Njegov život i umetnost bili su prožeti zajedništvom sa suprugom Marijom Milutinović, takođe istaknutom glumicom.
Njihova ćerka, Milica Tomić, nastavila je umetničku tradiciju, postavši značajna figura svetske konceptualne umetnosti.
Ime Milivoja Miće Tomića zlatnim slovima je upisano u istoriju našeg pozorišta i filma. Njegove uloge i danas žive u sećanjima generacija, a malo ko zna da se u ovoj porodici umetnički gen prenosio i razvijao kroz decenije, stvarajući jedinstveni most između klasične glume i savremene svetske konceptualne scene.
Mića Tomić, rođen 20. februara 1920. godine u Beogradu, prešao je nesvakidašnji put od studenta prava do glumačke legende. Prateći svoj istinski unutrašnji poziv, upisao je Odsek za pozorišnu umetnost na Muzičkoj akademiji u Beogradu, što mu je otvorilo vrata najprestižnijih beogradskih teatara poput Beogradskog dramskog pozorišta i Ateljea 212. Tokom karijere koja je trajala gotovo pet decenija (od 1954. do 1998. godine), Mića je ostvario kultne uloge u filmovima koji su postali klasici domaće kinematografije – od dramskih ostvarenja Tri, Neprijatelj i Buđenje pacova, pa sve do legendarnih komedija i serija kao što su Maratonci trče počasni krug, Kamiondžije, Na slovo na slovo i Lajanje na zvezde.
Brak krunisan zajedničkom ljubavlju prema umetnosti
Mićin životni oslonac bila je njegova supruga, takođe glumica Marija Milutinović (1935–2006). Njihov brak bio je izgrađen na dubokom uzajamnom poštovanju prema umetnosti, ali i na jednostavnoj, ljudskoj privrženosti. Marija je imala zapaženu karijeru od 1961. do 1982. godine, a publika je pamti po ulogama gospođe Domaćinski u filmu Na rubu pameti i Rezete u Ne igraj se ljubavlju.
Iz ove umetničke i životne zajednice 1960. godine u Beogradu se rodila ćerka Milica Tomić, koja je nasledila nesvakidašnji talenat svojih roditelja, ali ga je usmerila u potpuno novom, globalnom pravcu.
Milica Tomić – Svetsko ime konceptualne umetnosti
Milica je svoj umetnički put započela u Beogradu, gde je diplomirala i magistrirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti 1994. godine. Međutim, njeno obrazovanje i delovanje ubrzo su prevazišli lokalne okvire. Školovala se u San Antoniju, Berlinu i na prestižnom Stanford univerzitetu, a njena kasnija akademska karijera odvela ju je na poziciju profesora na Trondhejskoj likovnoj akademiji u Norveškoj, kao i na rad u okviru "Contemporary Art Institute" na Univerzitetu tehnologije u Gracu.
Svoj izraz Milica je gradila u vreme kada je konceptualna umetnost u Srbiji tek bila u povoju. Uprkos političkoj kontroli umetnosti i konzervativizmu lokalnih institucija devedesetih godina, ona je kroz rad u Studentskom kulturnom centru (SKC) i ličnu praksu istraživala savremene umetničke tokove, globalni feminizam i društvenu angažovanost. Njen rad je prepoznat širom sveta, što potvrđuje i prezentacija u prestižnom "Elizabeth A. Sackler Center for Feminist Art" u Bruklinu 2010. godine.
Kroz video radove, fotografije i instalacije, Milica Tomić se hrabro suočava sa društvenim fenomenima i kolektivnim identitetom. Jedno od njenih najznačajnijih ostvarenja je video rad Ja Milica Tomić, u kojem izgovara svoje ime na čak 64 jezika, simbolizujući univerzalnost individualnog identiteta i preispitujući granice sopstvenog i kolektivnog bića.
Snaga umetnosti koja menja živote i preispituje stvarnost
Milica je u svojim izjavama često naglašavala koliko savremena umetnost ima moć da transformiše ne samo pojedinca, već i čitave zajednice. Govoreći o uticaju umetnosti, podelila je fascinantnu priču iz Austrije:
"Priča je sledeća. U Erlaufu, malom austrijskom gradiću, susret sovjetske i američke vojske označio je kraj Drugog svetskog rata za Austriju. Dugo se nije znalo da se baš tu desio taj važan događaj. Kada se to obznanilo, napravljen je memorijalni muzej, a zatim, kada se 90-ih pojavio novi gradonačelnik, organizovana je izložba povodom 50. godišnjice pobede nad fašizmom. Sa američke strane pozvana je Dženi Holcer, ona je jedna od najvećih njihovih umetnika, a sa sovjetske strane pozvan je Oleg Komov da naprave spomenik pobede nad fašizmom. Holcer je napravila obelisk sa laserom koji ide u nebo, a Komov spomenik u tradiciji socrealizma: devojčica obučena u tradicionalnu austrijsku nošnju grli dva vojnika, predstavnika ove dve armije. I, taj mali grad je postao poznat po radu Dženi Holcer, a stanovnici su počeli da razmišljaju o savremenoj umetnosti i shvatili su da savremena umetnost menja život. Pet godina nakon toga, to isto malo mesto zove umetnike na novi projekat, pa i mene".
Za Milicu Tomić, umetnost nikada nije bila prostor za komfor i pasivno posmatranje. Ona veruje da je suština umetničkog rada u neprestanom postavljanju pitanja i ogoljavanju društvenih struktura:
"Jedini zadatak umetnika je da svako stanje stvari, svaku okolnost, permanentno dovodi u pitanje. To je veoma bolno. Umetnici mogu vrlo lagodno da žive u sistemu kulturne industrije, sistemu koji uključuje i hiljadu drugih sistema. Međutim, umetnik mora da pronađe temu i formu koja će kompleksne društvene odnose učiniti transparentnim i dovesti ih u pitanje".
(Still)
