Ljuba Tadić bio je jedan od najznačajnijih srpskih glumaca, poznat po dubokim tumačenjima i izuzetnoj posvećenosti profesiji.
Tokom ratnih devedesetih povukao se iz javnog života, ali se 1997. vratio na scenu sa zapaženim ulogama u najvažnijim beogradskim pozorištima.
Danas ime Ljube Tadića (1929-2005) nosi Velika scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a kako je ostalo zabeleženo, na svečanom uručenju Dobričinog prstena 1980, između ostalog je rekao: "Nama (glumcima) date su veće mogućnosti da reč istine i lepote još više negujemo i raširimo".
Uz njegovo ime neretko stoji i – Ser. Zbog jedne uloge i zbog onoga što, ističu autoriteti, jeste bio.
Poistovećenje sa životom
Rat i raspad zemlje početkom devedesetih prošlog veka učinili su da je više vremena provodio na Tari nego u pozorištu, što je do tada bilo nezamislivo.
Vratio se 1997. ulogom slavnog, od života umornog glumca (Ser), u “Garderoberu” Ronalda Harvuda, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a zatim i muzičara Furtvenglera u predstavi “Na čijoj strani”, Ateljea 212.
Uz brojne pozorišne role, od kojih se mnoge ubrajaju u vrhunske, prema IMDB-u, na malim i velikim ekranima ostvario je više od 180 uloga.
A o glumi i glumcu Ljuba Tadić je, između ostalog, rekao:
- Glumac je hrabar, on se poistoveti sa životom. Koliko je zanatlija obućar cipela napravio, toliko i glumac napravi ono što napravi i za života može da stekne slavu i može da stekne poraz. On nema mogućnosti da ispravlja i nema nikoga iza njega, iza njega ne postoji ništa. Nema te nepravde koja može da se ispravi. Ako je bio dobar, a za života nije bio priznat, više nema mogućnosti nikakve ispravke. On se zato batrga, zato je i nemiran, svašta mu se događa u glavi. E sad, da bi ostao zdrav, da bi ostao imun, on mora da sagradi svoju ličnost. Glumac je jedna antikvarnica, jedna komisiona radnja, u toj radnji ima svega, ali tom radnjom mora on da rukovodi, mora dobro da rukovodi radnjom da bi radnja bila u redu.
Govorio je da glumac sa svakom rolom stupa u novu avanturu.
- U svaku novu ulogu ulazi od početka, uvek stiče novo iskustvo […] Gledalište se „lepi“ na priču, pozorište, u stvari, počiva na priči: to pozorište, to gledalište, ta predstava. Ali, priča mora dobro da se ispriča. Glumac mora stalno da zna zbog čega je tu, čemu služi, da bi se uzglobio u priču… Ima trenutaka da i ne mora nešto da se sazna do kraja. Treba glumac samo da zna čemu služi tog trenutka. Dobro, treba to i u životu znati, što je možda i teže, ali pozorište tu pomaže i glumcu i gledaocu. […] U suštini, ja sam dosta stidljiv čovek, a bavim se poslom koji sa stidom nema neke veze, ali ima s nekom plemenitom drskošću.
U jednom intervjuu početkom osamdesetih govorio je, između ostalog, o tome da je snimao „neki film“ pa nije mogao odmah da zaigra u Sartrovim “Prljavim rukama”, ali su ga, na njegovo iznenađenje, čekali čitavih šest meseci…
‒ Igrajući Oderera, koliko puta sam shvatio da tu ima i te kako mnogo politike… Kad ovaj govori: „Ti ne voliš ljude, Igo, ti voliš samo principe. Vidiš, ja volim ljude onakve kakvi su, sa svim njihovim manama i prljavštinama, volim njihove glasove, volim njihovu kožu, najogoljeniju od svih koža.“ Kaže: „Ja sam zavlačio ruke i u govna i u krv, pa sam ipak ostao ovakav kakav sam.“
U Narodnom pozorištu je, između ostalog napominje, igrao u “Idiotu” Dostojevskog, Rogožina, ulogu za koju je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda, i to je predstava u kojoj je, apostrofira, prvi put igrao s Mirom Stupicom.
