Suzana Mančić je postala baka i otvoreno govori o emocionalnom iskustvu sa dolaskom unuka Mijata.
Opisuje prva porodična okupljanja, podršku između ćerki Teodore i Natalije tokom porođaja, i zetovu posvećenost ulozi oca.
Neke uloge u životu dođu tiho, a promene sve. Tako je i Suzana Mančić, žena koja decenijama pleni osmehom, harizmom i vedrim duhom, ovih dana dobila novu, možda i najlepšu životnu titulu – postala je baka.
Dolazak unuka Mijata ispunio je njen dom posebnom emocijom, a nju nežnošću za koju priznaje da nije mogla ni da zamisli dok je nije doživela.
U iskrenom razgovoru Suzana govori o prvim danima sa unukom, ćerkama, porodičnim emocijama, novim životnim planovima, ali i otkriva zašto smatra da je upravo sada vreme da radi više nego ikada. Sa puno topline, humora i životne mudrosti, poznata voditeljka nam je otvorila vrata svog najlepšeg životnog poglavlja.
Do nedavno Suzana je govorila da joj možda neće prijati titula bake, ali sada priznaje da se sve promenilo.
- Ne govori o onome što nikada nisi doživeo. (smeh) Tako da, evo, meni sada uopšte ne smeta, zovite me baka, zovite me baba, zovite me kako god hoćete. Ja sam svog unuka dobila pre pet dana. Oni su došli kući, a ja kod njih naletim kao da nešto pomognem. Međutim, beba je još mala, nema tu mnogo šta da se pomaže. Verovatno će pomoć biti potrebna za pet-šest meseci, kada počne da se mrda. Uzbuđena sam i srećna i ne mogu nijednom drugom rečju da opišem svoje stanje - započinje priču za “Blic” Suzana Mančić.
Prisetila se i trenutka kada je prvi put videla unuka Mijata.
- Baš sam juče to pričala Teodori. Pošto sam sklona plaču i suzama, a i ime mi to govori, mislila sam da ću potpuno da se slomim od emocija kada ga ugledam. Kod kuće sam već malo plakala i razmišljala:”Eto, moje dete rodilo je dete, to je neki naš nastavak.” Međutim, kada sam došla u bolnicu, nisam ga odmah videla. Doneli su ga posle nekih pola sata. Tada me je preplavila neka nežnost, ali nije bilo suza, nije bilo nikakve drame. Nisam obrukala moju Teodoru, majka je tu bila čvrsta srca.(smeh)
Kada je ranije govorila koliko će joj teško pasti ćerkino porođajno iskustvo, nije ni slutila da će uz Teodoru ovog puta biti njena mlađa sestra Natalija.
- To me je baš iznenadilo, a u stvari i mnogo obradovalo. Kada su bile male, stalno su se svađale i tukle. Govorila sam: “Jao, Bože!” A ja nisam lako donosila decu na svet, pa sam se pitala zbog čega sam se toliko mučila kada su bile kao “dva roga u vreći”. Međutim, mislim da je ovo zauvek zapečatilo njihov sestrinski odnos.
Suzana otkriva da je i zet Miroslav Talijan bio u bolnici, ali da je upravo Natalija bila uz sestru tokom porođaja.
- Naravno, tata je bio u čekaonici, nestrpljiv i uzbuđen, ali je Natalija na vreme uradila bris grla i nosa. Bila je pod maskom, potpuno propisno opremljena i pomagala je sestri koliko je mogla. Pravila joj je društvo i to je velika stvar.
Posebno je iznenadilo to što voditeljka o svemu nije znala gotovo ništa.
- Meni ništa nisu ni najavile ni rekle. Dan ranije su Teodori krenuli trudovi. Sve je podnosila kod kuće sa mužem i bila je u kontaktu sa jednom sjajnom babicom koja joj je davala savete:”Sada uradi ovo, sada uradi ono.” Tek kasno uveče primljena je u bolnicu, negde oko pola jedan, jedan posle ponoći, i tada su javili Nataliji da dođe. Ja sam spavala kod kuće i ništa nisam znala. Pre zore sam ustala da spustim roletnu, pogledam u telefon da vidim koliko je sati i vidim da mi je Miroslav ostavio poruku. Rekoh:”Znači, počelo je.” A kada sam je pročitala poruka je glasila:”Sve je gotovo. Mijat je došao na svet. Dobro su svi.” Tada sam se potpuno pogubila od sreće i iznenađenja. Ali valjda je svaka majka takva. Nisam ja jedina na ovom svetu - priseća se ona.
Na pitanje da li ju je taj trenutak podsetio na sopstvene porođaje, kaže da su joj obe trudnoće ostale u posebnom sećanju.
