Kao posledica korozije, hemijska jedinjenja iz municije, uključujući TNT, dospevaju u morske ekosisteme i predstavljaju pretnju po ribu, školjke i druge organizme
Istraživanja pokazuju da su ove supstance toksične i kancerogene, pri čemu je više od 50% riba u blizini skladišta municije imalo promene na jetri
Ispod površine mora uz severnu obalu Nemačke polako korodiraju hiljade bombi i drugog oružja. Reč je o delu od procenjenih 1,6 miliona tona konvencionalne municije koja se nalazi u Severnom i Baltičkom moru, kao nasleđe dva svetska rata i masovnog potapanja oružja posle 1945. godine.
Decenijama je potopljeno oružje uglavnom ostavljano na miru, osim kada je predstavljalo neposrednu opasnost od eksplozije. Međutim, kako metalni omotači korodiraju, pojavljuje se novi problem.
Deo tog oružja čine mine, neeksplodirane bombe i municija izgubljena tokom borbi. Međutim, ogromne količine namerno su potopljene nakon kapitulacije nacističke Nemačke 1945. godine, kada su Saveznici uklanjali ogromne zalihe nemačkog naoružanja.
Ono što je nekada predstavljalo isključivo eksplozivnu opasnost danas postaje ozbiljna pretnja od ekološke katastrofe.
– Jasno je da zbog korozije ovih predmeta hemijska jedinjenja dospevaju u morski ekosistem i morski svet – rekao je za Dojče vele toksikolog sa Univerziteta u Kilu Edmund Maser.
– Pokazalo se da su ta jedinjenja otrovna i kancerogena, kako za ljude, tako i za morski svet – dodao je.
TNT pronađen u ribama
Među najopasnijim supstancama koje se nalaze u staroj municiji jeste TNT.
Jern Šarsak iz nemačkog Instituta Tinen tragao je za njegovim tragovima u limandi, vrsti morske ribe iz porodice listova.
– U ribama pronalazimo TNT ili njegove metaboličke produkte nastale razgradnjom – rekao je.
Reč je o veoma malim količinama koje se mere u nanogramima i ne sadrži svaka riba merljive koncentracije.
Ipak, istraživači ih iznova pronalaze u blizini područja na kojima je odložena velika količina municije.
– Koncentracije su niske, ali su prisutne – kaže Šarsak.
Za sada nema dokaza da zagađenje izaziva akutna oboljenja kod riba.
– Ribe izgledaju zdravo kada ih ulovimo. Nemaju više virusnih, bakterijskih ili parazitskih bolesti nego druge populacije – objašnjava on.
Međutim, jedan nalaz stalno se ponavlja.
– Ono što primećujemo jesu tumori na jetri.
Maserov tim pronašao je jedinjenja poreklom iz municije i u ribama i u školjkama.
Njihovo istraživanje pokazalo je da više od 50 odsto riba koje žive u blizini odlagališta municije i olupina ima promene na jetri, dok je taj procenat kod drugih populacija svega jedan do dva odsto.
Kod školjki su uočeni biohemijski znaci oksidativnog stresa.
Tokom razgradnje TNT-a nastaju veoma reaktivni oblici kiseonika koji mogu da oštete proteine, masti, pa čak i DNK.
– To može biti jedan od koraka ka razvoju raka – upozorava Maser.
Tragovi pronađeni i kod kitova
Zagađenje se ne zaustavlja na ribama i školjkama. Maserov tim pronašao je jedinjenja povezana sa TNT-om i u tkivu dva nasukana kita.
To pokazuje da hemikalije dospevaju i do životinja koje se nalaze na vrhu lanca ishrane.
– To znači da su ova jedinjenja stigla i do predatora – rekao je Maser.
Da li su ugroženi ljudi?
To otvara logično pitanje – ako jedinjenja povezana sa TNT-om dospevaju do najvećih morskih predatora, da li su ugroženi i ljudi koji jedu ribu i morske plodove?
Za sada oba naučnika odgovaraju odrično.
Ljudi su znatno manje izloženi putem hrane i životne sredine, a koncentracije su niže u filetima koje ljudi najčešće jedu.
– Morali biste da pojedete ogromnu količinu ribe da bi koncentracije postale opasne – kaže Maser.
– Ja i dalje idem da plivam. I dalje jedem ribu – dodaje Šarsak.
Ipak, zabrinjava ono što bi moglo da se dogodi u narednim decenijama, kako se municija bude dalje raspadala.
– Rekao bih da će situacija verovatno postati gora kako korozija bude napredovala – kaže Šarsak.
– Metalni omotači propadaju. Sve više otrovnih materija ostaje direktno izloženo vodi.
Problem je izraženiji u Baltičkom moru nego u Severnom moru, jer slabije morske struje i sporija razmena vode omogućavaju da se zagađujuće materije duže zadržavaju.
Maserovo istraživanje pokazuje da se to možda već događa.
Njegov tim analizirao je arhivirane uzorke školjki prikupljene još od 1985. godine i utvrdio da koncentracije jedinjenja povezanih sa TNT-om neprekidno rastu od oko 2000. do 2022. godine.
– Niske su, ali rastu – rekao je Maser.
– Očekujemo da ćemo tokom naredne dve, tri ili četiri decenije imati koncentracije koje bi mogle da postanu opasne i za ljude koji konzumiraju morske plodove.
Trka s vremenom
Za naučnike je uklanjanje stare municije postalo trka s vremenom.
Morski ekosistem već je pod pritiskom čitavog "koktela" zagađivača koje je stvorio čovek – mikroplastike, pesticida i ostataka lekova.
Municija predstavlja još jedan dodatni izvor zagađenja.
Za razliku od mnogih drugih zagađivača koji su već rasuti po okeanima, bombe i mine i dalje predstavljaju prepoznatljive objekte koji mogu da se izvade i bezbedno uklone.
Međutim, taj vremenski prozor neće zauvek ostati otvoren.
Nemačka je godinama uklanjala samo municiju koja je predstavljala neposrednu opasnost od eksplozije, ali je tek nedavno pokrenula pilot-projekte sistematskog čišćenja radi zaštite životne sredine.
– O ovoj temi se decenijama ćutalo. Niko nije želeo da govori o njoj – kaže Šarsak.
Plan predviđa korišćenje plutajućih platformi – pontona – na kojima bi izvađena municija mogla bezbedno da bude uništena na moru, bez transporta na kopno.
Maser procenjuje da jedno takvo postrojenje može godišnje da obradi svega između 700 i 1.000 tona municije.
S obzirom na to da se u nemačkim vodama nalazi oko 1,6 miliona tona konvencionalne municije, uklanjanje će trajati decenijama.
– Potrebno je mnogo više ovakvih pontona – kaže Maser.
– Moramo da počnemo što pre.
Čak i nakon čišćenja ostaće sitni delovi eksploziva, neki veličine kocke šećera.
Maser istražuje da li bi morske bakterije i gljivice mogle vremenom da ih razgrade na ugljen-dioksid i vodu.
To istraživanje još je u laboratorijskoj fazi i, kako naglašava, ne može da zameni fizičko uklanjanje municije.
– Ako budemo čekali još četrdesetak godina, svi metalni omotači će potpuno korodirati i tada više nećemo imati mogućnost da iz vode uklonimo ove otrovne materije – upozorava Maser.
– Zato moramo da delujemo odmah.
