Strategija podrazumeva formiranje tehnoloških blokova sa SAD na čelu, uključujući zemlje poput Japana, Južne Koreje, Holandije i Izraela
Cilj Pax Silica je ograničavanje napretka Kine u oblasti najnaprednijih tehnologija, ali bez otvorenog sukoba
U američkim političkim i bezbednosnim krugovima sve se češće pojavljuje termin Trampov “Pax Silica“, kao naziv za novu globalnu strategiju koja se vezuje za novu politiku Donalda Trampa ili makar za njegov snažan uticaj na republikanski spoljnopolitički pravac i razmišljanje o položaju ove svetske supersile. Za razliku od nekadašnjeg Pax Americana, koji je počivao na vojnoj nadmoći, globalnim institucijama i širenju liberalnih vrednosti, Pax Silica polazi od jednostavne pretpostavke: svet se više ne kontroliše tenkovima i flotama, već čipovima, fabrikama i lancima snabdevanja.
Naziv „Silica“ ne odnosi se samo na silicijum kao osnovu poluprovodnika koji su kičma novih tehnologija, uključujući i veštačku inteligenciju, već simbolično označava čitav tehnološki i industrijski ekosistem, od proizvodnje čipova, baterija i električnih vozila, do kritičnih minerala, energetskih mreža i logistike. Ideja je da se stabilnost ne postiže univerzalnim pravilima, već kontrolom ključnih tehnoloških „uskih grla“ bez kojih savremene ekonomije ne mogu da funkcionišu, pa ni američka koja se sve više oslanja na moćni tehnološki sektor.
U središtu ove strategije nalazi se nova republikanska politička filozofija, jer Pax Silica nije Trampov lični projekat. Reč je o širem konsenzusu u delu američke konzervativne elite koja smatra da je era globalizacije završena, da su saveznici postali nepredvidivi, a da su međunarodne institucije prespore da odgovore na realne bezbednosne izazove. Umesto toga, predlaže se svet podeljen na tehnološke blokove, u kome SAD stoje na vrhu jedne od hijerarhija svog bloka, koji ima za cilj da ostane najjači blok. U tom „sigurnom krugu“ nalaze se zemlje koje kontrolišu ključne segmente industrije visoke tehnologije.
Prvi samit Pax Silica u Vašingtonu pre oko dve nedelje okupio je zainteresovane strane iz: Japana, Južne Koreje, Singapura, Holandije, Ujedinjenog Kraljevstva, Izraela, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Australije. Kako su sami organizatori u saopštenju preneli, SAD su na ovaj način formirale koaliciju zemalja zasnovanu na principu izgradnje bezbednog, otpornog i inovacijama vođenog ekosistema duž čitavog globalnog tehnološkog lanca snabdevanja od kritičnih minerala i energetskih inputa, preko napredne industrijske proizvodnje, poluprovodnika i AI infrastrukture, do logistike i transportnih mreža. Izbor država samog saveza je prilično neobičan, jer obuhvata Japan i Južnu Koreju kao industrijske sile, Izrael kao tehnološkog i bezbednosnog partnera, kao i odabrane evropske države poput Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva, ali i Emirate kao silu koja gaji odnose i sa suprotnim blokom država. Cilj znači nije potpuna izolacija od sveta, već stvaranje zatvorenog, pouzdanog lanca snabdevanja u kojem se zna ko ima pristup tehnologiji, a ko ostaje samo tržište.
Posebno mesto u toj arhitekturi zauzima odnos prema Kini, jer Pax Silica nije zamišljen kao otvoreni sukob sa Pekingom, već kao dugoročna strategija tehnološkog ograničavanja. Umesto sankcija koje pogađaju celu ekonomiju, fokus je na zabrani izvoza najnaprednijih tehnologija, softvera i proizvodne opreme. Cilj je da Kina nastavi da proizvodi i trguje, ali da joj se zatvori put ka tehnološkoj dominaciji. U tom kontekstu, Kina se ne izbacuje iz globalnog sistema, ali se gura u paralelni ekosistem nižeg tehnološkog nivoa. To je suptilnija, ali dugoročno opasnija forma pritiska, jer usporava razvoj bez direktne konfrontacije. Iz američke perspektive, to je način da se kupi vreme i zadrži prednost bez rizika velikog rata.
Međutim, zanimljivo je da Pax Silica ne štedi ni Tajvan, koji se često posmatra kao ključni američki saveznik u Aziji i najdominantnija sila u sferi proizvodnje naprednih mikročipova. Iako je Tajvan pozvan kao gost posmatrač, deluje da Trampova administracija nema za cilj da uključi ovu državu. Naprotiv, nova strategija podrazumeva smanjenje globalne zavisnosti od Tajvana kao centralne tačke proizvodnje najnaprednijih čipova. To se postiže premeštanjem dela proizvodnje u SAD, Japan i Evropu, uz snažne državne subvencije. Ta politika bila je primetna i u administraciji Džoa Bajdena kroz “CHIPS Act” i velike podsticaje za otvaranje fabrika mikročipova u samoj Americi, ali nikada nije bila ovako neposredna kao republikanska strategija.
Na taj način, Tajvan ostaje važan, ali više ne i nezamenjiv, ali se kroz ove inicijative smanjuje rizik da eventualni konflikt u Tajvanskom moreuzu izazove globalni tehnološki šok. Paradoksalno, Tajvan se „štiti“ tako što mu se oduzima uloga apsolutnog tehnološkog čvorišta. Može se, dakle, reći da Pax Silica ima dvostruki cilj: Kinu izoluje spolja, ograničavanjem pristupa najnaprednijim tehnologijama, dok Tajvan amortizuje iznutra, smanjujući njegovu stratešku neophodnost. Rezultat je sistem u kome nijedan akter nema kapacitet da samostalno destabilizuje globalni poredak.
Za razliku od politike prethodnih američkih administracija, koje su ovu strategiju pokušavale da predstave kao borbu demokratija protiv autoritarnih režima, Trampov pristup je otvoreno transakcioni. Savezništva nisu komunicirana kao zasnovana na vrednostima, već na obostranoj koristi. Pristup tržištu i tehnologiji se zaslužuje, a ne podrazumeva, a stabilnost se ne gradi konsenzusom, već kontrolom.
Kritičari upozoravaju da ovakav sistem može dodatno da fragmentiše svet i ubrza tehnološku trku, posebno ako Kina uspe da samostalno razvije alternative. Međutim, republikanski zagovornici Pax Silica smatraju da je to cena realnosti u svetu u kojem SAD više ne žele, niti mogu, da budu univerzalni garant globalnog poretka u svim oblastima. U krajnjoj liniji, Pax Silica ne obećava pravedniji svet, već više predvidiv. To je mir bez idealizma, ali i bez iluzija, odnosno mir koji se ne održava širenjem vrednosti, već kontrolom ključne tehnologije i celog lanca vrednosti. Da li je takav poredak održiv na duži rok, ostaje otvoreno pitanje, ali je jasno da on već sada menja način na koji se razmišlja o moći u 21. veku u Vašingtonu.
Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"