- Obe ćerke sam rodila carskim rezom, zato što sam imala veoma teške trudnoće. Carski rez je tada bio neko stopostotno rešenje. Iskreno, nečega se više ni ne sećam. Istina je da se sve to zaboravi, i šta radiš sa bebom, kako je okrećeš, kako je povijaš, kako je hraniš. Ja kažem:”Sve sam zaboravila.” Ali sada obnavljam gradivo - kaže kroz smeh voditeljka.
Teodori ću pokloniti prsten koji sam dobila od njenog tate kada sam nju rodila
Na pitanje šta je baka poklonila Mijatu, priznaje da još nije stigla da odabere poklon za unuka, ali da je za ćerku već sve odlučeno.
- Baka još ništa nije poklonila Mijatu. Ne znam još šta će dobiti, ima vremena. Ali znam šta ću pokloniti mojoj ćerki. Pokloniću joj divan prsten koji sam dobila od njenog tate kada sam nju rodila.
Suzana ne krije ni koliko je zadovoljna načinom na koji se njen zet snašao u ulozi oca.
- Tata stvarno pomaže. On je čovek vojne discipline i čvrstine, tako da pomaže, ali imam utisak da ne želi da je raspekmezi, što je opet dobro. Ja sam svaki dan kod njih, dođem nakratko, pitam da li nešto treba. Obično mi kaže: “Ne treba tašta ništa, hoćete da vas nečim poslužim?“
Suzana je prisustvovala i njihovom prvom dolasku kući.
- Bila sam sa prijateljicom da malo pospremim, međutim, kuća je bila zadivljujuće čista i sve je bilo na svom mestu. Mi smo samo malo dodale ženskog sjaja. Kada su stigli, on je po tradiciji pripremio pogaču, pile, gibanicu, meze i rakiju. Nazdravili smo, malo se poslužili, a onda sam rekla:”Sada mi idemo, a vas ostavljamo da se smirite, odmorite i vidite kako ćete sami.” Moja Teodora je još u bolnici govorila:”Jao, mama, ovde je sve lako, drugi ti čuvaju bebu, donesu, skuvaju, prinesu. Kako ću kada dođem kući?” Ali vidim da je sve u redu, tata je tu. Dok dete malo poraste, i baka će da se utrenira - tvrdi ona.
I nema sumnje da će, kako kaže, baka servis uskoro biti u punoj akciji. Posebno joj je bilo simpatično što je njena mlađa ćerka Natalija odmah po rođenju sestrića na Instagramu objavila: “Od sada me zovite tetka”, i to uz fotografiju na kojoj nosi masku.
- Jeste, lepo je biti tetka. A Natalija mi je posle porođaja rekla:”Bože, mama, ja nisam znala koliko je Teodora jaka i koliko je hrabra.” Rekoh:”Eto, Natalija, uči se.”
Ponosna baka otkriva i da je ime za dečaka odabrano čim je Teodora ostala u drugom stanju.
- Teodora je odmah rekla: “Zvaće se Mijat.” Iza tog izbora krije se i porodična tradicija. Kod njih svi muškarci imaju rodoslov još od ko zna koje godine. Tata je Miroslav, i njegov tata je na slovo M, pa tako redom. Jedino je Mijat falio - kaže kroz smeh.
Priznaje da je u početku bila iznenađena.
- Prvo sam se čudila i govorila:”Kakav Mijat? Ne znamo nijednog Mijata.” To je staro ime koje je gotovo nestalo. Ali, evo ga opet. Lepo, staro srpsko ime. Teodora ga je iskopala i napravila odličan izbor. Naravno da se i Miroslav složio. Tako da ga sada zovemo:”Gde si, Mijate?”
Na pitanje da li će Mijat ostati jedinac, odgovara da to ipak prepušta životu.
- Pa sada, šta Bog da.
Ipak, veruje da neće ostati jedino dete u porodici.
- Neće biti jedinče. Mada, ja sam jedinica i ništa mi nije falilo u životu. Roditelji su mi pružili svu ljubav, pažnju i sav tretman koji jedno dete može da dobije. Kada imaš jedno dete, ne deliš ništa na pola. Naučili su me da biram prijatelje, da negujem prijateljstva i da ne budem sebična, što se često pripisuje jedincima.
Kaže da razmaženost nema mnogo veze sa tim da li je neko jedinac.
- Nisam bila razmažena, ali znam i druge jedince koji su isti takvi kao ja. Da li će neko biti razmažen ili neće, verovatno najviše zavisi od roditelja i načina na koji vaspitavaju decu. Naravno, volela bi da porodica jednog dana bude još veća.
- Ja bih volela da nas bude što više, ali neka se Teodora prvo oporavi. Porođaj je velika drama.
