"SKIJE NISAM OKAČILA O KLIN" Bile su miljenice Jugoslavije, Suzana otišla na selo, Staka ide u teretanu a Svjetlana priznala kako joj je izgledao život sa Mišom u 21 kvadratu (VIDEO)

Postoje ljudi koji obeleže jedno vreme, ali postoje i oni koji, uprkos tome što vreme prolazi, ostanu deo života generacija koje su ih gledale, slušale i volele.

Staka Novković Đorđević, Suzana Mančić i Svjetlana Knežević pripadaju upravo toj posebnoj generaciji javnih ličnosti.

Svaka je imala svoj svet, svoj izraz, svoju publiku i svoj put, ali ih danas povezuje nešto mnogo jače od profesije, ostale su prepoznatljive, zanimljive i voljene i onda kada su se reflektori ugasili.

Staka Novković Đorđević bila je jedno od najprepoznatljivijih televizijskih lica vremena kada se televiziji verovalo, a glas spikera bio znak ozbiljnosti, kulture i sigurnosti. Suzana Mančić decenijama je bila sinonim za televizijski šarm, vedrinu, neposrednost i onu posebnu vrstu popularnosti koja ne zavisi samo od ekrana, već od ličnosti. Svjetlana Knežević svoj životni i umetnički put vezala je za balet, glumu, pozorište i porodicu, a gotovo pola veka provela je uz jednog od velikana domaćeg glumišta, Mihaila Mišu Janketića.

Danas ih zatičemo u potpuno drugačijim životnim okolnostima. Daleko od vremena kada su bile pod budnim okom javnosti, svaka od njih pronašla je svoj način da nastavi dalje. Jedna se i dalje bori sa godinama kao da su samo još jedna prepreka koju treba savladati, druga se seli i oslobađa se stvari koje su se decenijama gomilale, dok treća čuva uspomenu na ljubav svog života i kroz porodicu nastavlja priču koja je počela još početkom sedamdesetih.

I upravo u tim pričama, mnogo više nego u nekadašnjoj slavi, vidi se njihov pravi karakter.

Ja još nisam okačila skije o klin

Staku Novković Đorđević posetili smo u njenom domu u centru Beograda. Iako je više od dve i po decenije u penziji, teško bi se moglo reći da je prihvatila miran i potpuno pasivan život. Naprotiv. Tri puta nedeljno odlazi na vežbe, potom u teretanu, hoda na traci, vozi bicikl i planira da pliva kada leto to dozvoli.

Na visoke temperature, međutim, ovih dana posebno pazi.

- Hvala što ste došli i hvala što ste me se setili. Malo ste me trglli iz letargije koju su nam doneli ovi pretopli dani - kaže nam na početku razgovora za “Blic”, uz osmeh koji ne napušta njeno lice.

Imala je malu intervenciju na koži i sada joj je lekar zabranio izlaganje suncu. Faktor 50 postao je obavezan deo svakodnevice, ali Staka i u toj priči uspeva da pronađe razlog za šalu. Vežbanje, međutim, ne propušta.

- Ove vežbe su dosta zahtevne. Moram da pohvalim ne samo sebe, nego i celu grupu. Svi smo veoma posvećeni onome što tamo radimo. To jeste jedno malo mučenje, jer se pola sata gotovo bez prestanka rade razne vežbe, od kojih su neke prilično teške, naročito u godinama koje više nisu baš mlade. Ali mnogo doprinose dobrom osećaju.

Posle toga odlazi u teretanu, a na pitanje da li i dalje razmišlja o skijanju, nema mnogo premišljanja.

- Moja glava i dalje razmišlja o tome, mada me mnogi upozoravaju. Ćerka me podržava i kaže:”Dobro, mama, ići ćemo zajedno, ali na malo lakše staze.”

Prošle zime nije išla, ali planira da ponovo stane na skije.

- Ako Bog da zdravlja. Ja još nisam okačila skije o klin - kaže kroz osmeh.

I ta rečenica možda najbolje opisuje njen odnos prema životu.

Jer Staka je odavno završila televizijsku karijeru, ali nije završila sa životom.

Televizija joj, kaže, uopšte ne nedostaje.

- Mnogi su mislili da ću umreti bez televizije. To su mi govorili, posebno oni koji nisu imali baš lepe misli ni o mom poslu ni o mom radu. Sve im je oprošteno.

