"MOJ ŽIVOT U ZATVORU NA KOSOVU" Dušan se nekada zvao Sulejman, u manastiru Banjska prešao u pravoslavlje: Nakon hapšenja u Zvečanu POČINJE NJEGOV PAKAO

Dve godine nakon sukoba u Zvečanu Dušan Obrenović iz Kosovske Mitrovice više ne može da se vrati u rodni grad jer to za njega više nije bezbedno mesto. Posle hapšenja tokom protesta 29. maja 2023. godine i višemesečnog pritvora, za "Blic" kaže da se zbog pretnji ne može vratiti svojoj porodici i da trenutno živi u svojevrsnom izgnanstvu.

Njegova priča pak počinje mnogo pre majskih protesta u Zvečanu, ali, upravo maj 2023. godine prelomio je njegov život i trajno mu promenio sudbinu.

Otac ateista, majka Albanka

Dušan Obrenović je rođen kao Sulejman Muratović u porodici mešovitog porekla. Otac Enver, rodom iz Brčkog, nikada se nije izjašnjavao kao Albanac i uvek je sebe smatrao bližim Srbima, dok je majka Drita Albanka. Iako je odrastao među srpskom decom u severnom delu Kosovske Mitrovice, njegova porodica nije bila religiozna - otac je verovao u sopstvene principe i smatrao se ateistom, dok je majka slavila islamske verske praznike.

- Naš pokojni otac je rodom iz Brčkog. Kao malog roditelji su ga dali na usvajanje kod tetke i kod teče u Kosovsku Mitrovicu. I tu je ovaj formirao svoju porodicu. Tu se oženio našom majkom, Dritom, koja je Albanka. Pošto sam odrastao u srpskoj sredini među srpskom decom u Kosovskoj Mitrovici, od malena sam naginjao ka srpstvu. Nisam nikada naginjao ka islamu, nismo bili u veri, nismo išli u džamiju. Otac se deklarisao kao ateista, a u duši je naginjao ka srpstvu - priča Dušan, koji dalje pojašnjava:

- Naš otac Enver je na silu oženjen našom majkom. Njemu su to po povratku sa posla saopštili tetka i teča. Moja sestra je '96. godište, ja sam '98. Mi smo bili socijalno ugroženi kao porodica, siromašni, ali smo imali vrlo lepo detinjstvo. Tu među našim prijateljima, među komšijama, ceo grad nas je skoro znao, znali su ko smo, svi su nas prihvatili jer mi smo se deklarisali kao Srbi.

U manastiru Banjska uzima ime Dušan

Očeva priča o precima koji su nekada bili pravoslavci ostavila je dubok trag na Dušana. Već u osnovnoj školi, uz školske drugove - srpsku decu, počeo je da istražuje pravoslavlje, što ga je kasnije dovelo do odluke da se na Markovdan krsti u manastiru Banjska i uzme ime Dušan, po kralju i caru Dušanu Nemanjiću, a prezime Obrenović po srpskoj kraljevskoj porodici.

- Većina ljudi je prihvatila moju odluku i njima se to svidelo. Ali ima i onih kojima se to nije svidelo, iznenađujuće, među njima su bili čak i Srbi pravoslavci. Bilo im je čudno i nije im se svidelo to. Nisu hteli da me priznaju, ali ja im ne zameram.

Njegovo formiranje identiteta, međutim, odvijalo se u gradu koji je sve više postajao poprište tenzija. Iako je imao prijatelje i bio prihvaćen u svojoj sredini, događaji iz maja 2023. godine naglo su promenili njegov život. Protesti u Zvečanu, u kojima je učestvovao, pretvorili su se u hapšenje, fizičko i psihičko zlostavljanje i višemesečno lišavanje slobode, nakon čega se Dušan našao u izgnanstvu - daleko od mesta koje je smatrao domom.

"I danas imam ožiljke"

- Pre svega, patriotski motivisan, otišao sam na taj protest. Nisam nikoga ugrozio niti sam koga povredio, niti mi je bila namera da koga povredim, samo sam na taj način pokušao da izrazim svoje nezadovoljstvo u svemu tome. Taj mirni protest je trajao negde do 16 časova, kada je na megafonu KFOR pustio uzbunu, da se mi kao narod koji je tu okupljen, da se mirno raziđemo jer će inače upotrebiti silu da nas oteraju. Mi smo seli i nismo mrdali. Bio sam u prvom redu, tik blizu KFOR-a i kada su oni počeli da razbijaju protest. Mene su izvukli iz mase, uvukli me u svoje redove, skinuli mi šešir, bacili me na zemlju i vezali me lisicama.

