Marija Crnobori smatra umetnost svetom snagom i simbolom iluzija koje glumci daruju publici.
Njen profesionalni i životni put obeležili su velika odgovornost, sumnje i stalna potraga za savršenstvom u glumi.
Umetnost je svetac koji tako retko hoda zemljom – govorila je Marija Crnobori.
Pilikom uručenja “Dobričinog prstena”, kazala je:
‒ Pre šesnaest godina, bila je sreda, u pet sati posle podne, otišla sam u bolesničku sobu gde su, na samrti, ležali moj muž Marko Fotez i Ivan Tabaković. Jedan režiser, drugi slikar. Te večeri sam imala predstavu Zanat gosopođe Vorn. Uhvatila sam se za dršku kreveta kod Markovih nogu i rekla: „Ne ide mi se na predstavu.“ Marko mi je odvratio: „Moraš ići.“ Ja sam tiho, samoj sebi, ponovila: „Moraš ići.“ „Morate ići, bez iluzija se ne može živeti“, rekao je Tabaković. Otišla sam na predstavu, zamolila sam kolege da me niko ništa ne pita. Spremili su me, spremila sam se za predstavu. Bila sam čvrsto koncentrisana. Dvorana je bila puna. Odigrala sam predstavu uz pomoć svih saradnika, bez greške. Onda sam ponovo odjurila u bolnicu. Ušunjala sam se u sobu, videla sam i čula da bolesnici spavaju. Otišla sam kući, strpala se u krevet i zaspala mrtvim snom. Ujutro sam se probudila dosta odmorna. Ponovo sam otišla u bolnicu i putem sam mislila: „Zaista, bez iluzija je teško živeti.“ Zbog toga mi je Dobričin prsten, kao simbol iluzija koje šaljemo sa pozornice, veoma, veoma drag.
Bogovi su je skrojili po svom ukusu
Svetlana Ceca Bojković je, u monografiji o dobitnici, apostrofirala: „Hvala vam što ste jedna od retkih koji su me učili da mislim, da se ne bojim i da prolazim kroz granit.“
Mira Stupica je navela: „I pre no što sam dobro videla njenu veliku lepotu i talenat, pogodio me je njen značaj, značaj koji je prati čitavog života. I danas, kad već dugo ne igra, prolaznici zastanu pred njom – ozareni nečim što sobom nosi. Bogovi su je skrojili po svom ukusu iz čiste računice – da im služi. Ona im je maestralno uzvratila, pa su joj, osim lepote i talenta, dali i ime koje zvuči kao tajnoviti i svečani nebeski bruj: Marrrija Crnobooorri. Ime koje se pamti – zauvek.“
Jovan Ćirilov je napominjao da je „živa karijatida (istarskog kamena)“, Ranko Munitić naglašavao da „Marija Crnobori i Milivoje Živanović predstavljaju ne samo vodeći glumački par jugoslovenskog ekrana u prvoj deceniji posle oslobođenja, oni znače i prve prave, zrele profesionalce našeg igranog filma“, Branko Pleša je isticao: „Možda je baš ta sveta odgovornost, postojati kao savremenik bogova, upravo ono što je mistično u biću tragetkinje. Poreklo tako uzvišene odgovornosti je, čini se, paradigmatično, u odnegovanoj ljudskosti, u stvari, u celovitosti ličnosti, u moralnom karakteru, u shvatanju čovekove i glumačke slobode, u strogosti samorazumevanja. A svakako i u imaginaciji. […] Gluma Marije Crnobori je i pevanje iz sudbine koja zastrašuje, ali i iskra što prosvetljava gledaočev um i osećanja. Prosvetljenje glumom jeste prosvetljenje čovekom koji nije on koji jeste, ni telo koje igra, ni predmetnost, ni nešto stvarno ni nestvarno, nego samo ono što je, u onom što jeste u preobraženom liku, a jeste ono ’nešto sasvim drugo’, tj. jeste svet u centru sveta, sama večnost.“
Samouverenost kao samoodbrana
A ona je, pak, govorila:
‒ I kad ništa ne radimo, radi se uloga u nama cijelima. Gradi se i u malom prstu. […] Gluma je glas koji se čuje kad se misao izgovara. Lice koje se mijenja prema osjećanju. Oko koje se sjaji ili smrkne prema snazi osjećaja i misli.