Sa Televizijom Beograd nije se rastala na način na koji je možda želela, ali u njenom glasu nema gorčine. Umesto toga, okrenula se prijateljicama, knjigama, muzici, koncertima i životinjama koje joj, kako kaže, pružaju ogromnu radost.

- Volim da živim i volim da uživam u životu.

Upravo ta rečenica je važna kada govori o godinama.

Staka ne pokušava da ih sakrije niti da se pravi da ne postoje. Ali isto tako ne pristaje da joj godine određuju ponašanje, garderobu ili način razmišljanja.

- Vređa me kada neko očekuje da, samo zato što sam u godinama, treba više da ćutim ili da menjam svoj izgled i garderobu. To neću.

Ne voli ni da se druži samo sa starijima. Kaže da voli mlade ljude, njihovu energiju i neposrednost. Ipak, priznaje da je tek sada počela da oseća ono o čemu je ranije samo govorila.

- Koliko god govorila sebi:”Ne dam se”, ipak osećam koliko je mladost lepa i koliko je zapravo najlepši deo života.

Ali odustajanje nije opcija.

- Molim Boga da mi da još malo... malo mnogo. Nisam spremna ni za kakve odlaske.

Od centra Beograda do tišine Velike Moštanice

Dok Staka ostaje u svom beogradskom domu i čuva svoju svakodnevnu rutinu, Suzana Mančić je odlučila da promeni upravo ono što joj je decenijama bilo najprirodnije, adresu.

Vest da je prodala stan u centru Beograda svojevremeno je odjeknula gotovo kao senzacija. Žena koja je bila sinonim za urbani život odlučila je da izađe iz centra grada.

- Ja se nisam za stalno preselila u Veliku Moštanicu, ali ko zna. kaže nam za “Blic” kroz prepoznatljivi osmeh.

Novi stan na Voždovcu polako se uređuje, a dok majstori rade, Suzana boravi u vikendici u Velikoj Moštanici. I čini se da joj ta promena, uprkos svim teškoćama, prija.

- Mislila sam da se nikada neću preseliti iz centra grada, sve mi je bilo na dohvat ruke. Međutim, počelo je da mi smeta zagađenje vazduha, počela je da mi smeta buka i sve što me je ograničavalo u dotadašnjem načinu života.

Odluka je pala gotovo preko noći.

- Samo sam rekla:”Deco, prodajemo stan.” I tako je i bilo.

Novi prostor je približno iste veličine, ali pruža ono što joj je postalo važnije od života u centru, mir i tišinu.

A tišina, priznaje, ume da bude neobična kada dolaziš iz epicentra Beograda.

- Kada dođeš iz epicentra Beograda i padne mrak ovde u Moštanici, bude malo "spooky", malo strašno. Nismo svesni te tišine i tog mraka. Ali čovek se na sve navikne.

Najviše joj prija priroda. U dvorištu je poljsko cveće, živa ograda i trava, a zemlja na kojoj se nalazi vikendica ima posebnu emotivnu vrednost, to je očevina. Nekada je tu bio pravi mali raj.

- Ovu zemlju je kupio moj otac pre mnogo godina i nekada je ovde bio božanstven voćnjak. Rađalo je sve. Imali smo leje sa ogromnim jagodama, moja majka je sadila najlepše ruže, čak je bio i vinograd, tri reda vinove loze. Sve je bujalo.

Danas je situacija nešto drugačija. Prošle godine ubrala je samo jednu jabuku i možda dve kruške, ali ne odustaje.

- Nadam se da će biti bolje.

Kada uspomene postanu teret

Selidba joj je donela i nešto mnogo teže od fizičkog pakovanja, potrebu da odluči šta iz prošlosti želi da ponese sa sobom. Godinama je čuvala stvari. Knjige, posuđe, stolnjake, peškire, cipele... više od 2.000 knjiga.

- U poslednje vreme ta količina me je počela opterećivati.

Ipak, nije lako odreći se stvari koje su deo života.

- Jesam rob uspomena, ali i rob stvari. I još uvek sam - priznaje kroz smeh.

Jedan od najemotivnijih trenutaka bio je rastanak od pijanina. Oko njega su se nekada okupljali ljudi, prijatelji, muzičari i generacija kojoj je pripadala. Vremenom je tih okupljanja bilo sve manje.

- Moja generacija se polako osipa i to društvo koje se okupljalo kod mene oko klavira više nije tu. Kad pogledam pijanino, uhvati me tuga.

