ljudima s visokim stepenom inteligencije, koji se i pored toga mogu svrstati među glupane koliko i među idiote. Bez obzira na to što, na primer, umete da izvodite komplikovane matematičke proračune ili vas smatraju za vodećeg stručnjaka za razvoj novih lekova protiv raka, istovremeno možete biti glupi kao noć ili potpuni idiot na mnogim drugim poljima. Možda ste i skloniji tome upravo zato što vam sposobnosti u jednoj oblasti daju neosnovano uverenje da ćete briljirati i u svim drugim područjima. Sretao sam mnogo ljudi koji se hvale da imaju visok IQ. Zajednička osobina im je ta da ne deluju naročito pametno. Često nisu postigli ništa naročito značajno. Naravno, ima i ljudi s visokim IQ, koji su i pametni i koji za sobom imaju velika dostignuća, ali se takvi obično bave temama daleko važnijim od visine svog IQ-a.
Svi pravimo idiotarije. I ja sam među onima koji su se zapitali zašto nisu dvaput proverili da li je izvučen osigurač pre nego što su kleštima za žicu krenuli da preseku kabl za napajanje. U takvim situacijama odmah dobijamo povratnu informaciju kako to što smo uradili i nije bilo baš pametno. Obično sve prođe iole podnošljivo i ne ponovimo istu grešku, barem ne tako brzo. Međutim, ne prođe sve baš tako dobro a takozvane Darvinove nagrade postanu izvor opšte zabave, iako se, nažalost, dodeljuju onima koji su učinili vrlo mali doprinos evoluciji time što su se uklonili iz genetskog fonda, bilo tako što su poginuli, bilo što su postali sterilni na vrlo glup ili idiotski način. Među favoritima za nagradu nalazi se kanadski advokat koji je hteo da dokaže da je određeni tip prozorskog stakla nelomljiv, što je dovelo do toga da se iz sve snage zaleti na prozor s tim staklom na 25. spratu. Staklo je ostalo u komadu, ali advokat nije uzeo u obzir da ram prozora možda neće moći da izdrži toliko opterećenje – što je i bio slučaj – i staklo se odvojilo od rama. Ne iznenađuje previše što devet od deset dobitnika nagrade čine muškarci.
(Oprema - redakcija „Blica“, urednik feljtona Tatjana Nježić, ilustracije za feljton crteži iz kolekcije galerije „Haos“, u sledećem nastavku „Glupost se neće sama prepoznati“)
