Sve što lako dolazi uspavljuje želju za traženjem ‒ rekao je Mata Milošević.
Svojevremeno, govoreći i pišući o glumi, naveo je:
‒ Uticaj Isailovića i Rakitina, ta dva izvanredno sposobna, a toliko različita pozorišna stvaraoca, bio je za mene i za celo Narodno pozorište od izvanrednog značaja. […] Bio sam glumac svoga vremena, a to znači glumac reči, teksta, glumac literarnog pozorišta. Od početka pa do kraja svog glumačkog delovanja, spadao sam među one beogradske glumce koji su se trudili da, ostajući verni scenskom realizmu, posvećuju punu pažnju kulturi scenskog govora i lepoti našeg jezika. Međutim, što sam bivao stariji, sve mi je više nešto smetalo u govoru i starijih, i mlađih kolega, i u mom sopstvenom. Nisam mogao sasvim jasno da sagledam u čemu je, zapravo, problem dok nisam prvi put otišao u Pariz.
U gradu na Seni
A u prestonici Francuske, kako beleži, zbila su se dragocena iskustva.
- U Parizu, gledajući predstave po raznim pozorištima, u Francuskoj komediji (izuzimajući njihovu klasiku), u bulevarskim pozorištima i u pozorištima tada veoma cenjenog pozorišnog kartela Dilen‒Žuve‒Bati‒Pitoef, zapazio sam, čini mi se, šta mi je kod nas smetalo. Nisam ja bio oduševljen toliko hvaljenim scenskim govorom francuskih glumaca: imao sam često utisak da je njima prvenstveno stalo do pokazivanja veštine govora, a tek posle toga do svega ostalog u glumi. Bar mi se tako činilo kod većine glumaca. Ali, zapazio sam da su oni, kazujući svoje tekstove, prelazili preko mnogih reči u rečenicama na kojima bismo se mi nepotrebno zadržavali. Oni su u svom brzom francuskom govoru izabrali i akcentima, logičnim ili emocionalnim, podvlačili samo one retke reči ili delove rečenica koji su najizrazitije osvetljavali kazivanu misao. Pokušavao sam od tada, ne uvek sa mnogo uspeha, da se u svojoj glumi približim što više tom načinu govora, oslanjajući se, naravno, na zakonitosti našeg jezika.
Imao je, piše, dobro građen govorni aparat.
‒ Nekih naročitih muka oko postizanja zadovoljavajuće tehnike govora nisam imao. Zahvaljujući nešto vežbama u školi, nešto nekim udžbenicima koje sam imao, a najviše sopstvenim ispitivanjima i iskustvu, stekao sam brzo potrebna znanja o svim elementima dikcije, o funkcijama svih delova aparata za govor i o tehnici. Ono što sigurno znam, to je da mi glas nikada nije bio snažan i da, već samim tim, nisam bio u mogućnosti da glasom izražavam velike, jake emocije i afekte. Tako je i sam moj glas, pored ostalih glumačkih osobenosti, uslovljavao određene uloge. Međutim, moj glas je imao dosta širok raspon i, mada nisam imao razvijen pevački sluh, ja sam sa osetnom muzikalnošću vladao svojim glasom i bio potpuno svestan svih njegovih mogućnosti. Sve to je u znatnoj meri i dosta često nadoknađivalo nedostatak snage i moćne izražajnosti mog glasa. Naravno, dešavalo mi se i da pređem svoje glasovne a i scenske emotivne mogućnosti, i onda je dolazilo do prazne, neubedljive i neugodne vike. Drugo glavno oruđe glumčevog zanata je njegovo telo. Realističko pozorište je, kod nas, u priličnoj meri zapostavilo i kulturu glumčevog tela. Iako ne snažnog sastava, bio sam skladno građen, pokreti su mi bili harmonični i dosta izražajni. Osim toga, u vreme učenja u glumačkoj školi imali smo obavezne časove klasičnog baleta. Dok su drugi učenici zanemarivali ove časove i najzad ih sasvim napuštali, Mirko Kujačić i ja smo ih zavoleli i pune dve godine marljivo vežbali.
