Napadi su razotkrili i protivrečnosti u načinu upravljanja krizama, posebno u nereagovanju predsednika Putina i ograničenom informisanju javnosti
Regionalni lideri i preduzetnici su podložni krivičnim gonjenjima i nacionalizaciji imovine, često na osnovu sumnjivih optužbi
Kada su ukrajinski dronovi tokom juna pogađali ciljeve u Moskvi, napadi nisu privukli pažnju samo zbog dramatičnih snimaka koji su preplavili društvene mreže. Zajedno sa napadom na naftni terminal kod Sankt Peterburga, ponovo su se razotkrile slabosti ruske protivvazdušne odbrane, uprkos tvrdnjama Ministarstva odbrane da je oboreno hiljadu dronova i pohvalama Kremlja na račun odgovora bezbednosnih snaga.
Vojni stručnjaci ukazali su da odbrana od dronova koji dolaze iz više pravaca zahteva izuzetno dobru koordinaciju unutar integrisanog sistema protivvazdušne odbrane Rusije, što, kako ocenjuju, nije funkcionisalo kako treba. Međutim, napadi su, pored mogućih vojnih slabosti, razotkrili i duboke protivrečnosti u načinu na koji ruske vlasti upravljaju krizama, piše u autorskom tekstu Andraš Tot-Čifra, politički i bezbednosni analitičar i i saradnik američkog Foreign Policy Research instituta.
U upečatljivoj paraleli sa upadom ukrajinske vojske u Kursku oblast 2024. godine, predsednik Vladimir Putin dugo se nije javno oglašavao povodom napada. Na dan udara na rafineriju Kapotnja boravio je u Kazanju na samitu Rusija–ASEAN, a o događajima nije govorio danima. Kada se konačno obratio javnosti, odgovornost je prebacio na Evropu, optužujući je da pomaže Ukrajini u izvođenju napada dronovima i upozoravajući na posledice.
Nakon napada na Moskvu, najveće ruske televizije nisu izveštavale o njima u dnevnim informativnim emisijama. Umesto toga, mediji bliski vlastima fokusirali su se na upozorenja da je snimanje dronova kažnjivo, nastojeći da ograniče širenje snimaka događaja koje su stanovnici Moskve mogli da vide sopstvenim očima. Logika takvog pristupa, navodi autor, je jasna: birokratija upravlja javnim narativom, dok bezbednosne službe kontrolišu informacije i sprovode represivne mere. Priznavanje grešaka na samom vrhu vlasti smatra se previše rizičnim u personalizovanom autoritarnom sistemu.
Sistem omogućava da se odgovornost lako prebaci na druge
Prema njegovoj oceni, ruski sistem vlasti nije jednostavna hijerarhija u kojoj Kremlj izdaje naređenja, a niži nivoi ih bespogovorno izvršavaju. Reč je o modelu u kojem se nadležnosti namerno preklapaju, sukobi između institucija održavaju pod kontrolom, a nejasnoće predstavljaju sastavni deo načina upravljanja.
U mirnodopskim okolnostima takav model podstiče korupciju i neefikasnost, ali istovremeno obezbeđuje određeni stepen stabilnosti jer predsednička administracija ostaje krajnji arbitar, sprečava stvaranje previše moćnih rivala i prikuplja informacije iz različitih centara moći. Međutim, u ozbiljnim krizama isti sistem omogućava da se odgovornost lako prebaci na druge, dok ostaje nejasno ko bi zapravo trebalo da donosi ključne odluke.
Za civilne zvaničnike rizik od preuzimanja odgovornosti izuzetno je visok. Iako je odlučivanje centralizovano, upravljanje krizama uglavnom je prepušteno regionalnim vlastima, koje često nemaju ni dovoljno novca ni podsticaja da se za vanredne situacije pripreme unapred. Oni koji se ipak izlože javnosti neretko se suočavaju sa mogućnošću krivične odgovornosti, dok pripadnici bezbednosnog aparata uglavnom ostaju zaštićeni.
Žrtvovanje lokalnih čelnika
Autor podseća da su poslednjih godina visoki zvaničnici Kurske, Belgorodske i Brjanske oblasti krivično gonjeni zbog korupcije povezane sa izgradnjom odbrambenih utvrđenja, iako verovatno nisu očekivali da će se pokazati koliko je vojska bila nespremna. Guverner Belgorodske oblasti Vjačeslav Gladkov izbegao je zatvor, ali je njegova politička karijera ozbiljno narušena nakon protivljenja ograničenjima interneta, uprkos tome što je uspešno upravljao kriznim situacijama.
Istovremeno, regionalni funkcioneri i privrednici sa vrednom imovinom sve su češće na meti bezbednosnih službi i istražnih organa. U protekle dve godine pojačani su postupci protiv zamenika guvernera i regionalnih ministara zbog korupcije, dok je kroz talas nacionalizacije u državno vlasništvo prešla imovina vredna oko 86,8 milijardi dolara, često na osnovu optužbi koje su se ranije smatrale prihvatljivom poslovnom praksom.
Sličan obrazac bio je vidljiv i tokom napada na Moskvu. Gradonačelnik Sergej Sobjanin na Telegramu je objavljivao broj oborenih dronova, dok je Ministarstvo odbrane iznosilo impresivne podatke o neutralisanim letelicama. Istovremeno, gotovo da nije bilo vidljivog civilnog kriznog upravljanja. Stanovnici Kapotnje nisu dobili jasna uputstva kako da se zaštite, niti su vozači blagovremeno obavešteni kako bi se izbegle gužve na benzinskim pumpama nakon glasina o nestašici goriva.
Autor zaključuje da davanje prednosti bezbednosnim službama u odnosu na civilnu administraciju, suzbijanje nekontrolisanih informacija umesto otvorene komunikacije sa građanima i prebacivanje odgovornosti nisu propusti pojedinaca, već posledica sistema koji je upravo tako osmišljen kako bi očuvao položaj vrha vlasti. U većini slučajeva, smatra on, sistem funkcioniše onako kako je zamišljen, bez obzira na cenu koju zbog toga plaćaju obični građani.
Kako se krize umnožavaju, budžetski pritisci rastu, a pravila raspodele odgovornosti postaju sve nejasnija, autor očekuje da će biti sve manje zvaničnika spremnih da preuzmu inicijativu i rizik da budu proglašeni odgovornim za neuspehe.
