Tako je govorila Vedrana Rudan (3): Humor je način da se čovek ne ubije

Ono što me vodilo čitav život, što je moj imperativ, ali i moja najveća slabost, to je neodoljiva potreba da govorim ono što mislim – rekla je čuvena književnica Vedrana Rudan (1949-2026)

Njene knjige, romani, zbirke tekstova beleže visoke tiraže, oduševljavaju čitaoce, gledaoce takođe jer neki od njenih naslova imaju i uspešan pozorišni život, kao i njen blog koji ima blizu 40 hiljada sledbenika a ona, pak, kratko. veli da joj je pisanje strast.

Baka kao uzor

Za druge pisce se, kaže, vezuje ako mogu “čoveka učiniti boljim makar na tren” a kad o svojim uzorima govori s posebnom toplinom pominje baku.

- Izgubila je dva muža, dete i unuka. Nemci su joj zapalili kuću. Čitavog života je bila siromašno vanbračno dete a počela je da radi kao sluškinja od pete godine. Preživela je dva svetska rata. Do smrti je živela sa mojim roditeljima, sestrom i sa mnom; gotovo da nije bilo dana da se glasno, iskreno ne nasmeje. Ništa nije moglo pokolebati njenu dobrotu, ni sluh za životnu radost.

Vedrana je govorila da joj je imperativ, moto koji je prati čitav život i njena najveća slabost:

-To je neizdrživa potreba da govorim ono što mislim. Neki bi rekli ‘pa kud puklo’ a ja velim – uglavnom puca meni po glavi. Nisam hrabra….možda samoubilački nastrojena.”

Pitanjem budućnosti , napominje, nikada nije želela posebno da se bavi.

- Šta nam donosi budućnost?....Crnilo. Ne znam. Bojim se budućnosti. Ne želim razmišljati o njoj. Predamnom ima samo danas.

Sticajem okolnosti kockice za mozaik jedne od naših priča slagale su se i pomalo vetrovitog, sunčanog prepodneva u Rjecu, u domu Vedrane Rudan koga su posetiocu s pravom nazvali čarobnim. Ne samo zbog čudesne, prijatne atmosfere, zanimljivih slika i knjiga po zidovima, i udobnog kutka za sedenje kraj kaljave peći. Odiše posebnošću obgrljen zelenilom i beličastim stepenicama što vode i do nepretenciozne terase koja kao da je deo krajolika s kog se prostire pogled na Jadran, centar Rijeke, I Pulu u daljini.

- Dugo sam u životu, pošto sam bila strašno siromašna, sanjala kuće. Maštala sam o kući i ta kuća je uvek u mojim snovima bila stara. Sada živim u kući staroj preko 300 godina. Primorska, kamena kuća. I ceo život sam htela baš to. Imala sam takvu kuću sa bivšim mužem u kojoj on i dalje živi zahvaljujući hrvatskim zakonima. Nakon razvoda ostala sam bez nje. Onda sam počela od nule I opet krenula u lov na malu, kamenu, primorsku kuću. I sad sam u njoj. I to je jedino mesto iz koga bih teško mogla izaći. Ovo je kuća mojih snova iako verovatno ne bi bila kuća nečijih drugih snova jer ima (samo) 70 kvadrata.”

Susret s Milenom

Među susretima s Vedranom Rudan, koji su svaki priča za sebe, posebno mesto ima jedan zbilja čudesan. U Puli 2018. Prvo na promociji monografije o Mileni Dravić u kinu “Vali”, u sklopu čuvenog Pulskog festivalu, a potom u divnom pulskom restoranu. Veče sa Milenom i Vedranom…za antologiju, i nezaborav. Pisala je Vedrana o tome kada je, te jeseni, Milena otišla u područje bez signala. Potrajalo je do kasnih sati, a uzbuđenje nije jenjavalo… Naprotiv.

Moglo bi se reći da je životni put Vedrane Rudan obeležen raznim padovima i usponima na svim poljima ali kao poseban prelomni trenutak, između ostalog, izdvaja knjigu “Uho, grlo, nož”.

- Kad mi je izašla knjiga “Uho grlo nož” i doživela ogroman uspeh, tad sam prvi put počela sebe ceniti kao pisca. Pre toga sam se godinama bavila pisanjem, bila sam u raznim medijima ali uspeh te knjige potpuno je promenio moj život. Počela sam konačno ceniti samu sebe. Do tada nisam znala tko sam, od tada znam. I zaista mislim o sebi, bez obzira šta o meni i mom delu kažu kritičari, da sam dobar pisac. I drago mi je što su me kao dobrog pisca prepoznali amerikanci pa mi trenutno naručuju priče , recimo za antologiju kratke evropske priče, zatim naručili priču za knjigu “Žene u odeći” a autorke su najpoznatije književnice, režiserke… Prevode moju knjigu “Ljubav na poslednji pogled”. I da ne nabrajam dalje, a to mi daje snage da se držim na površini u ovoj strašnoj zemlji u kojoj živim.

