Naglašava važnost mira i potrebu za sporazumom sa susedima, uključujući rešavanje palestinskog pitanja
Ističe da se Izrael suočava sa osećajem stalne ugroženosti, što utiče na kolektivnu psihu naroda
Uzbudljivi eseji “Srce koje misli” (“Arhipelag”, prevod “Goran Živković) izraelskog pisca Davida Grosmana, dobitnika Međunarodne nagrade Buker, vode čitaoca kroz kataklizmu 7. oktobra i onoga što je usledilo na Bliskom istoku.
Glas Davida Grosmana, poznatog ovdašnjim čitaocima po delima “Intimna gramatika”, “Cikcak dečko”, “Vidi pod: Ljubav”, “Do kraja zemlje”, “Izvan vremena”…, po mišljenju znalaca odlikuje moralna čvrstina i analitička preciznosti: još od kasnih osamdesetih i “Žutog vetra”, njegovog klasičnog dela o hitnosti rešenja „dve države“ i ceni koju plaćaju i okupator i okupirani, on kritikuje vladu svoje zemlje i zalaže se za uspostavljanje trajnog mira.
Nakon 7. oktobra 2023. godine, Grosman se odlučio da sebi i svom društvu ponovo postavi teška i neophodna pitanja:
- Kako se ovaj masakr mogao dogoditi?
- Zašto Netanjahuova vlada, zapetljana u mrežu skandala, nije mogla da zaštiti svoje građane?
- Da li su 7. oktobar i rat koji je usledio odneli sa sobom poslednju nadu u rešenje „dve države“?
- Ko ćemo biti i mi i naši neprijatelji kada se jednom podignemo iz pepela?
U ovim esejima koji su se pojavljivali u novinama i časopisima u ključnim trenucima kada je Grosman želeo da pozove vladu na odgovornost, on prati neuspehe koji su doveli do rata koji je usledio, a što je, kako napominje, podsticala moralno bankrotirana stranka koja se ogorčeno drži vlasti.
Na kraju, Grosman dolazi do najvažnijih pitanja: Hoće li ikada biti trajnog mira u regionu? i Ko ćemo biti mi – Izraelci i stanovnici Gaze – kada se završi ovaj dugi, okrutni rat?
Prvi nastavak feljtona:
Svaki put kada američki predsednik objasni podršku svoje zemlje „pravu Izraela na postojanje“, osećam izvesnu dozu negodovanja: izjava je dobronamerna, ali možemo li zamisliti predsednika koji daje sličnu izjavu o pravu Francuske na postojanje? Ili Italije, Holandije, Egipta, Indije? Od svih zemalja na svetu samo se Izrael nalazi u ovoj apsurdnoj poziciji. Sedamdeset šest godina država ima suverenitet, ali postojanje Izraela još nije „legitimisao“ ostatak sveta. To deluje još nezamislivije kada uzmemo u obzir da ista nacija koja je skoro uništena u Holokaustu ponovo živi – u sopstvenoj percepciji i u percepciji mnogih drugih nacija – na ivici propasti.
Blizina smrti
Slogani poput „Smrt Izraelu“ i „Palestina od reke do mora“, koji se sada često čuju širom sveta na masovnim protestima i u univerzitetskim kampusima i pišu u uvodnicima, ukazuju na to da ono što produbljuje ovu provaliju nije samo ponekad pravedna kritika Izraela od strane njegovih osporavatelja, već odbijanje da mu se „dodeli“ ono što je dato svakoj drugoj državi: potpuno, definitivno, izvesno postojanje.
U kolektivnoj svesti mnogih naroda, religija i država, čudno i krhko jevrejsko-izraelsko postojanje je uslovno. Eseji u ovoj zbirci istražuju da li je i u kojoj meri takva egzistencijalna sumnja prožela i umove samih jevrejskih Izraelaca i kako bi na njih mogao da utiče masakr koji se dogodio 7. oktobra. Jedno je jasno: „Život na kraju“, kako je to rekao izraelski pesnik Natan Alterman, postaje sve konkretniji, krhkiji i nesigurniji.
Izrazi koje vidim na licima mojih sunarodnika Izraelaca, teški uzdasi koje ispuštaju kada ih jednostavno pitaju: „Kako ste?“ – uzdasi koji kao da su uz veliki napor bili susprezani dok ih ovo naizgled obično pitanje nije oslobodilo – simptomi su trenutne situacije: ništa više nije obično. Sve odjekuje duboko u nama, blizina smrti koju smo svi iskusili učinila nas je ranjivijima. Naša tuga više nije „obična“ tuga: to je izraz našeg strašnog razumevanja da nema, i možda nikada neće ni biti, nikakvog olakšanja, nikakvog rešenja za strah i očaj koji prate naše živote ovde. Da li zaista treba da očajavamo? Da li treba da prestanemo da težimo rešenju? Da li imamo to pravo? Smemo li prestati da prevrćemo svaki kamen u potrazi za makar najmanjim prilikama?
