Kritičko mišljenje i samostalno razmišljanje su neophodni za razlikovanje dobra od zla i izbegavanje slepog sleđenja autoriteta ili klišea
Važno je razlikovati glupost od neznanja
U knjizi “Filozofija gluposti”, koju je sa norveškog prevela Milica Višnjić i koja će u “Geopoetici” biti objavljena krajem leta, Svensen se bavi jednim od najupornijih ljudskih problema: zašto ljudi donose nerazumne zaključke, odbijaju argumente i istrajavaju u očiglednim zabludama.
Polazeći od istorije filozofije, ali i od savremenog sveta preplavljenog informacijama, teorijama zavere i veštačkom inteligencijom, autor pokazuje da glupost nije osobina nekih „drugih“, već mogućnost prisutna u svima nama. Ova duhovita i provokativna knjiga istovremeno je poziv na samostalno mišljenje, samopreispitivanje i odgovorniji odnos prema sopstvenim uverenjima.
Laš Fr. H. Svensen je profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu, međunarodnu reputaciju stekao je knjigama koje složena filozofska pitanja približavaju širokoj publici, a zadržavajući pri tom svu ozbiljnost i studioznost. Ovo je njegova deseta knjiga pred ovdašnjim čitaocima a među do sada objavljenim (“Geopoetika”) su “Filozofija dosade”, “Filozofija straha”, “Filozofija usamljenosti”, “Filozofija laži”…
Sedmi nastavak feljtona:
U jednom svom predavanju o logici Kant navodi kako reč „idiot“ ne treba da se koristi za nekog ko je puki neznalica, već za nekog ko misli da je u stanju da razgovara o raznim temama, ali ko zapravo nema dovoljno znanja o bilo čemu. Kao što je navedeno u romanu „Hercog“ (1964) američkog pisca Sola Beloua (1915–2005), nepogrešiv je znak gluposti kad je osoba spremna da odgovori na sva pitanja. Ako smatrate da baš o svemu imate nešto razumno da kažete, očigledno je da nemate uvid u svoja ograničenja. To će reći da blebećete umesto da nekom kažete „ne znam“ kad vas upita o rešenju konflikta između Izraela i Palestine, ili o tome da li je nuklearna energija jedini održivi put za snabdevanje energijom u budućnosti. Svi mi svakodnevno izgovaramo gomilu gluposti, izgovarajući nešto za šta u suštini nemamo nikakvog osnova da oformimo bilo kakvo mišljenje.
Glup i neznalica nije isto
Američki filozof Hari Frankfurt (1929–2023) ističe da je važan izvor nebuloza – iliti ’bullshita’ – „široko rasprostranjeno shvatanje da je danas ’dužnost’ svakog građanina da o svemu ima mišljenje“. Ako mene pitate šta mislim o šansama pobede Ukrajine nad ruskom invazijom, o tome da li će kriptovaluta propasti, da li je odnos Narodne banke prema inflaciji adekvatan i tome slično, nemojte očekivati da ćete dobiti odgovor u kom se pretvaram da imam nešto važno da kažem na te teme. Ipak, istina je da u suštini nemam pojma i da odgovaram samo kako bih održao razgovor. Karakteristika ’bullshita’ je upravo taj nedostatak interesovanja za istinitost nekog iskaza, bitno je da se iskazom postigao određeni efekat. U tom slučaju uvek možemo reći da je dopadljivost efekat koji je poželjan, nešto što će stvoriti dobru atmosferu, no ne menja činjenicu da prosipam nebuloze. Istina je zahtevna, dok nas ćaskanje jedva košta jedne kalorije.
S jedne strane, od svakog od nas se očekuje da imamo mišljenje o svim mogućim pitanjima, naročito kad je reč o društvenim temama. S druge strane, složenost svih ovih pitanja toliko je porasla da maltene niko od nas više nije kvalifikovan da pruži bilo kakav validan odgovor. Stoga na nama ostaje obaveza da, ako ništa drugo, proverimo svoje izvore, i da stalno proveravamo da li imamo dovoljno dobar razlog da ono čemu verujemo smatramo istinitim.
Biti glup svakako nije isto što i biti neznalica. Možete biti neznalica jednostavno jer niste imali priliku da steknete određeno znanje. Možete biti neznalica i zato što ste odlučili da se ne informišete na neku temu, možda jer ste lenji, a možda jer vam ne bi odgovaralo da steknete određeno znanje, jer bi to onda moglo da dovede u pitanje uverenja na koja ste navikli. Britanski filozof Bertrand Rasel (1872–1970) tvrdi sledeće: „Ljudi se rađaju kao neznalice, ne glupi; glupi postaju kroz obrazovanje“. Ako je tako, to znači da nam obrazovanje nije pružilo ono najosnovnije, sposobnost da mislimo svojom glavom.
