NIJE ZNAO NI SRPSKI NI ENGLESKI, ONA NI REČ TURSKOG Ovako je počela ljubav Katarine iz Valjeva i Imita iz Antalije: "Rekli su mi: 'Što baš Turčin?' " (VIDEO)

Ljubav je počela bez zajedničkog jezika, nastavila se uz "Google" prevodilac, a danas se odvija između dečjeg smeha, srpskih i turskih običaja i zajedničkog života u Beogradu. Katarina iz Valjeva i Imit Acar iz Antalije u startu nisu mogli ni da razgovaraju kako treba, ali su jedno u drugom prepoznali ono što im je bilo važnije od svake izgovorene reči.

Danas kažu da ih nisu spojili ni ista kultura, ni ista vera, ni isti jezik, već poštovanje, spremnost na kompromis i želja da zajedno grade porodicu, uprkos svim predrasudama sa kojima su se susretali.

Sve je počelo u Beogradu

Njihovo upoznavanje nije ličilo ni na jednu klasičnu ljubavnu priču. Kada je prvi put došao u Beograd, Imit nije znao srpski, engleski je govorio vrlo slabo, a Katarina nije znala nijednu reč turskog. Ono što je trebalo za Imita da bude nekoliko turističkih dana u glavnom gradu Srbije, pretvorilo se u početak veze koja će ih odvesti do braka i porodice.

- Upoznali smo se sasvim slučajno. Prvi njegov izlazak iz Turske bio je dolazak u Beograd. Video me je u jednom kafiću gde je pokušavao da mi priđe, ali bezuspešno, pa je pronašao moj Instagram i preko Instagrama je počelo sve. Ostalo je možda dva-tri dana do njegovog odlaska i zamolio me da mu pomognem da upozna Beograd, da ga doživi kao turista. Tek kada sam došla shvatila sam da on zapravo ne zna engleski. U porukama se to nije primećivalo jer smo koristili Google Translate, ali kada smo seli na kafu, razgovarali smo upravo uz pomoć prevodioca - počinje Katarina za "Blic".

Umesto da ih jezička barijera udalji, dogodilo se upravo suprotno. Morali su da slušaju jedno drugo pažljivije nego što to čine ljudi koji govore istim jezikom. Svaki osmeh, pogled ili gest postajao je važniji od izgovorene reči, a Katarina je vrlo brzo počela da primećuje osobine koje su joj bile mnogo značajnije od toga odakle dolazi čovek koji sedi preko puta nje.

- Jako mi se svidelo što je poštovao moje radno vreme bez ometanja i bez ičega. On je narednih dana bio sam sa sobom, organizovao sebi dan i čekao tih pet sati kada ću završiti posao. Posle toga sam bila turistički vodič jednom Turčinu koji je bio prilično izgubljen. Tek kasnije sam shvatila da je to čovek koji u svakoj situaciji ostaje miran, koji ume da se snađe i da za svaki problem pronađe neko bolje rešenje.

Dok Katarina njihovu priču prepričava kroz događaje, Imit je svodi na nekoliko jednostavnih rečenica. Kaže da je već posle prvog susreta u Katarini video ženu sa kojom želi zajednički život, a upravo taj osećaj bio je razlog zbog kojeg je kasnije odlučio da ostavi život koji je imao u Antaliji i preseli se u Srbiju.

"Svejedno mi je da li će mi se dete zvati Ana ili Ajla"

Posle nekoliko meseci dopisivanja i razgovora, odlučili su da zajedno otputuju u Sarajevo. Upravo na tom putovanju, daleko od svakodnevnih obaveza, postalo im je jasno da ih ne povezuje samo zaljubljenost, već i isti pogled na život.

- Obišli smo Sarajevo, Makedoniju i Crnu Goru. U međuvremenu je počeo da uči engleski pa smo mogli malo bolje da komuniciramo bez pomagala. Tada smo shvatili da, iako se ne poznajemo dugo, nemamo nijedan problem. Poštovala sam ono što on želi, on je poštovao mene. Privlačile su nas iste stvari, ista muzika, ista hrana. Kada bih ja krenula da paničim, on bi rekao: "Polako, rešićemo". Za dva minuta organizovao bi nešto što je bilo deset puta bolje od prvobitnog plana. Tada sam shvatila da je čovek na kog mogu da se oslonim.

Ubrzo je usledilo upoznavanje porodica, a sa time i prve ozbiljne sumnje okoline. Katarina kaže da nije svima bilo lako da prihvate njenu odluku da život gradi sa čovekom druge veroispovesti i druge kulture, posebno u maloj sredini iz koje potiče. Međutim, njoj je bilo važno samo jedno kakav je čovek pored nje, a ne kako se zove ili odakle dolazi.

- Tati sam lepo objasnila da mi je svejedno da li će mi se dete zvati Ana ili Ajla, jer, obrni-okreni, gde god da budemo, nas dvoje ćemo biti sami, kao što se i ispostavilo. Ja ću detetu skidati temperaturu, ne komšije. Nikada me nije zanimalo mišljenje okoline, apsolutno nikada. Za mene je bilo bitno samo da imam supruga koji neće biti u ovom devedesetoprocentnom broju muškaraca koje imam prilike da gledam, koji ne učestvuju u odrastanju deteta, ne pomažu ženi i potcenjuju ženski posao, bilo da je u kući ili bilo gde, kao i ženske potrebe. Nisam želela da biram čoveka samo da bi se uklopio u ono što okolina očekuje od mene, jer ja tada uopšte ne bih bila srećna. Ne treba meni ne znam kakva pomoć, sve mogu sama. Petnaest godina živim u Beogradu i bila sam bez njega, ali smatram da život udvoje treba da bude olakšavajući i lepši i za jedno i za drugo.