Još jedna važna istina koju smo mi Izraelci shvatili posle toliko meseci rata jeste da su nam potrebni posvećeni, snažni saveznici ovde na Bliskom istoku, jer ono što smo otkrili – nasuprot svemu u šta smo verovali, svim arogantnim iluzijama kojima smo se zavaravali decenijama – jeste da verovatno nećemo moći sami da dobijemo sledeći rat.
Mir je nacionalni prioritet
Pomiren s neizbežnim, pišem ove reči: „sledeći rat“.
Jer čak i ako je Izrael u stanju – uz podršku nekoliko moćnih država – da zada težak udarac svojim neprijateljima, sam će pretrpeti teške i možda fatalne udarce koje će mu naneti smrtonosna koalicija Hezbolaha, Hamasa, Huta u Jemenu i možda ISIS-a. Čak ni izraelska vojska neće moći da izdrži istovremeni napad nekoliko država – uključujući Iran – na nekoliko frontova.
Ove pretpostavke vode do niza zaključaka: Izrael mora što pre postići stabilnost i sporazum sa svojim susedima. Drugim rečima, Izrael mora odmah težiti mirnim odnosima sa onim svojim susedima koji su na to spremni. Da, to uključuje i Iran, čak i ako su izgledi za to mali. Mir je najvažniji nacionalni prioritet za Izrael, kao što je i za mnoge arapske države. Mir mora biti primarni element izraelske bezbednosne politike, jer je to uslov koji nije manje kritičan za opstanak države od njene vojne moći. Svaki sporazum koji jača veze Izraela u regionu – na primer, „Avramovi sporazumi“ – mora se baviti palestinskom nacijom, njenom tragedijom i njenim ranama: ranom izbeglištva, ranom okupacije.
Reči koje ovde pišem ponavljaju se na stranicama ove knjige više puta i nastaviću da ih ponavljam. One su u srži sukoba. Bez njih, imali bismo samo „mir bogatih“ koji će nesumnjivo eksplodirati u lice onima koji budu ignorisali stvarnost. Drugim rečima, kada Izrael preduzme bilo kakav korak ka miru, to ne čini „zbog Palestinaca“, već da bi poboljšao sopstveno stanje i da bi povećao svoje šanse za trajanje punim, sigurnim životom na ovom nestabilnom, nasilnom Bliskom istoku.
Ipak, postoje i druga uznemirujuća pitanja koja pokreće istorija ovih dramskih aktera – pre svega, Izraela i Palestine – i njihovih odnosa. Da li postoji šansa za istinski mir između naroda koji postaju sve više religiozno, fanatično i nacionalistički nastrojeni? Da li su spremni da se istinski odreknu totalitarne prirode svojih vera ili će je jednostavno zamrznuti na nekoliko godina, dok ne akumuliraju dovoljno vojne moći da pokrenu iznenadni napad na svog suseda?
Dok pišem ove reči...
To su zaoštrena pitanja koja se moraju razmotriti iskreno i sveobuhvatno. Danas, posle 7. oktobra, na njih mogu da odgovorim samo putem negacije: ako se situacija između Izraela i njegovih suseda fundamentalno ne promeni i ako se svakih nekoliko godina nađemo zaglavljeni u ratu smrtonosnom kao što je sadašnji, Izrael i Palestina će postati nacije čije su celokupno biće rat i mržnja, nacionalizam i rasizam. Demokratija tada neće biti ništa više od naivne nade. Da li su to države u kojima želimo da živimo i odgajamo svoju decu?
Eseji sakupljeni ovde beleže misli i emocije jednog čoveka koji je čitav život proveo u ratovima i između njih. Čoveka koja nikada nije spoznao nijedan dan potpunog, stabilnog mira u svojoj zemlji, i možda je upravo zato proveo mnogo decenija boreći se za mir.
Dok pišem ove reči, desetine hiljada civila u Izraelu i Libanu sede u skloništima, krijući se od bombi, dok Izrael i Hezbolah ratuju na nebu iznad nas. U isto vreme, Gaza leži u ruševinama, a gubitak života i raseljavanje se nastavljaju.
Usred sve te buke, i vojne i emocionalne, pokušao sam da dam glas osećanjima i načinu razmišljanja koje nam nameće ovaj beskrajni rat. Ovo je moj pokušaj da sačuvam slobodu mišljenja koju neguje svaki umetnik, svaki pisac, u trenucima patnje nacionalnog sukoba, kao i u trenucima kada je samo moje srce slomljeno. Postoje stvari koje bih danas možda drugačije napisao, ali nisam promenio ni reč. Voleo bih da verujem da sam, u skoro svakom prelomnom trenutku mišljenja ili odluke, postupio ispravno.
Šta je tačno to „ispravno postupanje“, može biti veoma teško odrediti. Ponekad je to samo fizičko osećanje: obično je to ono u šta verujem.
(Feljton iz knjige “Srce koje misli” Davida Grosmana, oprema – redakcija “Blica”, u sledećem nastavku “Kao da je gola sila postala cilj”, urednik feljtona Tatjana Nježić)