Pitanja vas otkrivaju
Dobro pitanje nesumnjivo može pokazati da ste pametni, čak i ako predstavlja izraz neznanja. Kad smo kod toga, naravno da postoje i glupa i idiotska pitanja. Neko pitanje može biti glupo jer je izraz neznanja vrednog osude – tiče se nečega što bi, uzevši u obzir vaše preduslove – trebalo da znate. Ministar koji se pita da li je diskvalifikovan ako je jedan od njegovih bliskih prijatelja podneo zahtev njegovom ministarstvu za finansijsku pomoć, postavio je glupo pitanje jer je odgovor, naravno, „da“. Pitanje može biti idiotsko i onda ako je zasnovano na zabludi, lažnoj dihotomiji i sl. Na primer: „Da li biste vlastima dali neograničeno pravo da nadziru svoje građane ili biste teroristima dali odrešene ruke?“ Pitanje je idiotsko jer pretpostavlja da su ovo jedine dve opcije, ali to nikako nije slučaj. Njegova jedina uloga je u suštini da zaustavi proces razmišljanja.
Hana Arent (1906–1975) opisuje glupost Adolfa Ajhmana kao određen oblik nepromišljenosti. Ajhman je bio jedan od glavnih odgovornih za sprovođenje genocida nad Jevrejima. Hana Arent ističe kako nije stvar u tome da Ajhman nije bio inteligentan čovek, imajući u vidu da je pokazao kompetentnost u obavljanju birokratskih obaveza, administracije i pregovora. U knjizi „Ajhman u Jerusalimu“ (1963) ona upravo piše o „nepromišljenosti“, koju odvaja od „gluposti“, dok u razgovorima više puta koristi izraz „glupost“ da bi opisala Ajhmanove postupke. Sam Ajhman je isticao sopstvenu nepromišljenost: „Bez razmišljanja sam pratio naredbe.“ Hana Arent tvrdi da ništa od onoga što Ajhman govori ne liči na misao, već je beskrajan tok klišea. On je pak tvrdio da je činovnički, službeni jezik birokratije, jedini jezik koji je savladao. Birokratski jezik je depersonalizovan jezik u kom upotreba klišea i parola pošteđuje čoveka od razmišljanja, oslobađa ga preispitivanja. Glupost se odnosila na to da Ajhman nije mislio o tome što je radio – i za posledicu nije bio u stanju da razlikuje dobro i zlo. Nedostajala mu je moć rasuđuvanja i kritičko razmišljanje. Kritičko mišljenje zahteva sposobnost razlučivanja. Cilj razmišljanja nije da proizvede apstraktno znanje, već da nam pruži sposobnost procenjivanja, da uvidimo razlike poput one između dobra i zla. Ako se naša sposobnost razlikovanja ispravnog i pogrešnog vezuje za našu sposobnost da razmišljamo, moramo biti u stanju da zahtevamo od ljudi da misle, dodaje Hana Arent.
Opasna nepromišljenost
Ako ne čitate knjige – ili ih barem ne slušate u formi audio-knjiga – postoji neposredna opasnost da ste glupi. Međutim, i čitanje knjiga vas takođe može učiniti vrlo glupim. U jednoj staroj komediji Riba zvana Vanda (1988) ubica pod imenom Oto grdno se vređa jer ga nazivaju glupim i tvrdi da je to nemoguće jer čita filozofiju. Štaviše, ima mnogo glupih ljudi koji čitaju filozofiju. I od čitanja filozofije može se postati glup.
Artur Šopenhauer (1788–1860) tvrdi kako čitanjem dopuštamo drugima da misle umesto nas, time što jednostavno kopiramo piščev mentalni proces. Ako je to sve što radimo, s vremenom ćemo izgubiti sposobnost nezavisnog razmišljanja. Šopenhauer dodaje: „Ali to je slučaj kod mnogih učenih ljudi: Čitanjem su sebe doveli do krajnje gluposti.“ Treba istaći da je sam Šopenhauer zaista mnogo čitao i da se uvek trudio da bude u toku sa filozofijom i prirodnim naukama svog doba. Njegova dela su puna referenci na lepu književnost, bio je strastven uživalac svetih spisa svetskih religija i pomno je pratio vesti. Iz ove perspektive možemo reći da je imao dobru osnovu da se i „zaglupi od čitanja“. Šopenhauer nije upozoravao na opasnost od čitanja kao takvog, već od nepromišljenog čitanja. Njegova poenta se može preformulisati tako da ne deluje toliko polemično: Čitanje je sasvim dobro i lepo, ali ne treba samo čitati. Treba i misliti. Treba misliti svojom glavom.
Šopenhauerova kritika nekritičkog čitanja povezana je sa Platonovom kritikom samog pisanja. Prema Platonu, izum pisma nanosi nepopravljivu štetu budućim generacijama. On piše sledeće:
„Oni će, naime, u dušama onih koji ih nauče rađati zaborav zbog nevežbanja pamćenja, jer će ljudi, uzdajući se u pismo, sećanje izazivati spolja stranim znacima, a neće se sećati iznutra sami sobom. Nisi, dakle, izumeo lek za pamćenje, nego za opominjanje, a učenicima nosiš prividnu, a ne istinitu mudrost, jer kad postanu mnogoslušalice bez nastave, uobražavaće sebi da su i sveznalice, iako su većinom neznalice i teško podnošljivi u saobraćaju, jer su postali nazovimudraci a ne mudraci."
(Oprema - redakcija „Blica“, urednik feljtona Tatjana Nježić, ilustracije za feljton crteži iz kolekcije galerije „Haos“, Kraj.)