Odašiljač
Pišući dalje, napominje:
‒ Ja sam spadao u red pametnih glumaca. Međutim, u glumi je pamet manje potrebna nego talenat. Ponekad je čak štetna i veoma talentovanim glumcima. I meni je „pamet“ bila često u priličnoj meri štetna. Blagodareći brzom razumevanju i spretnoj tehnici izražavanja, vrlo sam brzo dolazio do izvesnih rezultata, a onda na njima i ostajao. Sve što lako dolazi uspavljuje želju za traženjem, i za stalnim traganjem i isprobavanjem različitih mogućnosti izraza. Kao čovek, ja sam se, kad god sam mogao, uzdržavao od napadnih ispoljavanja svojih raspoloženja, bojeći se da privlačim tuđu pažnju, čuvajući se neukusnosti. Zato sam, verovatno, iz svojih glumačkih maštanja odstranjivao sve što bi mi se učinilo preterano i pretenciozno. Time sam, istina, sačuvao svoju glumu od poneke neukusnosti, ali sam je sigurno još češće osiromašivao. A kada mi se događalo da na probama ili predstavama već sasvim u liku, spontano, bez večito strogog nadzornika, bez razmišljanja napravim nešto, to su onda, skoro uvek, bili moji najbolji i najuspešniji scenski domišljaji.
Ima ljudi, pisao je, koji zrače autoritetom i sugestivnošću.
‒ Kada je takav čovek glumac, njemu sama pojava na pozornici obavlja dobar deo posla. Kao većina glumaca, ja nisam posedovao to dragoceno svojstvo. Dragoceno i u pozorištu i u životu. Ja sam za sve vreme glume morao budno da pazim da mi ne zataji odašiljač. Odašiljač je, po meni, ona sposobnost glumca da sve svoje radnje, raspoloženja, sve odnose, karakteristike lika, sve što sačinjava život njegove uloge, takoreći podsvesno, neprekidno usmerava, emituje gledaocima. Čini mi se da sam, i pored nedostatka jače lične sugestivnosti, lako uspostavljao kontakt s publikom. Toliko neprijatna praznina koju glumac oseća kada nema one nevidljive niti koja ga spaja s gledaocima jedva da mi je poznata. Samoga sebe pohvaljujem za držanje prema partnerima na pozornici. Mislim da sam odista bio dobar partner, čak i onda kada sam loše igrao. Kao što se u privatnom životu iza mog smirenog izgleda skriva stalna nervoza, tako je oduvek, pred svaku veću premijeru, iza mog spoljnog spokojstva ceptila prava pravcata trema. Kada sam se nalazio pred novom predstavom u kojoj bih imao značajnu dramsku ulogu i mnogo teksta, nemir bi počeo još pre premijere. Teško bih gutao, grlo bi me bolelo, promukao bih i osećao se kao da idem u susret nekoj neizbežnoj operaciji. Na dan premijere bio bih nesrećan i bolestan i pitao se hoću li izdržati predstavu. Predstavu bih, bez obzira na uspeh, naravno, dobro izdržao. Grlo bi na čudesan način ozdravilo, promuklosti bi nestalo i ja bih osećao olakšanje kao od iznenadnog ozdravljenja. Osim u mladim danima, nisam voleo da me ma ko vidi posle premijere. Išao bih kući sporednim, mračnim ulicama, kao krijući se, sa nekim nevoljnim osećanjem praznine i onda kada bih nosio buket cveća. Pogotovu tada.
Sasvim neglumački
Uvek je, kaže, zavideo glumcima koji na premijeru odlaze u svečanom raspoloženju…
‒ … Radosni što će moći da igraju pred premijerskom publikom i da posle predstave odlaze među svet, srećni da se pokažu, da primaju čestitanja, ozareni uspehom, pravim ili zamišljenim. Ja nisam spadao u te. Kada bi mi neko govorio pohvale u lice, bilo mi je veoma neugodno. O svom radu, o svojim traženjima, lutanjima, strepnjama, nadama, mučenjima, radostima, razočaranjima, uspesima i neuspesima, nisam nikada govorio ni sa kim, ni sa najbližim. Moj privatni i moj pozorišni život bila su dva potpuno odvojena sveta. Sasvim neglumački. Za vreme nekih četrdeset godina profesionalnog glumovanja radio sam sa mnogim rediteljima. Ako me sećanje ne vara, nikada nisam na radu sa rediteljima dolazio u neki ozbiljniji sukob. Bez obzira da li je reditelj za mene predstavljao pozorišni autoritet; da li sam ga cenio ili ne; da li sam sa njim bio u drugarskim, ili samo radnim odnosima; da li je bio stariji ili mlađi od mene, uvek sam se disciplinovano trudio da koliko mogu odgovorim njegovim namerama.
(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Ljiljana Krstić – došlo je to samo po sebi”)
Monografija
Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.