Isticala je važnost iskrenosti i dostojanstva, kao i ljubavi prema pozorištu iznad lične sujete i površne lepote.
Ostavila je snažan trag i u filmu i na sceni, a uloga Katarine Izmajlove u filmu „Sibirska ledi Magbet” i glavna ženska rola u predstavi „Mačka na usijanom limenom krovu” bile su među najznačajnijima.
Za ljubav uloge u stanju sam svašta da uradim, čаk i dа sаsvim poništim sebe ‒ rekla je Olivera Marković.
Danas (i) njeno ime nosi Velika scena Beogradskog dramskog pozorišta („Olivera i Rade Marković“), a daleke 1987, u jednom intervju je uz citiranu rečenicu, kazala i:
‒ Greše glumice koje misle dа trebа glumiti sаmo zаto što si lep i mlаd. Oni koji se povlаče kаdа to više nisu, voleli su, znаči, više sebe u pozorištu, nego pozorište u sebi. U meni je uvek ovа drugа ljubаv bilа jаčа.
Naigrala sam se zavodnica
Govoreći o svojim rolama napomenula je:
‒ Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara ‒ od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva…
Njena je karijera blistava i na sceni i na ekranu, a ona je u jednom osvrtu na ta dva glumačka medija, primetila:
- U filmu je dаnаs više znаnjа i profesionаlnosti, dok se nekаdа rаdilo više stihijski, аli i sа više entuzijаzmа. U pozorištimа se sve stopilo u kolektivne predstаve i ne poštuje se dovoljno individuаlnost glumcа, o kome više niko ne vodi brigu štа bi sledeće trebаlo dа igrа. I odnos publike se menjа. Nekаdа su Dobricu Milutinovićа studenti posle predstаve nosili nа rukаmа. Pаmtim kаko su pre tridesetаk godinа, posle Mаčke nа usijаnom limenom krovu, gomile ljudi čekаle dа i ispred zgrаde pozorištа još jednom pozdrаve glumce i dobiju njihove аutogrаme. Isto se dešаvаlo pred Nаrodnim pozorištem pre 15-20 godinа…
Ako vam ne smeta ja ću na patos
Pišući o Oliveri Marković, Jovan Ćirilov apostrofira: „Ona ne spada u predstavnicu histriona sa iskonskim balkanskim glumačkim impulsima, sličnih vestalkama po hramovima, koje su se posvećivale bogovima i mitovima i legendama o njima. Dakle, ona nije sveštenica tragičnog osećanja života, čak ni u nekom savremenom smislu. Olivera Marković je rasna glumica našeg vremena i tla. Čak i kad glumi žene sa tuđeg tla. Pronosila je scenom ženski princip kakav se kod nas doživljava u našem vremenu. Njen eros je bio onoliko prisutan koliko to naša sredina oprezno traži od žene: nerazgolićen, nevulgaran, nenapadan, ali uvek prisutan. Njen eros prebivao je u njenim oblinama, u njenom prozuklom glasu, u njenom temperamentnom pokretu, u njenim očima vrelim od nekog neugašenog ugljevlja. […] U ulogama zrelijeg doba ona ostaje simbol naše žene koja hoće i može da bude ono što jeste: žensko biće sa ličnim mukama, sa mukama materinstva, svog braka, čak svoje starosti. Za Oliveru nema posebnih sredstava za dramu u užem smislu, a posebnih za komediju. Sve je to za nju gluma u najširem smislu, priča o smislu ljudskog postojanja, o egzistenciji jednog mogućnog ženskog bića. Samo od okolnosti koje stvara dramski autor zavisi da li ćemo joj se smejati, plakati nad njom ili u njenoj drami saučestvovati.“
Ona napominje:
- Ne volim partnere koji gledaju, a ne vide, slušaju, a ne čuju…
Jedna od blistavih uloga koja ju je obeležila jeste i naslovna rola u filmu Anžeja Vajde “Sibirska ledi Magbet”… Kako je ostalo zapisano godine 1962, snimala je sa Žoržom Skriginom, u Mostaru, “Veliku turneju”. U to vreme Ratko Dražević je, a da ona ne zna, preporučuje Andžeju Vajdi. Pošalju joj pismo u Mostar s naznakom da je hitno, da već ujutru treba da bude u Beogradu. Skrigin je pušta, jer zove Andžej Vajda. Ona ulazi u voz. Krcat. Otvori jedan kupe u kome dve gospođe spavaju. Zamoli ih…
- Ako vam ne smeta, ja ću da sednem na patos.
Sedne i krene da čita…
‒ Uloga me potpuno obespametila. Dođem u Beograd i onako izmučena i nikakva pravo u “Avala film”. Čekaju me. Stave mi malo dužu kosu i obuku jednu dugačku košulju. Kao, samo malo ćemo probati. Vajda počne da objašnjava scenu. Kažem: „Znam.“ Druga scena, ja opet: „Znam“…
Tako je dobila ulogu Katarine Izmajlove…
- Kasnije sam saznala i zašto. Imala sam rusko lice, tako je rekao Vajda. Ja sam se našalila: „Nije ni čudo, toliko dugo pevam ruske romanse…“
Pariski kritičar o njenoj ulozi piše: „Ledi Magbet je igrala jedna glumica čije je ime isuviše slovensko da bi moglo da se izgovori. Ali, ona je bila demonska žena anđeoskog lica.“
Obeležila ju je, između ostalih, i uloga u slavnoj predstavi Beogradskog dramskog pozorišta “Mačka na usijanom limenom krovu”, u režiji Minje Dedića.
- Ta me uloga naučila ‒ kada se sa bilo kojeg usijanog krova skače, treba se dočekati na noge.
U osvrtima na svoje uloge kazala je:
‒ Često sam svašta pravila od sebe. Čak sam uživala u tome. Nije mi to bilo teško. Jer, ja sam se baš naigrala tih uloga lepotica i vamp žena. Sve što je Merilin Monro igrala na filmu, ja sam igrala u pozorištu. Sve što je Elizabet Tejlor igrala na filmu, ja sam igrala u pozorištu.
Koliko raznih života
A godine 1998, povodom “Dobričinog prstena”, rekla je:
‒ Bože, kakve lepe uloge sam igrala! Kada bih sa svakom ostala po minut, onda bih tek videla koliko sam raznih života prošla. Raznih života… Nema među njima mnogo zajedničkog. Stvar je u tome što sam igrala strahovito različite uloge. Svakoj od njih dala sam neki pečat svoje prirode, ali su sve strašno različite. Ali, po očima bi me poznali u svakoj ulozi, i po nekoj elementarnosti. Najviše sam, i najbolje, igrala žene od krvi i mesa, prave žene. Te uloge su mi ležale i najviše sam ih volela.
Upitana za svog sina, našeg proslavljenog reditelja Gorana Markovića, rekla je:
- Nisam ambiciozna i ne očekujem mnogo što se tiče njegove karijere. Očekujem da će biti dobar i pošten čovek.
Kada nas je 2011. napustila, Goran Marković je Narodnom pozorištu poklonio njenu drvenu kutiju u kojoj je držala dragocenosti, među kojima i umrlicu Žanke Stokić. Kako je Goran rekao, Olivera ju je skinula s jednog drveta neposredno posle Žankine sahrane, 1947… I ‒ čuvala je čitavog života.
Kada su je pitali koja osobina ima za nju najveći značaj, odgovorila je:
- Iskrenost i dostojanstvo.
(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Goran Marković – etički problem je jednako važan kao i umetnički”)
Monografija
Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je i zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.