Pozorište i politika
Govorio je u nekoliko navrata o preplitanju pozorišta, realnosti, politike…
- Živimo u vremenu u kojem je mišljenje o životu, kako god okrenuli, političko. […] I sebe uhvatim kako govorim da se ne bavim politikom, a vidim da nije tako… U svakom komadu ima jedan deo politički. […] Ako svaku pozorišnu predstavu u kojoj se daje kritička slika nekih pojava kvalifikujemo kao da ona samo želi da ruši društvo, a ne da ga kroz kritiku unapređuje, tu pozorišta nema. Jer, pozorište može da govori i o zlu na jedan način koji će, u krajnjoj konsekvenci, da izvede zaključak protiv zla. Ono služi tome. Ono je prosta umetnost, čak vrlo jednostavna, prijemčiva onoliko koliko je prijemčiv govor, i čovek, i njegova sama priroda. Ono može da otvori probleme i moralo bi da otvara probleme.
Napominjao je i:
- Igrao sam u tri komada koja ili nisu ušla u repertoar, ili su bukvalno skinuta s repertoara. […] Da, govorim o dva primera, o primeru predstave “Čekajući Godoa” u Beogradskom dramskom, i o Tikvama u Jugoslovenskom dramskom. Učestvovao sam i u jednoj i u drugoj predstavi. Zbog obe predstave dogodilo se isto: oba pozorišta su posle tih predstava ušla u strahovitu krizu i dugo nisu mogla da se nađu. […] Lepo kaže Krleža: „Pomanjkanje ukusa je i pomanjkanje pameti.“
Disanje odaje
Godine 1956. igrao je Vladimira u čuvenoj predstavi “Čekajući Godoa”, koja je na sceni BDP-a igrana jednog podneva za visoke funkcionere i još jednom u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu, zatim u Ateljeu 212, što je ujedno bilo i prvo igranje Godoa u Istočnoj Evropi.
‒ U Godou postoji jedno specifično disanje, koje mi još tada nismo naučili. U našem poslu, kao i u životu, i u politici, stvar je u disanju. Možete videti čoveka koji izađe za govornicu u Skupštini, pa ne zna da diše. Čim ne zna da diše, ne zna da govori, a kad ne zna da govori, ne zna da misli, a onda ne zna ni da živi.
Govoreći o predstavi “Odbrana Sokratova i smrt” kazao je i
- Igrali smo prvo sa svim glumcima, svim sudijama, svim filozofima koji su bili oko Sokrata, onda se predstava suzila na pet glumaca, pa se suzila na dva glumca, Platona i Sokrata, pa je na kraju ispao i Platon, i ostao je samo Sokrat, to jest ja. Onda sam skinuo bradu, pa sam igrao u kostimu, pa sam na kraju skinuo i kostim, i onda sam igrao kako sam obučen te večeri.
Karijera Ljube Tadića obeležena je i činjenicom da je Šekspirovog “Kralja Lira” igrao čak tri puta. Treći put u Ateljeu 212, u režiji Tomija Janežiča, i tom je ulogom na neki način obeležio i svojih šest decenija glume.
‒ Kaže Boris Pasternak da je “Kralj Lir” jedna od najboljih porodičnih drama, a opet, Tolstoj kaže da je jedna od najgorih… Kralja Lira sam igrao kada sam imao pedeset godina i više snage nego što je trebalo, a sada mi je nešto lakše, jer imam više pameti i sedamdeset pet godina, što je za ovu predstavu vrlo važno. Glava čovekova je sva u fiokama, i kada glumački ne možete da rešite neki problem, treba ga ostaviti. […] Ne želim mladim glumcima da pokazujem kako se glumi, već hoću da pokažem jednu glumu kakve više nema i da na taj način zaključim svoj ciklus.
Isticao je:
- Gluma nije efemerna! Umetnost glumca trajno ostaje u svesti gledalaca, baš kao što ostaje i utisak o pročitanom romanu ili viđenom filmu. Ta senzacija jeste razlog zašto postoji stvaralaštvo. Umetnost ne sme da se svodi na osrednjost. Kvalitet ne treba žrtvovati masovnosti. Pred životom smo svi jednaki, ali pred umetnošću nije tako.
(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Mira Stupica – glumica veka”)
Monografija
Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu onlajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.