OD OTKAZA DO ISTORIJSKOG PODVIGA Svetozar je 7 godina ručno prepisivao Miroslavljevo jevanđelje: "Ješćemo 'leba i masti, al' sam sigurna da ćeš uspeti!"

Kada se devedesetih godina raspala Jugoslavija, Svetozar, nekadašnji direktor marketinga u renomiranoj firmi "Iskra Delta", ostao je bez posla sa ženom i dvoje dece. Iz tog egzistencijalnog beznađa rodio se "dijak" (srednjovekovni pisar) – čovek čije će ruke oživeti najvrednije srpske srednjovekovne spise, prepisati Dušanov zakonik i posvetiti sedam godina ispisivanju Miroslavljevog jevanđelja na pergamentu.

Od hevi metala i marketinga do kaligrafije

Svetozarov životni put do umetnosti bio je sve, samo ne običan. Pre nego što je uzeo pero u ruke, radio je u marketingu organizujući međunarodne sajmove, ali i sa novosadskim hevi metal grupama za koje je radio rasvetu. Gubitak posla devedesetih naterao ga je da preispita svoj put.

- Jednostavno sam ostao na ulici i sećam se tako trenutaka, idem od drugara do drugara... i svi rade i ne mogu da me prime, nemaju vremena - priseća se Svetozar.

U tom traženju sebe, počeo je da slika ambijentalne motive Novog Sada, a njegove umetničke mape postale su prestižni pokloni kojima su se stranci divili. Ipak, slikarstvo je bio samo početak.

Dušanov zakonik i jurnjava za guskama

Prekretnica se desila kada je izdanje Dušanovog zakonika koje je izdala Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) postalo poklon za godišnjicu braka, oko kojeg Svetozar i njegova supruga još ne mogu da se slože ko je kome kupio.

Fasciniran visinom pravne svesti srednjovekovne Srbije i krivičnim zakonikom iz tog vremena, osetio je neizdrživu potrebu da taj dokument lično rukopise.

Njegovi počeci bili su puni snalaženja.

- Ja sam svaki list ručno patinirao da ispadne kao da je star 1.000 godina. Bio uporan da pišem perima, a pera nismo imali. Moj drugar pokojni i ja išli smo i vijali guske, da napravimo pera da bi se moglo pisati na taj način na koji su pisali nekada dijaci - prepričava Svetozar svoje kaligrafske početke.

Sedam godina odricanja za Miroslavljevo jevanđelje

Kruna njegovog umetničkog opusa jeste ručni prepis Miroslavljevog jevanđelja, posao koji je trajao čitavih sedam godina.

Prvi izazov čekao ga je kada je trebalo da nabavi fototipsko izdanje ovog velikog dela. Kako svedoči, čak i tadašnji prijatelj bojao se da mu dozvoli makar da fotografiše njegov primerak, kako bi mogao prepisivati. Međutim, u tadašnjoj, naizgled nepremostivoj okolnosti sa vremenske distance vidi dokaz da je bilo predodređeno da prepiše Miroslavljevo jevanđelje.

Fototipsko izdanje naposletku je dobio od tadašnjeg vladike u župi Nikšićkoj. Kako bi izvukao savršene redove, koristio je stare metode za praćenje teksta, koje su mu omogućile da prati "red po red".

Da bi delo bilo autentično, Svetozar je morao da oživi i zaboravljeni zanat pravljenja pergamenta. Pronašao je fabriku kože u Rumi koja mu je od najfinije jareće kože pravila materijal na kom će pisati. Koliko je njegov rad bio verodostojan, svedoči i komentar inostranog stručnjaka iz Johanesburga, zaduženog za prva izdanja Jevanđelja, koji mu je putem imejla poručio: "Svaka vam čast, da mi je neko dao ovo i rekao da je original, ja bih tvrdio da je original."

Iza ovog epskog poduhvata stajala je ogromna žrtva, a najveću podršku pružila mu je supruga. Svetozar ističe da je radio bez ikakve materijalne dobiti, vođen isključivo višim ciljem. Njegova supruga je u prelomnim trenucima izgovorila rečenicu koja ga je gurala napred: "Znaš šta, ješćemo leba i masti, al' ja sam sigurna da ćeš ti da uspeš u tome."

Učitelj monaha i laureat nagrade za životno delo

Svoj mir Svetozar je pronašao u veri i umetnosti. Svoje ogromno znanje nije čuvao za sebe, već je provodio mesece po manastirima poput Hilandara, Dečana, Kovilja i crnogorskih svetinja, gde je monahe i monahinje podučavao kaligrafiji. Njegov umetnički domet prevazišao je granice Srbije, pa je jedan od svojih radova 2015. godine poklonio i Vladimiru Putinu. Pored jevanđelja, prepisao je i čuveno "Otkrivenje" (Apokalipsu) na savremeni srpski jezik u maniru srednjeg veka.

Skromnost ovog velikog umetnika najbolje se ogleda u anegdoti kada je dobio nagradu za životno delo – na koju je kasnio punih nedelju dana!

- Zovu me iz udruženja, kažu: "Gde ste vi Svetozare? Crveni tepih, garda u Skupštini grada Beograda, dodela priznanja, vas nema!" Pa rekoh, ja sam mislio da je to sledeće nedelje - kroz osmeh prepričava Svetozar, koji je po svoje zasluženo priznanje otišao tek sedam dana kasnije, u pratnji monaha.

Danas, okružen svojim radovima na pergamentu, Svetozar veruje da nižući slovo po slovo nije samo pisao, već je vraćao dug srpskoj istoriji i kulturi. Njegov put, od radnika u štampariji do čoveka koji iznova stvara nacionalno blago, svedoči o tome da ništa u životu nije slučajno i da je svaki njegov korak bio "Božja promisao."