Osude nisu nestale preko noći, ali ih je Imit razbijao svojim postupcima

U trenutku kada je njihova veza postala ozbiljna, stigli su i komentari ljudi koji nisu mogli da razumeju zašto je Katarina izabrala čoveka iz druge zemlje i druge vere. Nisu to bili najbliži prijatelji, kaže, već ljudi koje je usput sretala i koji su, čim bi čuli da Imit govori turski, imali potrebu da prokomentarišu njihov brak. Vremenom se, međutim, dogodilo nešto što nijedan odgovor nije mogao da postigne - ljudi su ga upoznali.

- Bilo je komentara: "Zašto si morala da nađeš Turčina?" ili "Pored toliko naših momaka". Međutim, on je takav čovek da ga ljudi zavole posle nekoliko rečenica. Pomaže svakome, prvi će stati nekome kome se pokvari auto, ne postoji stvar koju ne bi uradio za potpunog stranca. Danas su ga prihvatili i kod mene u selu i u Valjevu i ovde po marketima. Sad moram da priznam da više vole njega nego mene. Zaista je opušten, srdačan i pritiče svima u pomoć. Ljudi vide njegovu dobru nameru i nekako smo prevazišli te osude.

Katarina kaže da je upravo tada shvatila koliko se često predrasude zasnivaju na onome što mislimo da znamo o drugima, a ne na ličnom iskustvu.

"Znala sam da sam izabrala pravog čoveka"

Iako je u Antaliji imao siguran posao i uređen život, Imit je odlučio da se preseli u Srbiju. Odmah nakon venčanja koje se desilo u Antaliji je došao je u potpuno novu sredinu sa željom da u Beogradu započnu zajednički život.

Ona se i danas seća da nije želeo da izgubi ni dan.

- Mi smo planirali da dva ili tri meseca bude u Srbiji, da tražimo poslove i da se odmori od velike životne promene. Međutim, bez da mi je išta rekao, još iz Antalije je našao posao koji će raditi u Srbiji. Došli smo u subotu, u nedelju bili kod mojih u Valjevu, a on je već u ponedeljak imao prvi radni dan. To mi je pokazalo koliko ozbiljno shvata naš život i koliko mu je bilo važno da zajedno gradimo budućnost.

Za Imita odlazak iz Antalije nije bio samo promena adrese. Iza sebe je ostavio posao, porodicu i život koji je godinama gradio kako bi sa Katarinom počeo sve iz početka. Zato kaže da mu je bilo važno da odmah pronađe posao, jer je želeo da od prvog dana doprinosi njihovoj zajedničkoj budućnosti, a ne da bude teret porodici koju su tek počinjali da grade.

Ni period nakon njegovog dolaska nije bio lak. U isto vreme sređivali su dokumentaciju, Katarina je ostala trudna, a kroz sve administrativne procedure morali su da prolaze zajedno, jer Imit još nije znao jezik.

Ipak, kaže da nijednog trenutka nije osetila da je u bilo čemu sama.

- Bili smo upućeni jedno na drugo. Maksimalno je gledao da mi olakša sve što može. Kada sam se porodila, nije bilo ni mojih ni njegovih. Bili smo sami. Nikada neću zaboraviti da je, i kada je imao longetu zbog povrede noge, uzimao dete i po pet ili šest sati bio sa njim da bih ja završila svoje obaveze. To jeste njegovo dete i svaki otac treba da učestvuje u njegovom odrastanju, ali ja sam retko viđala takvu posvećenost. Zbog toga sam znala da sam izabrala pravog čoveka.

Ljubav, tolerancija i poštovanje - bez toga nema ničega

Danas njihov sin odrasta uz srpski, turski i engleski jezik, upoznaje običaje obe porodice i, kako kažu, dobija ono najvrednije što su mogli da mu prenesu - poštovanje prema različitostima.

Katarina veruje da upravo u tome leži najveća poruka njihove priče.

- Nekome sa strane verovatno je jako čudno i teško da može da razume kako ljudi koji nemaju iste običaje, istu kulturu, praktično ništa isto, mogu da uspeju, čak i kada nemaju zajednički jezik na kojem bi komunicirali. Ali sada, kada već imamo i bračno i roditeljsko iskustvo, smatram da, ako su ljudi pre svega dobronamerni, ako su čiste duše, iako ne verujem u spajanje srodnih duša, imaju energije na istim talasnim dužinama i iste osnovne životne principe, potpuno je nevažno o kojoj religiji se radi. I naša i njihova religija fokusiraju se na ljubav. Ljubav prožima sve to, a ljubav je i oprost. To je ono što prožima sve nas i to je sve što nam treba. Ljubav, tolerancija i poštovanje. Možda zvuči kao kliše, ali bez toga zaista nema ničega - zaključila je Katarina Acar za "Blic".