Nakon nekog vremena, njega i njegovog prijatelja, zajedno sa još dvojicom uhapšenih Srba, odveli su iza opštine. Tamo ih je čekala kosovska policija, specijalci u sivim uniformama i fantomkama, kojih je Dušan izbrojao sedam ili osam. Uveli su ga vezanog u prostoriju unutar opštine. Nakon toga počelo je sistematsko iživljavanje nad Dušanom.

- Ti policajci su počeli da se iživljavaju nada mnom i tukli su me kako su stigli. Oni su mene tukli i pesnicama i šamarima. I probadali me nogom u rebra i gde god da su stigli, ali najviše po glavi. Imao sam hematome i pocepali su mi arkadu i bradu, a na telu imam ožiljak koji mi je ostao i dan-danas. U jednom trenutku su prestali da me tuku i oni su se povukli, izašli su iz te prostorije. Ja sam u jednom trenutku pomislio: "Bože, ako su se ovako iživljavali nada mnom ovde, šta li mene čeka ako me odvedu negde na jug dole". Ja sam odlučio da probam da pobegnem - prepričava Dušan detalje samog početka maltretiranja koje je doživeo.

U jednom trenutku, uveren da ga čeka još gore zlostavljanje, Dušan je odlučio da pokuša da pobegne. Zaleteo se, popeo se na sto i rukama, koje su u tom trenutku bile vezane spreda, zaštitio lice. Razbio je dvostruko staklo na prozoru i skočio sa prvog sprata, dočekavši se na ruke i noge. Nakon pada bio je kratko dezorijentisan, ali je uspeo da se podigne i pogleda ka prozoru sa kojeg je skočio - tamo je stajao policajac koji ga je posmatrao.

Uprkos povredama, Dušan je izašao na ulicu i počeo da doziva pomoć. Bio je vezan i teško pretučen, od posledica pada nije mogao ni da trči, a na kraju, kada je ugledao kordon policije, shvatio je da tamo nema nijednog Srbina koji bi mu pomogao. Iza njega su se nalazili pripadnici KFOR-a koji su pružali pomoć povređenim vojnicima i upravo oni su mu ukazali prvu pomoć, sanirali rane, ali ga i zadržali.

Dušan im se obratio na engleskom, tvrdeći da nije kriv i moleći da ga puste kući. Umesto toga, jedan od vojnika uperio je pušku u njega i naredio mu da se ne pomera, nakon čega je odlučeno da bude predat policiji. Posle izvesnog vremena, ponovo je preuzet od strane kosovske policije i odveden nazad u opštinu, gde je, kako svedoči, zlostavljanje nastavljeno - u drugoj prostoriji policajci su nastavili da ga tuku i muče.

"Tukao me je kako je ko stigao"

- Iživljavali se kako je ko stigao, ko je bio u prolazu tako me je tukao. Jedan je uzeo flašu punu vode, pa me udarao po glavi, pesnicama su me udarali, udarali su mi i šamare. Jedan od njih, koji je prošao tu pored te prostorije kad me video, zaleteo se nogom i šutnuo me u grudni koš i ostavio me bez vazduha zamalo. To je bio za mene pakao, tu sam mnogo stresa doživeo, mučili su me. Negde oko deset sati uveče prišao je jedan od policajaca i rekao da odem do toaleta da se sredim i da ćemo posle ići dalje. Ja pomislih u sebi - kako dalje? Pa gde ima dalje od ovoga? Šta je još? Šta još može da se desi? - priseća se Dušan.

U takvom stanju su ga ubacili u policijska kola i odvezli u južni deo, u policijsku stanicu. Tamo je usledilo ispitivanje. Od njega su tražili da prizna da je učestvovao na protestu i da je za to bio plaćen. Na teret su mu stavljena četiri krivična dela: ugrožavanje lica pod međunarodnom zaštitom, odnosno napad na pripadnike KFOR-a, napad na policiju, učestvovanje u skupu koji vrši huliganstvo i napad na ustavni poredak.

