Rekordne dnevnice ne rešavaju problem: Zašto srpski voćari muku muče sa beračima i pored plata koje idu i do 180.000 dinara?

Sezona branja voća u Srbiji i regionu dostiže vrhunac, a sa njom raste i panika među uzgajivačima. Iako su dnevnice za berače malina, borovnica i šljiva dostigle istorijske maksimume, voćnjaci se suočavaju sa ozbiljnim nedostatkom radne snage.

Ponude koje uključuju besplatan smeštaj, tri obroka dnevno, pa čak i prevoz, više nisu garancija da će rod biti obran na vreme.

Semberija nudi kafu i lubenicu za 66 evra, u Šumadiji rod podbacio

Na primeru berbe šljiva najočiglednije se vidi regionalni jaz između ponude i potražnje. U Semberiji, u Bosni i Hercegovini, vlasnici voćnjaka nude dnevnicu do 130 konvertibilnih maraka, što je oko 7.780 dinara, odnosno 66 evra.

Radni dan traje osam sati, a poslodavci obezbeđuju prevoz, doručak u 10 sati, kafu uz sladoled ili lubenicu u podne, kolače i kompletan ručak na kraju smene.

„Uprkos dnevnicama koje idu i do 130 KM, muku mučimo da nađemo berače i kupljače. Činjenica je da ljudi ne žele da rade ovaj posao“, objašnjava Savo Bakajlić, predsednik Udruženja poljoprivrednika sela Semberije i Majevice.

Prema njegovim rečima, iskusan radnik za osam sati može da ubere i više od pola tone šljiva. Rod je ove godine dobar, ali niska otkupna cena od 0,45 do 0,60 KM, odnosno oko 36 dinara po kilogramu, poljoprivrednicima otežava računicu.

Istovremeno, suša i visoke temperature ubrzavaju sazrevanje i uzrokuju prevremeno opadanje plodova.

U Šumadiji je situacija znatno skromnija. U Čumiću kod Kragujevca dnevnica za branje šljiva iznosi oko 3.000 dinara, što je približno 70.000 dinara mesečno, uz obezbeđene smeštaj i hranu.

Goran Mijailović, proizvođač iz Čumića, navodi da je rod u ovom kraju znatno manji nego prošle godine.

Smanjen je za oko trećinu zbog kasnog mraza i lošeg vremena. Zbog toga je pritisak za pronalaženje radnika nešto manji, pa mnoga domaćinstva problem rešavaju angažovanjem porodice, prijatelja i komšija.

Bobičasto voće: Zarada od 180.000 dinara uz 12 sati saginjanja

Najveća borba za radnike vodi se u zasadima bobičastog voća. U malinarskim centrima poput Arilja, Ivanjice i Guče dnevnice se kreću od 4.500 do 7.000 dinara, dok pojedini berači traže i do 8.000 dinara dnevno.

Uz obezbeđena tri obroka i smeštaj, vredan radnik za 30 dana berbe malina može da zaradi i do 180.000 dinara.

Slično je i sa borovnicama, gde dnevnice na plantažama u Sremu, poput onih u Erdeviku, dostižu od 3.500 do 6.000 dinara.

Fizička težina ovog posla jedan je od glavnih razloga zbog kojih domaći radnici izbegavaju njive. Radni dan traje između 10 i 12 sati.

Telo berača je satima spušteno na visinu od 20 do 60 centimetara od zemlje, što uzrokuje jake bolove u leđima, dok visoke temperature i rad na direktnom suncu posao čine izuzetno iscrpljujućim.

Uzgajivač malina iz okoline Ivanjice Gojko Radibratović ističe da se radnici teško odlučuju za rad u polju.

„Ljudi neće tek tako da rade u polju po ceo dan. Raspitujemo se, dajemo oglase. Osim dnevnice, nudimo smeštaj i hranu, imaju dve duže pauze, a dajemo i slobodan dan onome ko želi“, kaže Radibratović.

Prelazak na plaćanje po kilogramu: Kraj za spore berače

Zbog neispunjavanja dnevnih normi, sve veći broj voćara u zapadnoj Srbiji napušta fiksne dnevnice i prelazi na plaćanje po ubranom kilogramu voća.

„Ove godine ćemo davati između 100 i 120 dinara za kilogram nabranih malina. Neće biti fiksne dnevnice, jer ne mogu da platim isto nekoga ko mi je danas nabrao 40 kilograma i onoga ko nabere 80“, kaže vlasnik malinjaka iz Arilja.

Za berače ovo znači da zarada direktno zavisi od brzine i iskustva. Biljana Gnjatović, kojoj je ovo treća sezona branja, objašnjava za N1 da se rad plaća oko 100 dinara po kilogramu, ali da je za solidnu zaradu potrebno ozbiljno ubrzanje.

„Naporan je ovo posao, a zarada nije prevelika. Mora se ubrati najmanje 70 do 80 kilograma dnevno da bi se malo više zaradilo. To nije lako“, kaže ona.

Prve godine su je, kako navodi, boleli prsti i leđa, bila je spora i nije razlikovala zrele od nezrelih plodova, ali je vremenom „ušla u štos“.

Ko menja domaće radnike?

Struktura radne snage u srpskim voćnjacima znatno se promenila. Mladi domaći radnici radije biraju sezonske poslove u ugostiteljstvu i trgovini. Istovremeno, starije generacije berača, koje su nekada predstavljale stub sezonskog rada, zbog godina i narušenog zdravlja sve teže podnose rad na visokim letnjim temperaturama.

Prazna mesta u zasadima sada popunjavaju učenici i studenti na raspustu, dok veći proizvođači sve češće angažuju radnu snagu iz inostranstva. Tako se na srpskim plantažama poslednjih godina mogu videti berači iz Nepala, Indije, Turske i Bangladeša.

Država je pokušala da uredi ovaj sektor uvođenjem elektronskog portala za prijavu sezonskih radnika u poljoprivredi, koji je aktivan od 2019. godine.

Poslodavci su u obavezi da prijave radnike, čime oni dobijaju zdravstveno osiguranje za slučaj povrede na radu, kao i penzijske doprinose za svaki dan angažovanja.

Rad je zakonom ograničen na najviše 120 dana godišnje po radniku.

Važan podsticaj za prijavu jeste i to što nezaposleni berači koji su registrovani na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, kao i primaoci socijalne pomoći ili dečijeg dodatka, ne gube svoja prava i primanja zbog privremenog angažovanja.

Ekonomski bilans sezonskog branja voća pokazuje da cena rada raste prvenstveno zbog nedostatka radne snage.

Istovremeno, teški uslovi na terenu i niske otkupne cene voća ostavljaju malo prostora domaćim gazdinstvima za dugoročno planiranje poslovanja.