FELJTON ONLAJN Odlomci iz Gebelsove biografije (3): Žene

Brojne afere koje je imao tokom ponovnog uspostavljanja i širenja berlinske partijske organizacije u proleće 1928. godine Gebelsu nisu pomogle da se izbori sa osećanjem usamljenosti.

Međutim, sve su te veza pale u drugi plan zbog obnavljanja veze sa Ankom, koju je i dalje obožavao.

Anka

U martu, njegova bivša devojka neočekivano ga je posetila i požalila mu se na nesreću koja ju je zadesila: njen muž – njegov nekadašnji rival, Mume – prevario ju je. Sedela je kod kuće sa svojim malim četiri meseca starim sinom „nevoljena i tužna“. Kod Gebelsa su se odmah probudila stara osećanja: „Čovek u životu ima samo jednu veliku ljubav. Sve ostalo je obmana ili obaveza: moja velika ljubav je Anka.“ Nekoliko nedelja kasnije, njih dvoje su se videli u Tiringiji, a nekoliko dana kasnije ona je ponovo došla u Berlin: „Anka me voli, ja volim nju, ni ona ni ja ništa ne govorimo o tome, ali oboje to znamo.“

(...)

Ponovni susret sa Ankom bacio je senku na njegov odnos sa Tamarom, koja mu je, nekoliko nedelja nakon što se ponovo rasplamsala njegova ljubav prema Anki, otkrila da je ona sada „sa Jevrejinom Arnoldom Cvajgom“ (Arnold Zweig). Ova veza je sada, čak i iz njegove perspektive, bila definitivno okončana jer, kako je zapisao, „otkako sam ponovo video Anku, svaka druga ženska lepota je izbledela u mojim očima“. Gebels se sada neprestano zaljubljivao u najrazličitije žene i imao razne afere, često dve ili tri istovremeno. Njegova stara ljubav prema Anki se stalno iznova rasplamsavala, ali nije mogao (...)

U svojoj gotovo potpunoj samozaokupljenosti, verovao je da su u njega zaljubljene žene koje je tek površno upoznavao ili susretao. Bio je potpuno siguran da ga one vole iako mu one to nikada nisu ni nagovestile, ni rečju ni bilo kakvim gestom.

(...)

U avgustu se naprečac zaljubio u suprugu desničara i konzervativca, pisca Fridriha Vilhelma Hajnca (Friedrich Wilhelm Heinz), ali je nakon samo nekoliko kratkih susreta došao do zaključka: „Radije ne“. Tokom jednog kratkog boravka u Insbruku, sreo je Pilea Kelša sa njegovom mladom ženom i odmah priznao da ga je osvojila „ta nevaljala mlada žena“. U septembru je upoznao mladu pristalicu Partije Hanu Šnajder (Hannah Schneider), „pravu nemačku devojku“, u koju se smesta zaljubio. Ali, samo što je započeo vezu sa njom, stigao mu je poziv za pomoć od Anke, koja je tada odlučila da se razvede. Početkom oktobra, ponovo se video sa njom. Ona je do tog trenutka već bila odustala od ideje da se razvede – zbog svog sina. Nevolja je bila na vidiku: „Sada hoće da napusti Vajmar na nekoliko meseci i da dođe u Berlin. To bi moglo biti baš zabavno.“

Čovek s misijom

U oktobru se Gebels rastao od Hane. Ta veza je postala isuviše komplikovana za njega. „Nesrećne ljubavi: za čoveka sa misijom takvo nešto ne sme da postoji.“ Očigledno je da je Gebels živeo u ubeđenju da ga lepe žene praktično proganjaju. Na jednom njegovom nastupu u Bilmersdorfu, u publici su sedele „gospođica Miler iz Borkuma“, njegova bivša devojka Tamara, sa kojom se malo zadržao nakon nastupa, kao i nova „lepa prijateljica“, koja ga je sledeće večeri posetila u njegovom domu. Bila je to Johana Polcin (Johanna Polzin), sa kojom će provesti još zajedničkih noći. Onda se, jednog decembarskog dana, pojavila Juta Leman (Jutta Lehman), osamnaestogodišnjakinja. „Ona želi da bude moja verna pratilja. U iskušenju sam. Ona bi mogla da prekine opterećujuću usamljenost koja me okružuje. […] Ljubav i dužnost u sukobu.

