Najproduktivniji ljudi su oni koji izdrže dosadu i ostanu fokusirani i kada posao postane monoton
Biranje teže opcije umesto lakše je svesno odlaganje trenutnog zadovoljstva radi dugoročnih ciljeva
Dok većina ljudi odustaje čim prođe početno uzbuđenje, istinski uspeh ne zavisi od talenta ili motivacije, već od spremnosti da se toleriše dosada tokom obavljanja najtežih zadataka.
Živimo u zlatnom dobu saveta za lični razvoj. Na svakom koraku dostupni su napredni sistemi produktivnosti, složeni skupovi navika i čitav žanr sadržaja posvećen ideji da je uspeh udaljen samo jedan optimizovan tok rada. Većina ovih pristupa fokusira se na to šta dodati u svakodnevicu - novi ritual, novi alat ili novi način razmišljanja.
Ono što, pak, dobija mnogo manje pažnje jeste ono čega oni koji postižu velike rezultate odbijaju da se odreknu u prelomnim trenucima.
Dve "tvrdoglave" navike koje predviđaju uspeh
Psihološka istraživanja stalno dolaze do sličnog, naizgled neprivlačnog zaključka: ključ dugoročnog uspeha nije u blistavim rutinama. Reč je o obrascima ponašanja na koje se uspešni pojedinci oslanjaju u trenucima kada motivacije uopšte nema, a povratna sprega je usporena. Jednom rečju, te navike su tvrdoglave.
Dve od ovih navika, posebno, izbijaju iz psihološke literature, kaže američki psiholog dr Mark Travers, doktor nauka sa Univerziteta Kornel i Univerziteta Kolorado.
- Nijedna od njih ne zahteva izuzetan talenat niti neuobičajene okolnosti, ali obe zahtevaju nešto što je danas sve ređe - spremnost da se ostane u stanju nelagodnosti znatno duže nego što se prosečnoj osobi čini razumnim - ističe dr Travers.
1. Navika: Tolerisanje dosade bez odustajanja
Serija od šest studija objavljenih 2007. godine u časopisu "Journal of Personality and Social Psychology" uvela je u nauku koncept upornosti, definisan kao istrajnost i strast za dugoročnim ciljevima. Prateći studente Ajvi lige, kadete Vest Pointa i učesnike takmičenja u spelovanju, naučnici su dokazali da upornost dosledno predviđa postignuća izvan koeficijenta inteligencije (IQ) i talenta.
- Otkriće koje je privuklo najviše pažnje nije bila teza da su uspešni ljudi talentovaniji, već činjenica da je kod njih postojala znatno veća verovatnoća da će nastaviti da se pojavljuju i rade onda kada je posao prestao da bude uzbudljiv - kaže dr Travers.
Ovo se povezuje sa nizom istraživanja o takozvanoj toleranciji na stres, što označava sposobnost da se čovek nosi sa neprijatnim psihološkim stanjima, uključujući dosadu, bez refleksnog bekstva iz njih. Studija iz 2022. godine objavljena u časopisu "Mind, Brain, and Education" otkrila je da je tolerancija na stres ključna akademska i profesionalna veština, jer razvijanje prave stručnosti zahteva duge periode rada koji nisu ni stimulativni ni nagrađujući.
- Profesionalci koji tolerišu te faze postižu dramatično bolje rezultate od kolega sa istim sposobnostima koje lakše odustaju. Najproduktivniji ljudi, dakle, nisu najmotivisaniji - oni su samo bolji u tome da im bude dosadno - naglašava psiholog.
U današnjem digitalnom okruženju koje konstantno odvlači pažnju, jaz između onih koji mogu da ostanu fokusirani na monoton posao i onih koji to ne mogu, sve brže se širi. Svaki put kada neko napusti projekat jer mu više nije zanimljiv, on prepušta prostor onome ko je spreman da ostane.
- Zato je navika tolerisanja dosade ogromna konkurentska prednost. Pisci koji završavaju obimne rukopise, naučnici koji godinama istražuju jedno pitanje ili inženjeri koji danonoćno otklanjaju greške u kodu koji niko neće videti, nisu strastveniji od svojih kolega. Oni su izgradili viši prag za ostanak u trenucima kada je posao težak i monoton - kaže za "Psychology Today" dr Travers.
2. Navika: Biranje teže opcije kada je dostupna lakša
Druga navika je usko povezana sa prvom, ali operiše na drugačiji način. Dok se prva odnosi na puku izdržljivost, ova se bavi arhitekturom izbora - tačnije, namernom odlukom da se odloži trenutno zadovoljstvo u korist nečeg značajnijeg u budućnosti.
Ovaj koncept je najpoznatiji kroz čuvene Stanford eksperimente sa maršmelouom Voltera Mišela iz kasnih 1960-ih, gde je deci ponuđeno da odmah pojedu jedan kolačić ili da sačekaju nekoliko minuta i dobiju dva (izvor: PsycNet).
- Mišelov rad, koji je pratio tu decu decenijama, pokazao je da su pojedinci koji su u detinjstvu mogli da sačekaju postizali znatno bolje rezultate godinama kasnije u svim sferama - od akademskog uspeha do socijalne kompetencije. To je pokrenulo decenije istraživanja samoregulacije - navodi dr Travers.
Nadovezujući se na to, velika studija iz 2019. godine objavljena u časopisu "PLOS ONE" na uzorku od preko 2.200 zaposlenih odraslih osoba, otkrila je da je svesno ulaganje truda direktno povezano sa visinom prihoda, zadovoljstvom i prestižom u karijeri. Ove veze su se održale čak i kada su u obzir uzeti koeficijent inteligencije i osobine ličnosti: navika biranja težeg puta predviđala je uspešne ishode koje sama inteligencija nije mogla da objasni.
- Sposobnost odlaganja zadovoljstva nije urođena osobina. Ona funkcioniše kao uvežbana orijentacija i jasna hijerarhija vrednosti koja se primenjuje dok ne postane podrazumevani obrazac ponašanja. Kada preduzetnik godinama odustaje od društvenih događaja da bi izgradio kompaniju, on ne pati od uskraćivanja. On je odlučio šta mu je važno, i svaki dosledan izbor pojačava tu odluku dok teška opcija ne prestane da bude teška - objašnjava psiholog.
Upravo je to psihološki mehanizam koji ovu naviku čini tako "tvrdoglavom": ponavljanje u potpunosti menja unutrašnju računicu.
- Ono što počinje kao naporan čin samoodricanja, postepeno postaje izraz identiteta. Osoba koja stalno bira težu opciju ne prolazi kroz svaku novu odluku uz grčevit napor i mučenje. Vremenom, kroz svesnu disciplinu, ona uspešno preorijentiše ono što joj se u datom trenutku čini prirodnim - zaključuje dr Mark Travers.
