(VIDEO) "NESIGURNOST JE BOLJA!" Miloš ostavio programiranje, godinama živeo u Aziji, a danas ima dom na četiri točka

Dok većina ljudi sigurnost traži u stalnoj adresi, ugovoru o radu i životu koji može da se isplanira mesecima unapred, Miloš Prelević odavno živi po drugačijoj računici. Kod njega se plan menja zajedno sa vremenom, pejzažom i putem koji se otvori pred kombijem. Dom mu je tamo gde parkira, kancelarija nekada za kompjuterom, nekada na obali jezera, a nekada nekoliko desetina metara ispod površine mora.

Takav život nije nastao iz jednog velikog reza niti iz odluke da preko noći odbaci sve što je do tada poznavao. Do njega je stigao postepeno: od programiranja i života u Novom Sadu, preko Tajlanda i godina provedenih u Aziji, do ronjenja, podvodne fotografije i života među pripadnicima naroda Urak Lawoi. A kada se posle svega vratio u Srbiju, ispostavilo se da više nije tražio stan u kojem će se skrasiti, već način da nastavi da se kreće. Tako je nastala "Kombina", prvo kao kamper, a zatim i kao ime za čitav jedan način života.

Od programiranja do života na ostrvu

Pre nego što su mu dan određivali more, vremenska prognoza i lokacija sledećeg zarona, Milošev svet bio je mnogo statičniji. Bio je programer, radio mnogo i, kako sam kaže, iskreno voleo kompjutere. Međutim, posle godina provedenih uz kod, počelo je da nedostaje nešto što posao više nije mogao da mu pruži.

- Miloš pre svega ovoga je bio programer koji je obožavao kompjuter. I dan-danas obožavam, samo malo drugačije radim. Obožavao sam programiranje i jako sam puno radio, kodirao, i posle nekog vremena to me nije ispunjavalo, pa sam otišao u Aziju - počinje Miloš za "Blic" priču o svom putovanju koje je predodredilo način života na koji danas živi.

Tajland u početku nije trebalo da bude ništa više od još jedne stanice. Planirao je da ostane nekoliko nedelja, vidi zemlju i nastavi dalje. Međutim, na ostrvu Ko Lipe, umesto prolazne turističke epizode, pronašao je mesto kojem će se vraćati. Prvih šest meseci pretvorilo se u godine u kojima je jedan život polako počeo da ustupa mesto drugom.

Na ostrvu je upoznao pripadnike naroda Urak Lawoi, čiji je svakodnevni život vekovima bio vezan za more, čamce i ribarenje. Miloš im nije prišao samo kao turista. Kamera mu je postala razlog da se približi ljudima, a radoznalost način da ostane među njima dovoljno dugo da upozna život koji se ne vidi u turističkim brošurama.

- U tom periodu sve se svelo na to da sam i dalje programirao, ali sam imao tu ogromnu želju da idem i da fotografišem i da snimam te ljude, to pleme, i tako je na kraju i bilo. Završim programiranje, hvatam kameru, idem, fotkam njih, dogovaram se sa njima. Nekad oni krenu jako rano da idu da hvataju ribu, onda ja ustajem ujutru, pa se vratim nazad u bungalov, odmah hvatam kompjuter i radiš. Tako da je to dosta bio turbulentan period, ali sam uživao u njemu. Isto tako nesiguran, ali na drugačiji način.

Korona je sve promenila

Kada je Miloš prvi put stigao na Ko Lipe, ostrvo nije izgledalo kao danas. Turizma je bilo, ali još nije potpuno preuzeo ritam života. Godinama kasnije, gledao je kako se mesto menja, kako dolazi sve više ljudi i kako zajednica koja je nekada gotovo potpuno živela od mora počinje sve više da živi i od onih koji na to more dolaze.

Miloš je, međutim, već bio mnogo dublje u toj zajednici nego običan posetilac. Išao je sa njima u ribarenje, ronio, fotografisao ih, upoznavao porodice i završavao na proslavama na koje turista verovatno nikada ne bi bio pozvan. Vremenom su i njegovo ime prilagodili sebi, Miloš je postao Majlo, po čokoladnom napitku poznatom u Aziji.

Posebno mesto u sećanju zauzima godina u kojoj je svet stao. Dok su početkom pandemije korona virusa avioni odvozili turiste kućama, a ostrvo ostajalo prazno, pred njim je bila odluka koja je na prvi pogled delovala jednostavno: otići ili ostati.

Izabrao je da ostane.

- Bilo je slobodnog mesta u poslednjem avionu za Srbiju, ja sam razmišljao da li da idem, da li da ne idem i rekoh sebi - ostaću. I to je najbolja odluka ikada, jer je ostrvo bilo prazno, smeli smo da se krećemo, nismo smeli da ronimo, ali sam ja sa njima išao i ronio i snimao i fotkao. Tako da je to definitivno jedan od najboljih perioda na Tajlandu za mene.

Bez turističkih gužvi, ostrvo je nakratko pokazalo drugo lice. Za Miloša je to značilo još više vremena sa ljudima koje je godinama upoznavao, više odlazaka na more i više prilika da kamerom beleži svet koji se ubrzano menjao.

Kamper napravljen bez prethodnog znanja

Povratak u Srbiju nije, međutim, značio i povratak na stari način života. Posle godina u kojima je navikao da se kreće, da posao nosi sa sobom i da ostaje tamo gde ga priča zadrži, klasična računica smeštaja više mu nije imala mnogo smisla.