(...)U zimu 1928/29. godine, susreo se sa Ankom kada je prolazio kroz Vajmar, a ona je nekoliko puta dolazila u Berlin. Delovalo mu je kao da sa njom sada ima odnos „kao sa dobrom prijateljicom. Sa njom se osećam kao da sam sa majkom.“ Otišli su zajedno da gledaju izvođenje njegovog komada ’Krvavo seme’. Međutim, posle toga je između njih došlo do oštre rasprave povodom „jevrejskog pitanja“: „Ona još uvek razmišlja isuviše buržoaski.“ Kasnije te večeri, ona mu je opisala svoju tešku privatnu situaciju, što je u njemu izazvalo samilost: „Kakav je samo teret muke i patnje Anka morala da nosi!“ No onda je ponovo sebe stavio u centar svega: „Da li joj se to možda sudbina sveti za to kako se ponela prema meni?“

(...) Za Uskrs su organizovali putovanje na Harc. Na to putovanje su krenuli i Švajcerovi, gospođica Betge – partijska službenica koja mu je bila odana – i Ankin suprug: „Ona je u zelenom kožnom mantilu i izgleda sjajno. Gospođa Štalherm. Kako joj je samo zapao takav muž?“ Georg Mume se ponašao neobično: „Ona ga totalno ignoriše, a on – on dopušta da ga tako tretira […]. On uopšte ne razume Anku. Ona njega više uopšte ne voli. Taj čovek me obožava i kuje me u zvezde u Ankinom prisustvu. Pa ti sad kaži!“ Posetili su spomenik Kifhojzer, Harcburg, Goslar i Vernigerode. „Ta jadna, divna žena. U rukama ovog ograničenog čoveka. Da se čovek ubije.“ Dakle, „osveta je servirana hladna, ali je utoliko surovija. No, dobro je da je tako. Nije nam bilo suđeno da budemo zajedno. Ja sam morao da krenem putem akcije, a ona je u tome morala da pomogne koliko je mogla.“

(...)

Žene su krive skoro za sve

Tokom odmora u Meklenburgu upoznao je Eriku Helijus (Erika Chelius), „kćerku jednog šumara iz Angermindea“: „Nije lepa, ali je ljupka i mila.“ Što je najzvažnije: „Ona toliko liči na Anku Štalherm onakvu kakva je bila dok je još bila mlada i neopterećena brakom i malograđanštinom.“

U avgustu ga je Erika pratila u Nirnberg, na partijski kongres, gde se neočekivano pojavila i Ksenija. Prilikom jednog izlaska, poljubio je Eriku na rastanku. Kada se vratio u Berlin, nije mogao da prestane da razmišlja o svom novom osvajačkom uspehu, iako je bio siguran da se ni sa njom neće „zadržati ništa duže nego sa svim ostalim ženama“. Postepeno je počeo da oseća „i grižu savesti zbog svih tih izopačenih veza. […] Tačno da čovek počne da očajava. Žene! Žene su krive skoro za sve.“ U narednim nedeljama, nekoliko puta se sastao sa Erikom u Berlinu ili ju je posećivao u kući njenih roditelja u meklenburškom Grumzinu, gde je proveo i novogodišnju noć. Kseniji je sredinom avgusta saopštio da želi da raskine vezu sa njom, a već je iste te večeri upoznao Juliju, sa kojom je, takođe, definitivno raskinuo: „Gotovo! Gotovo! „[…]

U februaru je upoznao Šarlote Streve. „Zanosno je koliko me voli“, zabeležio je. „No, više zbog onog što želim [da budem] nego zbog onog što jesam.“ Pored toga, tokom narednih nedelja provodio je mnogo vremena sa Ksenijom, koja mu je – kako je, gotovo izvinjavajući se, zapisao u svom dnevniku – bila „dobrodošlo olakšanje […] u svem ovom ogromnom radu“.

Početkom marta je, tokom jednog ručka, sa Erikom Helijus razgovarao o svom „odnosu prema ženama“: „Žene su mi neophodne radi ravnoteže. Pogotovo u kritičnim danima, one su mi kao melem na ranu. No, potrebno mi je da sam okružen ženama različitih karaktera.“

(Oprema – redakcija „Blica“, urednik feljtona Tatjana Nježić)

Antrfile

Gebelsova biografija

Uskoro, tačnije u oktobru renomirana izdavačka kuća “Akademska knjiga” (www.akademskaknjiga.com) objavljuje knjigu, tj. biografiju “Jozef Gebels” Petera Longeriha u prevodu Emine Peruničić i Đorđa Trišovića. “Blic” u feljtonu on-lajn objavlje nekolicinu odlomaka .

Paul Jozef Gebels (Menhengladbah, 29. oktobar 1897 — Berlin, 1. maj 1945) bio je ministar propagande u nacističkoj Nemačkoj od 1933. do 1945., jedan od najbližih saradnika Adolfa Hitlera i jedan od njegovih najodanijih sledbenika. Poznatog po fanatičnom i energičnom besedništvu i izrazitom antisemitizmu mnogi istoričari ga smatraju odgovornim za čuvenu “Kristalnu noć”. Usavršio je tehnike „Velike laži“ u masovnoj propagandi. Posle Hitlerove smrti bio je kancelar na jedan dan, pre nego što je i sam izvršio samoubistvo.