Najveći rizik u ovom sportu nisu samo visina i udarac o vodu, već i varljiva dubina reka koja može biti opasno plitka.
Jevtić je tokom svoje karijere doživeo ozbiljne povrede poput pucanja bubne opne, iščašenja ramena i preloma pršljenova, ali ga to nije sprečilo da nastavi sa skokovima.
Kako izgleda skakati "lastu" sa više od 20 metara u hladnu Moraču ili Neretvu? Zašto je sport skokovi u vodu toliko ekstreman i zašto mu se ljudi koji ga jednom osete uvek vraćaju, čak i posle preživljenih lomova pršljenova, iščašenja ramena i pucanja bubnih opni?
Za Valjevca Stefana Jevtića (39) skok u vodu nikada nije bio samo takmičenje, medalja ili plasman - već ljubav. Počeo je kao dečak na valjevskoj reci Gradac, a danas "lastu" skače sa mostova i skakaonica viših od 20 metara.
Od virova na Gradcu do Vezirovog mosta
- Skokove volim od malih nogu, u suštini ceo život sam skakao na Gradcu - Sunčev vir, Banzai, gornji tok gde iole ima dubine. To nije bilo na profesionalnom nivou, više je bilo onako za svoju dušu. Niti je bilo trenera, niti se razmišljalo o opasnosti - priča Stefan.
Ozbiljniji skokovi i takmičenja počeli su tek kada je otišao na studije u Kragujevac 2014. godine. Tamo je upoznao grupu momaka koji su trenirali skokove i imali ono što Valjevo nije - bazene i skakaonice. Jednog dana trener ga je pitao da li zna da skače "lastu", tradicionalno najcenjeniji stil skoka u vodu na glavu raširenih ruku, naročito na Balkanu.
- Odgovorio sam "možda sa male skakaonice", međutim, već prvog dana skočio sam sa pet metara, sutradan sa sedam, a trećeg dana usledio je skok sa deset metara. Posle samo tri nedelje učestvovao sam na takmičenju u Kragujevcu, gde se skakalo sa 15 metara - seća se Jevtić.
A onda se sve ubrzalo. Usledili su skokovi u Užicu sa starog železničkog mosta, a kasnije i u Jajcu, gde se skakalo sa vodopada. Punih 12 godina na različitim lokacijama i visinama, sve do Vezirovog mosta u Podgorici gde je skočio sa 23 metra, visine koja približno odgovara zgradi od sedam do osam spratova. Pre toga je njegova najveća takmičarska visina bila 21,5 metara u Mostaru.
"Strah je uvek tu, samo ne sme da upravlja tobom"
Sa visine od 23 metra čovek do vode stiže za otprilike dve sekunde. Za Stefana, međutim, taj let "laste" traje mnogo duže, jer ono što prethodi skoku jedan od najtežih delova ovog sporta. Nije problem samo stati na ivicu i pogledati ispod sebe, već se u tom trenutku izboriti sa sopstvenim strahom i ostati potpuno koncentrisan.
- Ljudi misle da nema straha, ali to je varka. Strah uvek postoji, to je potpuno normalno, poenta je da treba da se kontroliše, a do te kontrole se dolazi samo treningom. Što više skače, takmičar je sigurniji u sebe, a samim tim lakše kontroliše strah i ne dozvoljava mu da utiče na ono što mora da uradi. Jer, u skoku nema mnogo prostora za grešku. Dovoljno je da jednu sekundu budeš dekoncentrisan i sve pođe naopako - upozorava naš sagovornik.
Kako objašnjava, kad je skok kako treba, let proleti u trenu, a ulazak u vodu reke je čist i bezbolan.
- Ali, ako se napravi greška na samom odrazu, mozak u milisekundi shvata opasnost. Tada te dve sekunde postaju agonija u kojoj skakač grozničavo pokušava da koriguje telo i izbegne pogubni pad na leđa ili stomak - ističe Stefan.
Visina nije najveća opasnost, već - dubina
Na prvi pogled, deluje da je visina najveći neprijatelj skakača. Stefan objašnjava da visina jeste opasna jer što više metri rastu - to telo većom silom udara u vodu. Međutim, najveći neprijatelj skakača zapravo je varljiva dubina vode.
- Meni je najopasnije kada dubina nije kako treba. Na primer, u Konjicu postoji takmičenje "Kazan" na Neretvi. Skače se sa desetak metara visine u uski procep između dve stene, a dubina vode je svega oko dva metra. Em nišaniš između stena, em je plitko. Za mene je to previše rizično i tamo nikada ne bih skakao - iskren je Valjevac.
Zbog optimalne dubine, zato je, iako sa za sada rekordne visine od 23 metra, skok sa Vezirovog mosta u Moraču bio neuporedivo bezbedniji.
- U Morači je bilo dovoljno dubine, između šest i sedam metara na mestu skoka, dok na pojedinim delovima reka doseže i mnogo veću dubinu. O bezbednosti su brinuli ronioci, a organizacija takmičenja bila je na visokom nivou - ističe on.
Njegovo telo pamti svaki skok
Za dvanaest godina Stefanova karijera nije prošla bez posledica i to je rizik na koji svaki skakač u vodu računa, jer voda pri brzini padajućeg ljudskog tela od preko 80 kilometara na čas postaje čvrsta poput betona.
Podseća se da mu je pucala bubna opna, da je iščašio rame i da ga je ta povreda privremeno i odvojila od skokova. Povredio je i vrat, kada su mu bili oštećeni nervi, pa mu je jedno vreme otkazivala desna ruka.
- Pre dve godine na Perućcu, prilikom penjanja po stenama, došlo je do odrona. Polomio sam pršljen, karlicu i ruku. Četiri godine ranije u Mostaru pri skoku slomio sam osmi pršljen. Ipak, uvek sam se vraćao. Skakaću dokle budem mogao, a malo je i glupo da prestanem sada, a oni koji od mene stariji po 10 godina i dalje skaču - uz osmeh priča Stefan.
Zapravo, kako otkriva, najveći problem u karijeri mu je to što u svom gradu nema gde da trenira, jer Valjevo nema skakaonicu i potrebne uslove, a Gradac, na kojem je počeo da skače, danas više nije isti. Zato, nakon završenog radnog vremena, dva puta nedeljno seda u automobil i putuje do Kragujevca.
"Nekada je hrabrost i ne skočiti"
Iako je sa skokovima u vodu počeo kao dečak, Stefan danas, kada vidi klince kako skaču sa mostova ili stena na svoju ruku, više strahuje nego što je oduševljen.
- Kažem im da nikada ne žure sa visinama, već postepeno, metar po metar. Potom, da čak i na mestima gde su skakali juče, uvek prvo zarone i provere dubinu i dno. Jer, reke donose kamenje, panjeve i mulj i menjaju se iz dana u dan. I da ne budu samouki, već da treniraju uz obučene trenere i iskusne skakače - savetuje Stefan Jevtić.
U ovom sportu, zaključuje na kraju, hrabrost nije u tome da čovek skoči u vodu po svaku cenu. Ponekad je hrabrost i reći - neću.
