Kako da doživimo DUBOKU STAROST: Na šta se fokusirati i kako organizovati život

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Na šta se fokusirati u starosti? Kako organizovati život da doživimo duboku starost?

Odgovor

Draga čitateljko,

Ovo je egzistencijalno, pomalo i filozofsko pitanje: šta ostaje čoveku i na šta se čovek svodi kada se povuku i promene socijalne uloge, životni status i spoljašnji zahtevi? Psihologija i filozofija starost ne vide kao puko "čekanje kraja", već kao posebnu razvojnu fazu sa sopstvenim zadacima, krizama i mogućnostima rasta.

U razvojnoj psihologiji, Erik Erikson opisuje starost kao period sukoba između integriteta i očaja. Integritet ne znači da je život bio savršen, već da čovek može da kaže: "Ovo je bio moj život, sa greškama, gubicima i propuštenim šansama – i ipak ima smisla." Očaj se javlja onda kada se prošlost doživljava isključivo kao niz promašaja koje više nije moguće ispraviti. Fokus u starosti, iz Eriksonove perspektive, zato nije na novim dostignućima, već na pomirenju sa sopstvenom životnom pričom – sposobnosti da se vidi celina, da se svoj život sagleda u "široj šemi stvari", a da se narativ oblikuje kao "imala sam život vredan življenja, uprkos gubicima, porazima i neostvarenim željama". Ne možemo izbeći neka kajanja, ali možemo izbeći krivicu, sramotu i osećaj obezvređenosti i uzaludnosti - ovde je zauzimanje određene perspektive važnije od samih činjenica.

Slično tome, Simone de Beauvoir u Trećem dobu piše da starost postaje teška onda kada društvo prestane da u starima vidi subjekte, a počne da ih vidi samo kao teret. Ali ona takođe naglašava da kvalitet starosti zavisi i od toga da li smo tokom života gradili unutrašnje izvore smisla, a ne samo spoljašnje identitete. Ljudi koji su živeli isključivo kroz funkciju, status ili tuđa očekivanja često se u starosti suočavaju sa prazninom; oni koji su negovali radoznalost, odnose i unutrašnji život imaju na šta da se oslone i kada se telesni kapaciteti smanjuju, a život usporava.

Iz egzistencijalne perspektive, Viktor Frankl podseća da smisao ne prestaje sa godinama – on se menja. U starosti smisao se manje nalazi u postignućima, a više u stavu prema onome što je bilo i onome što jeste: u prenošenju iskustva, u brizi, u prisutnosti, u načinu na koji se nosimo sa ograničenjima. Čak i patnja, kada je neizbežna, može biti integrisana u smisao ako osoba ne doživi sebe kao potpuno poraženu.

I Irvin Yalom naglašava da starost pojačava osnovne egzistencijalne teme – prolaznost, usamljenost, gubitak kontrole – ali da istovremeno može doneti i veću slobodu od iluzija. Mnogi ljudi u kasnijim godinama prvi put sebi dozvole da žive autentičnije: da se manje dokazuju, manje objašnjavaju i jasnije biraju odnose koji im zaista znače. U tom smislu, starost može biti period unutrašnjeg rasterećenja, ako joj se ne pristupi isključivo sa strahom.

Ako bismo ovo preveli u praktičniji odgovor na pitanje "na šta se fokusirati", onda bi nekoliko stvari bilo ključno. Prvo, odnosi sa akcentom na kvalitet, a ne na kvantitet. Nekoliko stabilnih, sigurnih veza često znači više nego širok krug ljudi. Drugo, struktura dana: rutina, aktivnosti i hobiji koji daju ritam i svrhu, uz manje rigidnosti. Treće, aktivna briga o telu, ali ne iz opsesije zdravljem i straha, već iz poštovanja prema "tom čudesnom vozilu koje nas je verno služilo do sada". Redovno kretanje održava i duh i telo, dok aktivnosti poput čitanja, pisanja, šaha, enigmatike, možda i video igre koje zahtevaju strategiju i razmišljanje održavaju um britkim. Možda je najvažnije održavati zdrav unutraški dijalog: način na koji govorimo o svom životu, sebi i prošlosti.

Ne želimo da koristimo grube, kritične i maliciozne reči kada pričamo ili razmišljamo o sebi. Nećemo sebe zavaravati da time da je sve bilo "med i mleko", ali nećemo ni svoju priču doživljavati kao potpunu propast, jer to je podjednako netačno. Čuvamo svoje bazično ljudsko dostojanstvo kroz human, neosuđujući i nijansiran pogled na samog sebe: "Moj život je bio i jeste dovoljno dobar. Rasla sam, razvijala se, učila stvari, upoznavala ljude, putovala na mesta, donosila odluke, pravila greške, ispravljala greške, padala, ustajala, zaljubljivala se, odljubljivala se, volela, slavila, patila. Dočekala novi život na ovaj svet (decu, sestriće, unuke...), i ispraćala sam sa ovog sveta (roditelje, prijatelje, ljude koji nisu više tu). Nije bilo idealno, kao što nikad ništa nije, ali bila je jedinstvena avantura koja još uvek traje i ja sam u miru sa time."

Duboka starost se ne "organizuje" tek u starosti. Ona se gradi decenijama ranije, kroz sposobnost da tugujemo, da opraštamo, da se mirimo sa ograničenjima, da menjamo značenja, učimo lekcije i prolazimo svoje lične transformacije sa svakom promenom koju život pošalje. Vrednost čoveka ne prestaje onda kada prestane njegova produktivnost. U tom smislu, fokus starosti nije na tome koliko nam je ostalo, već kako smo prisutni u onome što jeste i koliko smo u miru sa onime što je bilo.