Na novinarsku opasku da se za nju uvek govorilo da je veoma samouverena, odgovara:
‒ Svesna sam da sam ostavljala takav utisak. Ali ja zaista znam koliko sam „gnjavila“, i sebe i okolinu, dok sam došla do nekog rezultata. A i posle tog nekog rezultata nisam često bila sigurna da li je to dobro ili nije dobro. U stvari, sigurna sam bila samo na pozornici, kada bih se, igrajući, vezivala za partnera, režisera i publiku, kada bih ih primorala da me slušaju i čuju. Dobro čuju. Posle probe i posle predstave, opet sumnja i opet traganje. Samouverenost bi se mogla zvati i samoodbrana.
Upitana kako je sarađivala s partnerima, šta je u toj saradnji najvažnije, kaže:
‒ Da svoje titraje usaglasim sa titrajima partnera.
Govorila je da se za jednog gledaoca mora igrati kao za stotinu.
‒ Da, publika se mora poštovati! Igrati se mora uvek sa punom odgovornošću. Gore smo, na povišenom mestu. Ne smemo se sramotiti ni zbog sebe, ni zbog profesije, ni zbog slova koja izgovaramo.
Nisam znala da je žuč tako gorka
Pričajući šta je predmet dramske glume, a šta zadatak dramskog glumca, napominje:
‒ Dramsko delo. Misao drame koju glumac mora jasno izgovoriti, kao svoju misao, kao ovaj čas rođenu, ali kao odgovor u dijalogu, ili nastavak prethodne misli, a koja mora stići do gledaoca i slušaoca u obliku dramske radnje koja je najpribližnija radnji koju je pisac napisao. […] Gluma je dug, strpljiv, filigranski posao, kojim se raščlanjavaju i obrađuju misli dramskog pisca i slažu sobom samim, kompletnim živim bićem – glumcem, u lik koji će se kretati pred publikom i vršiti radnju literaturom zadatu.
Mi zapravo živimo nesvjesno, čineći radnje zadate nevidljivim ili vidljivim programerom, koji se zove život od jutra do jutra. Gluma je svjesni život programiran prvo: piscem, drugo: bitnošću pojma čovjek-glumac, s njegovom vjerom i njegovim talentom, i treće: atmosferom znatiželjne publike kao ljudske potrebe za saznanjem o sebi samima. Nekad su, kod starih Grka, teme bile izrazito zadate od vladara, a danas ih zadaju društvene okolnosti. Glumac je uključen u doba u kojem živi i glumi s vremenom.
U najdraže uloge ubrojala je Antigonu (Sofokle), Fedru (Rasin), Ifigeniju (Gete)… Izračunala je da Ifigenija izgovara tačno 1014 stihova.
‒ Dugačko, brate, a moraš napraviti tako da onaj što gleda ne oseti da je dugačko, nego sluša šta Ifigenija reče, i kako reče… […] Nisam znala da je žuč tako gorka, a kod Ifigenije sam saznala. Kad se samo setim Fedre… Svlačim kostim u garderobi, a na mom dekolteu ogromni ljubičasti pečati… od koncentracije i rada na sceni…
Isticala je:
‒ Glumac mora dugo pročitavati tekst, kako bi, igrajući lik, mogao biti i gospodar i sluga karaktera, koji se u njega uvlači, smišljeno i kontrolirano, i gura glumca u osjećaje koje inače, u običnom životu, možda i ne poznaje.
(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Mata Milošević–do kuće sporednim ulicama”)
Monografija
Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.