Simić je izrađivao rukavice svih vrsta, uključujući i specijalne modele za vojsku, policiju i sportiste.
Svoje znanje prenosio je i radnicima u Tunisu i Makedoniji, gde je postavljao proizvodne linije i obučavao osoblje.
Da li znate da postoji zanat u kojem je jedan od glavnih "alata" - pljuvačka? To je rukavičarski zanat, a jedan od retkih "preživelih" majstora u Srbiji je Valjevac Duško Simić (68). Već pune četiri decenije on iz svoje radionice izbacuje modne ženske, HTZ, vojničke, bokserske, kao i specijalne rukavice za policiju... Praktično - sve što od kože što može da se navuče na šaku.
Iako ovaj zanat u Srbiji lagano izumire, Duško, koji je zvanično u penziji već četiri godine, ne odustaje. Svoje znanje nesebično je preneo Tunižanima i Makedoncima, a dok god ga zdravlje služi, kako kaže, šivaća mašina u Valjevu neće prestati da zuji.
Sve tajne zanata: Zašto se pljuje i kako "diše" koža
Priča o rukavicama, inače, nije samo priča o krojenju i šivenju - to je svojevrsna umetnost. Da bi se dobio savršen par u kome prsti imaju potpunu pokretljivost, majstor mora da poznaje anatomiju kože jednako dobro kao i anatomiju ljudske šake.
- Rukavičarski zanat je specifičan. Kad se koža pokvasi i istegne, nekada se u procesu obrade i krojenja nanosi sasvim malo pljuvačke - da koža omekša i lepo legne u kalup, a da pri tom štanca dobro iseče. Voda tu ne pomaže, a pljuvačka daje tu tačno određenu dozu elastičnosti. Zato u šali kažu da je ovo jedini zanat u kome se pljuje, a da niko ne zamera - uz osmeh za "Blic" objašnjava majstor Duško.
Izrada samo jednog para finih ženskih rukavica traje nešto više od sat vremena. Svaki korak traži milimetarsku preciznost.
- Koža je skup i specifičan materijal. Kada se jednom zaseče - popravke nema. Zato dobar majstor mora tačno da zna koji deo kože ide za trbušni deo rukavice, šta ide na gornji deo, šta su šihle, a šta šlic. Kod nas je otpada izuzetno malo materijala, jer se sve iskorišćava pametno - priča valjevski rukavičar.
Od bokserskih do rukavica za specijalce MUP-a i stranih armija
Duško je zanat pekao još krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Učio ga je čuveni beogradski majstor Čeda iz Balkanske ulice, a potom je decenijama radio u valjevskoj kožari, iz koje su se rukavice izvozile širom Evrope, ponajviše za Nemačku. Pravi izazov bili su specifični poslovi, poput izrade taktičkih i specijalnih rukavica.
- Radio sam godinama za vojsku i policiju. Pravili smo specifične rukavice bez vrhova prstiju, sa ojačanjima na zglobovima koja služe za zaštitu pri udarcu. Te rukavice su nosile naše specijalne jedinice MUP-a, ali i vojske u Avganistanu, Pakistanu i Senegalu – ističe majstor.
Pored vojnih, Duškove ruke stvorile su i veliki broj rukavica za boks.
- U bokserske rukavice ubacuje se filc koji ublažava udarac i štiti šaku. Moj pokojni drug Slobodan Lazić Cimer, legendarni bokser i trener valjevskog "Metalca" i jugoslovenske reprezentacije, pravio je džakove i zidne trenažere, pa sam za njega i brojne sportiste godinama šio te rukavice. Praktično, nema sportske i zaštitne opreme koju nisam imao u rukama - priseća se Duško.
Kako je Valjevac učiо Tunižane i Bitoljce
Kožna, sa sa njom i rukavičarska industrija na prostoru Jugoslavije doživela je težak udarac raspadom bivše države, ali je znanje veštog i iskusnog zanatlije iz Valjeva ipak ostalo tražena roba na međunarodnom tržištu.
Devedesetih godina, neposredno pred rat, boravio je u Bitolju gde je za tamošnju fabriku kožne konfekcije "Heraklea" obučavao radnike i postavljao novu liniju za proizvodnju rukavica. Još zanimljivija epizoda odvela ga je u Severnu Afriku.
- Naši tehnolozi su još osamdesetih išli u Tunis da obuče tamošnje radnike u dvema kožarama. Priča se nastavila, pa su me njihovi vlasnici pronašli. Čovek po imenu Hamadi, izuzetan prijatelj, pozvao me je da dođem. Bio sam u Tunisu u tri navrata, 2018, 2019 i 2022. godine, po nekoliko meseci. Tamo sam vodio proizvodnju, učio ih izradi HTZ i modnih rukavica. Nismo bili samo poslovni partneri, već pravi prijatelji - kaže Simić.
Mušterija iz Dubrovnika sa šakama "kao lopata"
Za četiri decenije rada kroz Duškovu radionicu prošle su hiljade najrazličitijih zahteva. Bilo je tu i prave elegancije za dame iz Njujorka i Los Anđelesa koje su ih nosile na tamošnjim modnim pistama - rukavica dugačkih i do 80 centimetara, koje idu sve do ramena. Ali i unikatnih narudžbina za ekstravagantne dlanove.
- Pamtim jednog gospodina iz Dubrovnika. Čovek je imao šake kakve u životu nisam video! Prsti su mu bili širine kao moja dva, dlan ogromno širok - prava lopata! Za njegov par rukavica morao sam da utrošim dve cele kože, jednu za levu, drugu za desnu ruku. Rekao mi je tada: „svi me odbijaju, kažu da je nemoguće". Uzeo sam mu meru, obim šake, dužinu srednjeg prsta i napravio mu rukavice. Kada ih je dobio, bio je toliko oduševljen da je godinama naručivao po pet-šest pari odjednom, jer je shvatio da sam ja "meštar", a ne preprodavac. Tako da, nema nemoguće dimenzije za rukavice - priča Simić.
Zanat koji ostaje u porodici
Iako su mnoge stare zanatlije u Srbiji godinama ranije zakatančile svoje radionice bez naslednika, Duško Simić ima razloga za optimizam.
- Moja najmlađa ćerka Sofija ima veliku želju da nauči zanat i nastavi ovu tradiciju. Sve što znam preneću joj do poslednjeg detalja. Dokle god me zdravlje služi, ja ću krojiti, šiti i peglati. Ovaj rad me ispunjava, a najlepši je osećaj kada mušteriji ispuniš želju i napraviš nešto trajno. Treba živeti u radu, zdravlju i druženju - poručuje na kraju živa legenda ovog zanata.