Ako želi da ode na jezero, roni, fotografiše i ostane nedelju dana da bi napravio priču, plaćanje apartmana iz dana u dan lako bi pojelo računicu čitavog posla. Umesto da put prilagođava smeštaju, odlučio je da smeštaj ponese sa sobom.

Tako je počela izgradnja kampera, ali i života u njemu.

Znanja o tome gotovo da nije imao. Nije bio stolar, električar niti majstor za kampere. Prvi alat bio mu je internet, a prvi priručnik YouTube.

- Prvo sam počeo od YouTube videa i krenulo je polako. Prvo je bila izolacija. Ja sam odabrao kamenu vunu, kasnije sam, kako sam stekao iskustva i poznavanja, video da postoji neki materijal koji se zove Armaflex, koji je mnogo lakši za raditi. Ali dobro, početnička greška.

Svaki sledeći korak otvarao je novi problem koji je trebalo razumeti pre nego što ga reši. Posebno kada je došla struja. Tu više nije bilo prostora za improvizaciju: trebalo je izračunati koliko energije troši, koliki akumulator mu je potreban, kakvi solarni paneli mogu da ga pune i kakve kablove sistem zahteva.

- Sve računaš i ne možeš pogrešiti ako ideš po pravilima. Imaš pravila koja moraš ispoštovati, kad ih ispoštuješ, nećeš imati problema. Krenuo sam koliko će mi biti potrebno struje, sračunao sam koliko mi treba struje, koliko ide u akumulator, pa duplo. Onda solarni paneli, koja jačina treba da bi punili te akumulatore. Bukvalno je sve merenje debljine žice, pošto ako je suviše tanka žica, prejaka struja - zapaliće se. Tako da sam sve redom išao i to mi je bio najteži deo definitivno.

Kombi je platio oko 4.500 evra, a u preuređenje uložio još između 5.000 i 6.000. Danas otvoreno govori i o greškama - debljim materijalima nego što je bilo potrebno, skupljim rešenjima koja bi sa sadašnjim iskustvom izbegao i detaljima na kojima bi znao da uštedi. Ali upravo su te greške bile cena škole koju je prolazio sam.

Video koji je nastao iz inata

Ispostavilo se da najveći problem nije bio samo napraviti krevet, sprovesti vodu ili spojiti struju. Trebalo je kombi i legalno pretvoriti iz teretnog vozila u kamper. Tu je, kaže, naišao na neobičnu prepreku: ljudi koji su već prošli isti postupak nisu naročito želeli da objasne kako su to uradili.

Umesto da odustane, prikupio je potrebnu dokumentaciju, pribavio potvrde i uspeo da vozilo registruje kao vozilo za stanovanje. A onda je uradio upravo suprotno od onoga na šta je sam nailazio - čitav postupak objasnio je drugima.

Iz tog iskustva počeo je da raste i kanal "Kombina". Ime nije slučajno: u jednom vozilu spojili su se kampovanje, priroda, ronjenje, penjanje, fotografija, putovanje i svakodnevni život.

Kada je sve što vam treba već sa vama

Tim kombijem Miloš je prošao Srbiju, Crnu Goru, Albaniju, Grčku, Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju, Hrvatsku i Mađarsku. Maroko je jedna od sledećih velikih želja. Ali možda najveća promena koju mu je kamper doneo nije broj pređenih kilometara, već činjenica da je nestala ona klasična nervoza pred put: koferi, rezervacije, pakovanje i proveravanje da li je nešto ostalo kod kuće.

Jer kuća ide sa njim.

- Nema neke posebne pripreme, sve je ovde uvek sa mnom. Kad odlučim negde da krenem, samo natočim vodu, to mi je najbitnije, i krenem.

Nekada na jednoj lokaciji ostane kratko, nekada se dan pretvori u nekoliko dana. Ako pronađe dobro mesto, ima materijal za emisiju i dovoljno interneta da montira, nema mnogo razloga da pali motor.

Svet koji većina ljudi nikada ne vidi

Ako mu je kombi omogućio da stigne gotovo bilo gde, ronjenje mu je otvorilo prostor do kojeg put ne vodi asfaltom.

I njega je otkrio gotovo slučajno. Godinama je verovao da je obuka za ronjenje preskupa, sve dok u razgovoru sa prijateljima nije saznao koliko kurs zaista košta.

Ispod površine mora ubrzo je počeo da nalazi upravo ono što ga je nekada kao dečaka privlačilo dokumentarcima i Nacionalnoj geografiji: olupine, korale, ogromne raže, ajkule i čitave pejzaže koji za čoveka na plaži praktično ne postoje.

Kasnije je ronio i sa tigar-ajkulama na Maldivima, okružen sa još više od desetak životinja. Ali njegov odnos prema podvodnom svetu ne svodi se samo na adrenalin. Za fotografa koji mu se stalno vraća, more je postalo drugi pejzaž, podjednako živ i stvaran kao planina ili šuma, samo skriven od većine ljudi.

Od programerskog stola u Novom Sadu, preko godina provedenih na Tajlandu i života sa ljudima koje je nekada mogao da gleda samo u dokumentarcima, Miloš je stigao do kombija u kojem danas ima gotovo sve što mu je potrebno. A između dva putovanja ostaje ista radoznalost sa kojom je sve i počelo - da vidi šta je iza sledećeg skretanja, ali i šta se krije ispod površine.