Mijatu ću dati puno ljubavi i nežnosti, ali ću ga učiti redu
Na pitanje da li će kao baka razmaziti unuka, odlučno odgovara da to ipak nije njen plan.
- Neću. Daću mu puno ljubavi i puno nežnosti, ali ću ga učiti redu. Učiću ga čojstvu i junaštvu. Verujem da ljubav i disciplina moraju da idu zajedno. Često me pitaju da li ću sada više maziti unuka nego što sam kćerke. Mazila sam ja i svoju decu. Malo mazila, malo šicnula. Moraš da ih naučiš redu. Disciplina jedna od najvažnijih lekcija koje dete treba da usvoji od najranijeg uzrasta. Red, rad i disciplina. To je nešto što detetu moraš da usadiš od malih nogu, čim može da razume. Kroz igru, kroz lepu priču, kroz bajku - naglašava umetnica.
Otkriva i da njena ćerka već sada ima jasne planove kada je reč o odrastanju malog Mijata.
- Moja Teodora kaže:”Neću mu dati mobilni telefon u ruke do četvrtog razreda osnovne škole.” Videćemo. Šuška se da će biti doneti zakoni po kojima deca neće moći da koriste mobilne telefone u školi, pa možda joj se ta želja i ostvari.
Ipak, smatra da roditeljstvo danas zahteva pronalaženje prave mere.
- Ne možeš da ostaviš jedno jedino dete bez telefona ako sva druga deca imaju. Onda će se osećati odbačeno i manje vredno. Biti roditelj danas, u stvari, znači održavati balans između kućnog, školskog i uličnog vaspitanja. Dete mora da ima pomalo od svega, da zna red, da bude lepo vaspitano, ali i da bude pomalo mangup kada treba. To važi i za dečake i za devojčice.
Na pitanje da li bi više volela da jednog dana Mijat kaže da ima dobru ili slavnu baku, Suzana kroz osmeh odgovara da sumnja da će njemu njena popularnost uopšte biti važna.
- Dok on poraste, ja verovatno više neću biti slavna.
Ipak, uverena je da deca poznate roditelje i bake i deke doživljavaju sasvim drugačije nego javnost.
- Mislim da deca poslednja shvate da smo poznati, jer nas gledaju svojim očima, u privatnom okruženju. Ja nisam slavna u svojoj kući. Ja perem sudove, kuvam ručak, vičem: ”Daj usisivač, zovi majstora.” Kod kuće ne izigravam nikakvu zvezdu. To ne postoji. Nikada nisam bila neka mega zvezda koja živi izolovano, ima svoj štab, stilistu, menadžera ili obezbeđenje. Ma kakvo obezbeđenje! Sve sam se sama snalazila. Bila sam svoj majstor.
Upravo zato veruje da je tokom svih ovih godina ostala bliska ljudima.
- Nekako mislim da sam uvek bila bliska narodu. Ja volim ljude - zaključuje voditeljka i pevačica.
Mislim da ću tek sada poslovno ubrzati
Iako mnogi smatraju da će Suzana zbog dolaska unuka možda malo usporiti, ona odgovara da je upravo suprotno.
- Mislim da ću tek sada ubrzati. Da iskoristim još ovo malo vremena dok je on mali, dok ne moraš da trčiš za njim i da vičeš:”Stani, Mijate, gde si pošao?” Dok on leži u kolevci, to je divno.
Otkriva da je već prihvatila nove poslovne izazove.
- Prihvatila sam neke nove projekte koji se sada definišu. Mora da se radi. Kažu mi da će me unuče podmladiti, ali ja mislim da samo rad može da me podmladi i održi. A unuče... videćemo. Pa kud da budem mlađa nego što sam sada - kaže kroz smeh Mančićka.
Publiku, kako najavljuje, već od jeseni očekuju novi projekti.Iako joj godinama postavljaju isto pitanje o albumu koji najavljuje, priznaje da joj je zbog toga već pomalo neprijatno.
- Već me je sramota da pričam o tome. Muziku u potpunosti nisam ostavila. Pesma ”Pod prstima” će biti izvedena na Ohridskom festivalu krajem avgusta. To je duetska pesma i videćemo kako ćemo proći. Zove me Đole Boem i pita:”Je l’, mala, vežbaš li onu pesmu?” Vežbam. Kada ti pesma jednom uđe u glavu, ona tu ostaje. Dovoljno je da se malo raspevaš dva-tri dana pred nastup.
Ne krije da je to možda i uvod u ozbiljniji povratak muzici.
- Možda je ovo pokušaj da se vratim muzici i konačno uradim taj album. Možda će to biti kompilacija pesama koje sam snimala tokom karijere. Videćemo.
Podseća da je jubilej, pedeset godina karijere, ipak na neki način već obeležila.