U knjizi “Dabogda te majka rodila” Vedrana Rudan je, između ostalog, vivisekcirala odnos majka – ćerka, odnosno I sebe kao ćerku. A o roditeljstvu, odnosno svojoj kćeri i svom sinu je, između ostalog, rekla:

- Mislim da je teško biti roditelj, ogromna odgovornost da nešto od 3,4 kg pretvoriš u ljudsko biće . Mnogi ljudi u tome ne uspevaju iz ovih ili onih razloga. Ja mislim da sam ja u tome uspela. Jer moja deca jesu ljudska bića, dobri ljudi, pošteni ljudi. A naravno, koliko god je to moj uspeh, njihov je još više.

Kada je poljubi unuka, kaže, to je “katapultira u radost” ali…

- Položaj dece danas je zastrašujući. Roditelji koji rade crnče od jutra do sutra. Deca postaju predmet koji se odlaže u vrtić, baca u bazen. Igraonice koje niču poput gljiva poslije kiše samo su odlagališta dece. Živimo u zemlji strave i užasa. Mladi ljudi beže glavom bez obzira. Odlaze u Kanadu, Novi Zeland i vode sa sobom svoju decu koju će bake i deke moći videti samo preko skajpa. Mojim prijateljima koje je zadesila takva sudbina srce puca. Pa ipak, niko se ne buni. (…)Ljubav je, po meni, jedino zbog čega vrijedi živjeti. Pisala sam i o ženi koja godinama živi sa junakom svog života, presretna, a onda je on napušta. Godinama se mučila kako opisati nesreću u kojoj živi onaj ko je napušten. To je za mene zaista bio velik izazov jer, srećom, nemam takvoga iskustva. Imaju ga one oko mene. Ostati bez ljubavi gore je od smrti, za ostavljenu osobu smak svijeta.

Stari trik

Književne večeri su nezaobilazni deo njenog života, neke su joj, veli, zanimljive, neke naporne…U Srbiji su često obeležene i neknjiževnim temama

- Srbiji dobro nije, ali dobro u Srbiji ne može osvanuti kao ni u Hrvatskoj jer mi ne postojimo kao ljudska bića, ni kao Srbi ni kao Hrvati.

I u svojim tekstovima i u knjigama i u kazivanjima Vedrana Rudan ne retko napominje da se ljudi danas premalo posvećuju onom što je u životu najbitnije a baveći se “važnijim” stvarima.

-Mislim da se ne bavimo ni politikom ni ekonomijom. Bavimo se tuđim kriminalom, bavimo se šundom. Da li Ceca nosi grudi broj 5 ili 6, kakva se usta trenutno nose, da li se kupaju i šta jedu ovi poznati po poznatosti. Ali, ne budimo naivni, u tome ima sistema. To je zaglupljivanje naroda kako bi od njega mogli činiti šta im je volja.

Govorila je da Srbi i Hrvati nisu njena ključna tema iako mnogi misle da jesu.

- Ne znam ko su Hrvati, ko Srbi. Srbi su ljudi koji žive gore ili dole u odnosu na neke geografske destinacije. Hrvati su ljudi a ne skupina onih kojima je Petar Krešimir bio kralj. (…) Javna društvena scena je katastrofalna. Naši političari raspiruju međunacionalnu mržnju jer im je to jedini način da skrenu pažnju sa pravih tema a to je glad, besparica, beznađe. To je njihov stari trik . I Srbi i Hrvati se na njega pale. Mislim da je malo reći da to zaista ne vodi ničem dobrom, a činim koliko mogu govoreći o tome.

Snažno obeležje dela i rukopisa Vedrane Rudan je humor; rezak, snažan, bespoštedan, očaravajući…

- Ako se čovek druži sa nervoznim i napetim ljudima, i sam će postati takav. Kad se čovjek okruži ispunjenim, ostvarenim ljudima, i sam će postati takav. Neurolog Richard Restak podrobno je govori o tome. A humor je način da se čovek neubije.

Pomenimo i da je pre oko tri godine na pitanje šta je po njenom uverenju suštinska odlika savremenog sveta, načina života i kuda to vodi, rekla je:

- Sretna sam sam što sam stara. Žao mi je što moja unuka živi u horor okruženju. Rat, bijeda, lov na opstanak, san o velikom bogatstvu do koga se može stići klađenjem, grabljenje sreće koju nam može donijeti kokain, heroin i alkohol. Mržnja prema drugačijima ali i prema sličnima. Bešćutnost. Kamo nas to vodi? Čovjek je od postanka bio autodestruktivna životinja, da nije ne bi stalno ratovao. Kako danas stvari stoje uskoro ćemo doživjeti ono o čemu sanjamo otkako nas ima. Nestat ćemo. Nažalost, Evropom hara strašan rat. Vidimo koliki umiru, bježe, uzalud traže bolje mjesto za život jer je čitav svijet užarena cesta koja vodi u pakao, rekla je Vedrana Rudan.

(Kraj)