Kako tvrdi, nijedno od tih dela nije počinio. Isticao je da nije mogao ni da ih počini, jer je uhapšen pre nego što je došlo do bilo kakvog nasilja. Nakon 48 sati zadržavanja u policijskoj stanici, sproveden je u zatvor u Gnjilanu, gde je proveo mesec dana. Prvi susret sa betonskim, zidanim krevetom u zatvorskoj ćeliji ostao mu je urezan u sećanje. Te noći su ga mučile misli da će biti zaboravljen, da niko neće saznati šta mu se dogodilo i da se niko neće zauzeti za njega.

"Čuvar me šamarao bez razloga"

Tokom boravka u zatvoru posetio ga je advokat, koji je bio angažovan kao njegov branilac. Kroz te posete čuo je šta se dešava van zidova zatvora i da je njegov slučaj privukao pažnju šire javnosti.

- On mi je rekao da sam dospeo čak do državnog vrha Srbije, da nema ko nije čuo za moj slučaj i ko se nije angažovao. Iz i crkve, pominjali su me u molitvama ljudi, molili su se za mene Srbi, od Amerike pa do Australije. Nema ko nije tada čuo za moj slučaj i za moje nezakonito lišavanje slobode i hapšenje. Nisam svakog dana doživljavao maltretiranje u gnjilanskom zatvoru, ali od jednog čuvara sam doživeo dva puta da mi bez ikakvog razloga udara šamar samo zato što sam Srbin, što sam pravoslavac - prepričava Dušan dodajući da je mesec dana proveo i u samici.

Dušan je na Vidovdan premešten u podujevski zatvor. I tamo je ležao u samici, ali mu je, paradoksalno, bilo lakše. Zatvor je i dalje bio težak, ali olakšanje je dolazilo iz činjenice da su tamo bili i drugi Srbi, ljudi iz njegovog kraja, uhapšeni u istim okolnostima. Sa njima je provodio vreme i razgovarao. Lakše su podnosili kaznu znajući da nisu sami.

Izlazak iz zatvora

Mesecima kasnije, 27. novembra 2023. godine, jedan od čuvara mu je prišao sa pitanjem koje mu je delovalo nestvarno - da li bi želeo da ide kući. Nekoliko dana ranije već su kružile priče da se "nešto šuška", da se spremaju dobre vesti i da postoji mogućnost njegovog izlaska. Tog dana je pušten da se brani sa slobode, uz kauciju od 30.000 evra. Ko je taj novac uplatio, nikada mu nisu rekli.

Put do slobode imao je svoju cenu. Da bi izašao, morao je da prizna jedno od četiri krivična dela. Bio je to jedini način da se oslobodi. Minimalna kazna za huliganizam bila je šest meseci, a on je već šest meseci proveo u zatvoru. Na suđenju mu je to vreme uračunato, priznanje je bilo formalnost - i pušten je. Slobodan, ali slomljen, oslobođen, ali bez prava da traži pravdu, jer kako sam kaže - "pravda tamo ne postoji".

"Dobijao sam pretnje, ne smem da se vratim"

Danas nosi posledice koje ne prolaze. Godinama ga prati ogroman stres i psihičke rane koje nikako ne zarastaju. Tri puta je bio hospitalizovan u ustanovama koje leče psihijatrijske bolesti. Svakodnevno se bori sa zaboravnošću, problemima sa koncentracijom i nesanicom. Terapija je jaka, redovno je uzima, ali ni ona ne briše sve što je pretrpeo.

- Tri puta sam bio na psihijatriji, bio sam u bolnici "Lazi Lazarević", bio sam u Pirotu i u Prijepolju. Mnogo zaboravljam, imam problem sa koncentracijom, imam problema sa nesanicom. Taj stres me je stvarno pojeo. Ne mogu nikako da se izborim sa tim i da se oporavim. Ne smem da se vratim na Kosovo i Metohiju zbog bojazni da će da mi naprave neki problem, jer sam dobijao razne pretnje. Bojim se za svoju bezbednost i ja nažalost ne mogu dole da se vratim - zaključio je Dušan.

I pored svega što je preživeo, Dušan nije izgubio veru - ni u ljude, ni u Boga. Okružen prijateljima i dobrim ljudima koji mu pomažu, stvara i neguje pravoslavne običaje i slavi Svetog Jovana, iako je daleko od sestre, jedine preostale porodice i od ognjišta.