Postignuti su preliminarni dogovori u oblasti trgovine, ali i dalje postoji nepoverenje i oprez u rešavanju ključnih ekonomskih sporova
Tehnološki sektor ostaje glavno polje rivalstva, sa nastavkom američkih restrikcija prema kineskim kompanijama i kineskom težnjom za samostalnošću
Poseta američkog predsednika Trampa Pekingu pre nekoliko nedelja ponovo je otvorila pitanje da li se odnosi između SAD i Kine kreću ka novoj stabilizaciji ili samo ulaze u još jednu fazu kontrolisanog rivalstva. Iako su obe strane nakon sastanka pokušale da predstave razgovore kao veliki diplomatski uspeh, realnost je gotovo izvesno mnogo kompleksnija.
Poseta jeste smanjila trenutne političke tenzije i otvorila prostor za ograničenu ekonomsku saradnju, ali nije promenila činjenicu da Vašington i Peking danas predstavljaju dva centra globalne moći sa duboko suprotstavljenim interesima u trgovini, tehnologiji, bezbednosti i geopolitici.
Tramp je u Pekingu pokušao da nastupi iz pozicije političara koji želi “dogovor među velikima”, odnosno sporazum koji bi smanjio trgovinski deficit SAD-a i omogućio američkoj industriji i poljoprivrednicima veći pristup kineskom tržištu. Kineska strana je, sa druge strane, želela da pokaže da je Kina danas dovoljno snažna da sa Amerikom pregovara kao ravnopravan akter, a ne kao država koja mora da prihvata jednostrane pritiske iz Vašingtona. Upravo zbog toga je čitava poseta imala snažnu simboličku dimenziju. Kineski predsednik Si organizovao je ceremonijalan doček, sa izvesnim ciljem da pokaže stabilnost i samopouzdanje kineskog sistema u trenutku kada se američka politika često predstavlja kao nepredvidiva i impulsivna.
Najveći konkretni pomaci postignuti su u oblasti trgovine, a koja je od povratka Donalda Trampa centralna tema. Nakon sastanka najavljeno je obnavljanje kupovine američkih poljoprivrednih proizvoda, moguće velike narudžbine Boing aviona i formiranje novih trgovinskih mehanizama između dve zemlje. Međutim, čak i tu postoji velika doza opreza. Kinesko Ministarstvo trgovine vrlo brzo je naglasilo da su dogovori još “preliminarni” i da mnogi detalji nisu definisani. To pokazuje da ni jedna ni druga strana ne veruju da je moguće da se brzo reše ključni ekonomski sporovi koji postoje još od prvog Trampovog mandata i trgovinskog rata započetog 2018. godine.
Upravo će ekonomija verovatno ostati oblast u kojoj će se smenjivati periodi saradnje i sukoba. Amerika želi da smanji zavisnost od kineske proizvodnje i da vrati deo industrijskih kapaciteta na svoju teritoriju ili u partnerske zemlje. Kina, sa druge strane, pokušava da očuva pristup američkom tržištu i tehnologijama, ali da istovremeno ubrzano razvija sopstvene lance snabdevanja i tehnološku autonomiju. To znači da će naredne godine verovatno doneti model “ograničenog ekonomskog razdvajanja”, gde će dve ekonomije ostati povezane, ali uz mnogo više političke kontrole, carina i strateških ograničenja nego ranije.
Posebno važna tačka biće tehnološki sektor, jer Vašington danas vidi Kinu kao trgovinskog konkurenta i kao glavnog rivala u oblastima veštačke inteligencije, poluprovodnika, kvantnih tehnologija i naprednih komunikacionih sistema. Zbog toga se može očekivati nastavak američkih restrikcija prema kineskim tehnološkim kompanijama, ali i nastavak kineskih ulaganja u sopstveni razvoj kako bi se smanjila zavisnost od Zapada. Čak i ako se retorika između Trampa i Sija privremeno ublaži, tehnološko nadmetanje verovatno neće stati, jer je ono danas deo šire borbe za globalni uticaj.
Istovremeno, najveći bezbednosni problem ostaje Tajvan. Tokom posete Pekingu to pitanje nije rešeno, već samo privremeno gurnuto u drugi plan. Kina smatra Tajvan svojim teritorijalnim pitanjem i očekuje da Amerika ograniči vojnu podršku ostrvu, dok SAD Tajvan vide kao ključnu tačku ravnoteže moći u Indo-Pacifiku. Već nekoliko dana nakon sastanka pojavile su se informacije da su novi američki paketi naoružanja za Tajvan ponovo izazvali tenzije sa Pekingom. Upravo zato postoji šansa da će odnosi SAD i Kine u narednim godinama da liče na hladnoratovski model kontrolisanog rivalstva bez direktnog sukoba velikih sila, ali uz stalne političke, vojne i ekonomske pritiske.
Važan faktor biće i odnos Kine prema Rusiji. Neposredno nakon Trampove posete Pekingu, Si Đinping je organizovao sastanak sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, gde su obe zemlje kritikovale američku spoljnu politiku i govorile o multipolarnom svetu. Time je Kina poslala signal da želi stabilnije odnose sa SAD, ali ne po cenu odricanja od strateškog partnerstva sa Moskvom. Za Vašington je upravo to jedan od najvećih problema, jer američka administracija pokušava da spreči formiranje čvrstog kinesko-ruskog bloka koji bi mogao dugoročno da oslabi američki globalni uticaj.
Ipak, bez obzira na rivalstvo, obe strane imaju snažan motiv da izbegnu otvorenu destabilizaciju odnosa. Američka ekonomija i dalje zavisi od kineskih lanaca proizvodnje i tržišta, dok kineski rast značajno zavisi od izvoza i pristupa globalnoj trgovini. Pored toga, globalne krize poput rata na Bliskom Istoku, energetskih problema i nestabilnosti svetskih tržišta dodatno guraju Vašington i Peking ka određenom nivou saradnje. Tokom sastanka u Pekingu obe strane su razgovarale i o Iranu, Severnoj Koreji i bezbednosti pomorskih ruta, što pokazuje da i dalje postoje teme gde interesi dve sile mogu privremeno da se poklope.
Zbog svega toga najrealističniji scenario jeste da će odnosi SAD i Kine u narednim godinama da ostanu kombinacija saradnje i rivalstva. Neće doći do potpunog ekonomskog prekida, ali neće doći ni do istinskog strateškog približavanja. Trampova poseta Pekingu verovatno će ostati zapamćena kao pokušaj stabilizacije odnosa i kupovine vremena, a ne kao početak nove ere partnerstva. I Vašington i Peking danas smatraju da ulaze u dugoročnu borbu za tehnološku, ekonomsku i političku dominaciju u 21. veku. Upravo zato će svaki naredni sastanak lidera dve zemlje verovatno više služiti upravljanju krizama nego njihovom trajnom rešavanju.
Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"
