FELJTON ONLAJN "Gospodari ‘Dobričinog prstena’" (4): ZORAN RADMILOVIĆ- HAJDE DA KRIKNEMO ZAJEDNO

U besedi prilikom uručenja “Dobričinog prstena”, Zoran Radmilović je, između ostalog, kazao: "Rečeno mi je da treba da održim zahvalnu besedu, pa sam razmišljao o tome šta je teže: da li zahvaljivati se, ili besediti. I došao sam do zaključka da je i jedno i drugo podjednako teško, naročito kad idu zajedno, pa sam onda rešio da se manem besede, nego da se sa nekoliko reči zahvalim. Da se zahvalim, pre svega, ljudima s televizije koji su me predložili za ovo veliko priznanje; da se zahvalim članovima žirija, koji su, kao što čujem, jednoglasno doneli odluku; da se zahvalim svojim kolegama koji su došli ovde danas da mi čuvaju strah; da se zahvalim ostalim gostima koji su mi učinili veliku čast; i na kraju krajeva, da se zahvalim i samom sebi, jer, verovatno, ima tu i neke moje zasluge.

Danas u Beogradu postoji ulica s njegovim imenom, u njegovom rodnom gradu Zaječaru Zoranovo ime nose ulica u kojoj se rodio i Pozorište Timočke krajine, koje je osnovalo i pozorišni festival ‘Dani Zorana Radmilovića’, na kojem se svake večeri dodeljuje Nagrada ‘Zoranov brk’ za glumačku bravuru, a i glavna glumačka nagrada nosi ime Zorana Radmilovića.

Zašto povika na ‘politički teatar’

A svojevremeno, govoreći o glumi rekao je i:

‒ Glumac privatno, to je samo manji deo njegove prirode, a ostalo su njegovi likovi. Iako su to na prvi pogled raznorodni karakteri, ja ih tako ne shvatam i ne delim likove na samo srećne ili samo tužne, ozbiljne ili lakomislene. U svakom liku tražim splet tih osobina. A svaki živi stvor, ukoliko prihvatimo mišljenje da su likovi na sceni živi ljudi, onda je, kažem, svaki lik jedna žiža u kojoj se prepliću sve ljudske osobine.

Pričajući o pozorištu kazao je:

‒ Na pozorištu je da izvrši časni zadatak, a časni zadatak je da zabeleži trenutak u kome živimo. Zato nemam ništa protiv tog takozvanog ‘političkog pozorišta’. Mnogo se pljuje po „političkom pozorištu“, a svako građansko pozorište je političko… Ako bukvalno krenemo od značenja reči „polis“, dakle, grad – građanski teatar, nije seoski. I zašto tolika povika na „politički teatar“! On nam otkriva, razotkriva, upoznaje nas s nekim takozvanim istorijskim neminovnostima, s nekim surovim, nekim lepim neminovnostima. Pa i kad je o budućnosti reč, čini mi se da se taj isti građanski ili politički teatar trudi da nas ubedi da u budućnosti treba da budemo razumni, trpeljiviji… A časni zadatak u sadašnjosti jeste da sve to što se prošlosti i budućnosti tiče pribeleži…

Kao i:

- Pozorište koje ne ume da krikne, i ne postoji. Kriknulo bi ono ako bi taj krik došao spontano, iz dubine. Svaki krik za jedan sklerotični organizam može da bude poguban. Krik ga može rastočiti, potpuno. A ja – mogu li da kriknem? Sumnjam. Ne, ne znam. Voleo bih da mogu. Ja u taj krik strahovito verujem… Ali, ne znam… Hajde da kriknemo zajedno!

Pismo jačem

Čuveno je i njegovo “Pismo jačem”, publikovano u NIN-u 21. 9. 1985, koje je potpisao sa „vaš, uvek i do kraja, Zoran Radmilović“, a u kome kaže:

- Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke, da se dodirom s njim ne bi bio okužen. Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale, sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje. Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka. Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas. Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako! Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ove dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima. A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran katkad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto. Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!

U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče, za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas, koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi, čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono juče ponoviš. Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga. A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Nadohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ove dve hiljade godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči. Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto, zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!), nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ’80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u novu godinu miropomazan. Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, potcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem. Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma. Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka… Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Posle ne mogu da zaspim

A među njegovim čuvenim izjavama je i…

‒ Mrzim dan kad imam predstavu, kad polazim od kuće mrzim i sebe i publiku, a kad predstava počne, sva ta mržnja i jed eksplodiraju u svoju suprotnost, u ljubav, i onda se pocepam na sceni, razblesavim… posle ne mogu do jutra da zaspim.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Nevenka Urbanova – četvrta dimenzija sna”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.