- Proslavili smo ga na Zlatiboru, na Danima radija, kada smo premijerno izveli novu pesmu. Samo treba biti strpljiv.
Na priču o solističkom koncertu kroz osmeh odgovara da se često i našali na tu temu.
- Ja kažem:”Arena je moja.”
A kada dodamo da se nikada ne zna kroz smeh se nadovezuje:
- Pa ne znam. Kad može Jakov Jozinović, mogu i ja.
Pored poslovnih planova, privodi kraju i renoviranje novog stana na Voždovcu.
- Tu smo otprilike pri kraju. Upravo sam dobila ono što je želela. Mir, tišina, ptice, zelenilo, parking mesto, divan komšiluk, sve mladi ljudi. Mislim da sam tamo najstarija. Svi se lepo javljaju. Kada vidiš da ti se deca javljaju sa:”Dobar dan”, znaš da je porodica dobra. Svi imaju kučiće, pa i ja imam našeg Čapu. Nekad se družimo sa kučićima, a još je rano da zapamtim ko se kako zove i ko gde stanuje - otkriva ona.
Selidbu sam jako teško podnela
Zbog svega što je prošla, ne planira više nijednu selidbu.
- Mislim da se neću više preseljavati. Ovu selidbu sam jako teško podnela, i psihički i fizički. Bio je to veliki napor i veliki stres. Još uvek pravim selekciju stvari koje mi više ne trebaju. Poslednjih godina počela sam da osećam koliko me opterećuju predmeti koji me okružuju. Zatrpana sam stvarima i sada se polako otkopavam.
Veliko porodično slavlje, povodom rođenja Mijata, kaže da će ipak sačekati.
- Mislim da će krštenje biti prava prilika. Mnogi prijatelji me pitaju kada ćemo da slavimo. Prvo su velike vrućine, zatim su mnogi na godišnjim odmorima, a svi smo iscrpljeni. I moja Teodora i njen muž su se selili, pa gde ćeš više. Neka se život malo slegne, pa ćemo da proslavimo kako treba. Tako ja to vidim.
Priznaje i da nikada nije razumela jedan običaj koji prati rođenje deteta.
- Pravo da vam kažem, to cepanje košulja... ne znam ko je to smislio.
Ovoga puta, kaže, njen zet nije prošao kroz taj običaj.
- Ovoga puta nije. On već ima decu iz prethodnih brakova, pa ne znam da li su ga tada cepali, nisam ni pitala. Ali, generalno, ne razumem šta to cepanje košulja znači. Najvažnije mi je da mali Mijat izraste u dobrog čoveka.
- Mijat je još malecki. Biće, valjda, dobro dete i dobar čovek. To je san svake majke, tate, bake, i dede.
Kroz osmeh otkriva i da deda jedva čeka susret sa unukom.
- Ja stalno pitam:”Kad će deda da dođe da vidi unuka?”, a Teodora kaže:”Polako, mama.” Ona je uvek na tatinoj strani. (smeh)
Ne krije da je i njen bivši suprug Nebojša Kunić vest o rođenju unuka dočekao sa velikom radošću.
- Nebojša je bio veoma srećan. Ja sam tada snimala nešto na RTS-u, pa nije mogao da me dobije na telefon. I on i njegova supruga poslali su mi divne poruke, na koje sam odgovorila. Eto, život se nastavlja. To je, u stvari, najvažnije. To je poenta rađanja i svih tih muka. Nije lako biti majka. Kako je govorio Bane Vukašinović:”Kako je to doktore biti majka?’ E, grozno je. Ali je istovremeno i lepo i veličanstveno. A to je tek početak.
Na kraju razgovora zahvaljujemo joj se na tome što za ekipu „Blica“ uvek ima vremena i što upravo sa nama deli najvažnije životne trenutke. Suzana priznaje da joj poverenje koje godinama gradi sa novinarima mnogo znači.
- To je neka ljubav, energija i fluid koji struje među nama. Nikada se niste ogrešili o mene i nikada se nisam pokajala zbog nečega što sam rekla. Istina, ja umem ponekad da kažem i više nego što treba, ali to kod vas prođe kroz razumske, profesionalne i novinarske filtere. Ja sam novinarsko dete i možda baš zato uvek imam veliko poštovanje prema novinarskoj profesiji - mišljenja je voditeljka.
Smatra da je odnos između javnih ličnosti i novinara uzajaman.
- Okreni-obrni, vi živite od nas, a mi živimo od vas. To je jedna uzajamnost. Nekada neko nešto prenese sa negativnom konotacijom, ali se više ne sekiram. Danas mi je najvažnije da sam zdrava, da su mi deca dobro i da sam dobila prvo unuče. Šta čovek može više da poželi u životu? - zalključuje Suzana Mančić.