Ipak, nije želela da završi kao komad nameštaja.

- Čemu pijanino ako samo brišeš prašinu sa njega?

Na kraju ga je prodao novi vlasnik koji živi samo dva sprata iznad nje i zaista se bavi muzikom. Suzana je tako dobila utehu da instrument nije izgubio svoju svrhu.

Možda je upravo to i suština njenog novog životnog poglavlja, ne odricanje od prošlosti, već pravljenje prostora za ono što tek dolazi.

Ljubav koja nije otišla sa Mišom

Kod Svjetlane Knežević prošlost je, međutim, mnogo više od predmeta i adresa. U njenom domu prošlost je živa. Na fotografijama, među knjigama, nagradama i uspomenama, nalazi se i priča o gotovo pola veka ljubavi sa Mihailom Mišom Janketićem.

Sedam godina nakon njegove smrti, Svjetlana i dalje govori o njemu kao o nekome ko je prisutan.

- Meni se čini da on nije otišao. On je sa nama tu svakodnevno. To je prosto samo fizičko odsustvo.

Porodica se i danas okuplja u njegovom omiljenom delu stana. Tu je veliki sto za slavlja, rođendane i porodična okupljanja.

- Često pričamo o njemu. U njegovom omiljenom delu stana stavili smo jedan veliki sto, gde se družimo kada su neka slavlja, rođendani, da bismo na neki način imali iluziju da je i on sa nama.

Njihova ljubavna priča počela je još 1971. godine. Venčali su se godinu dana kasnije, gotovo bez pripreme i bez velike svadbe.

- Bez malo pedeset godina. Zajedno smo od 1971, a venčali smo se 1972. I to je, u stvari, bila najsmešnija priča. Već smo živeli zajedno. Jedne srede me pita: „Šta radiš u subotu?“ Rekla sam da imam još jedan kadar da snimim i predstavu uveče. Kaže: „Hoćeš li da se venčamo u subotu?“ Rekla sam: „Hoću, hoću.“ Tako smo na čuvenom venčanju bili samo kumovi, moja mama i očuh, i kuma iz Sarajeva. Fotoreporteri ispred opštine Vračar su mislili da će biti velika svadba. Bili smo obučeni jednostavno, u braon haljini i odelu, a kum je doneo buket sveća. Sad kad gledam te slike, mislim strašno, ali divno. To su bile lepe uspomene. Nekako mirnije se tada živelo. Sve je bilo normalno. Miša i ja smo živeli u garsonjeri u Beogradskoj ulici, u 21 kvadratu. To je meni bila palata. Kako su se deca rađala, selili smo se u veće stanove, dok nismo završili u ovom sada lepom stanu koji je nekada bio ruina.

Miša je uvek govorio da je Svjetlana stub porodice.

– Na neki način, podelili smo poslove. On je bio taj koji je zarađivao i meni obezbedio luksuz da se bavim svojim poslom koliko želim. Miša je bio siroče, odrastao po domovima i kod porodica gde je bio “pepeljuga”. Kasnije, kada je postao poznat, ljudi su se trudili da mu budu prava porodica, ali kasno.

Janketić je uvek govorio da je njegova najveća želja da ima veliku porodicu. Ta želja mu se ostvarila...

– Ja sam dugo prolazila kroz lečenje, četiri-pet godina, tada još nije bilo vantelesne oplodnje. Znajući Mišinu želju da ima porodicu, u jednom trenutku sam mu predložila da se razvedemo. Međutim, on je rekao: „Ja se nisam ženio zbog dece, nego zato što te volim. Evo vidiš, sada ide leto. Kad se vratimo, otići ćemo do Zvečanske, pa možemo odmah i usvojiti i dečaka i devojčicu.“ I zamislite, tog leta sam ostala u drugom stanju. Kada sam se psihički rasteretila, Radomir se rodio. Ali kada je on imao dve godine izgubila sam jednu bebu, međutim posle su se deca rađala. Inače, govorim da sam mogla verovatno bismo imali sedmoro možda i više.

Danas su tu deca, unuci, a umetnički talenat nastavio je da se prenosi kroz porodicu. Milica i Marko postali su glumci, a unuka Zoja je odskora u Dadovu. Svjetlana ne krije ponos.

- Kažu da je sve u genima. Miša, njegove tetke i njegova majka, divno su govorile poeziju. Taj neki epski i lirski moment se sklopi u detetu.