Da li je istina da je "JEDNOM ŠVALER, UVEK ŠVALER" i ne može biti veran, jer mu je to OBRAZAC PONAŠANJA?

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Da li je istina da muškarac koji je bio neveran u jednom, prvom braku (iako nije bio dobar brak), i priznavao da ima suprugu i da samo traži strast, dok nije pukao brak iz drugih razloga, ne može biti veran? Da li je to obrazac ponašanja koji se teško menja (skoro nikako), što znači da može da voli, da se zaljubi, opet oženi, ali da obrazac ostaje, da to nije do spoljnih faktora već racionalizacije razdvajanja strasi i emocija i da se to ne menja?

Odgovor

Draga čitateljko,

Da li je tačno "jednom preljubnik - uvek preljubnik"?

Ovo je popularna izreka, ali psihološki nije uvek tačna. Tačnija bi bila sledeća formulacija: neki ljudi ponavljaju prevaru, a neki je ne ponove nikada – razlika je u tome šta je prevara za njih značila i da li je došlo do stvarne unutrašnje promene - šta su iz toga naučiliI. Ako je prevara bila deo stabilnog obrasca ličnosti (impulsivnost, nedostatak empatije, narcističke crte, potreba za stalnom validacijom), velika je verovatnoća ponavljanja. Ako je, međutim, prevara bila vezana za konkretnu životnu fazu, krizu identiteta, neobrađeni gubitak ili dugotrajno potiskivanje potreba, tada promena jeste moguća, ali ne sama od sebe. Bitno je da osoba shvati na koji način je učestvovala u vezi u kojoj je počinila prevaru, zašto je to uradila i da izabere šta bi u nekoj narednoj situaciji mogla da uradi umesto toga. U suštini, osoba treba iz tog iskustva nešto da nauči.

Ovde je važno napraviti razliku između nečijeg ponašanja i strukture nečije ličnosti. Ponašanje se može promeniti relativno brzo; struktura mnogo sporije, često uz ozbiljan rad na sebi. Zato pitanje nije "da li je neko prevario", već zašto je prevario, šta je iz toga razumeo i koje odluke je doneo kako ne bi dolazio više u tu situaciju. Osoba koja je "odradila" ovu vrstu posla, najčešće može da kaže nešto poput:

Primer 1: "Shvatio sam da sam ušao u brak prebrzo, sa nekim ko mi ne odgovara, u braku sam izbegavao konflikt i gurao stvari pod tepih, a onda sam počinio prevaru kako bih pobeogao od turobne svakodnevnice i ponovo se osetio poželjno i živo. Odlučio sam da neću više ulaziti u odnose sa X tipom osobe, jer mi više odgovara Y, a da kada osetim želju za nekim trećim dublje razmislim o tome šta mi stvarno treba i da budem iskren prema sebi po pitanju toga šta mi u tom trenutku nedostaje, bilo u odnosu, bilo u životu i da onda probam to da korigujem, a ne da koristim afere kao flaster, jer sam to već jednom uradio i jasno mi je čemu to dalje vodi."

Primer 2: "Shvatila sam da moja prevara nije imala veze sa tim koliko volim ili ne volim partnera, već sa tim koliko sam se ja u tom periodu osećala bezvredno i nevidljivo. Kada sam dobila pažnju sa strane, to me je na kratko smirilo i vratilo mi osećaj da vredim, ali nisam rešila osnovni problem – to što sam očekivala da mi drugi stalno potvrđuju vrednost. Razumela sam da dokle god ne budem imala stabilnije samopoštovanje, svaka kriza ili manjak pažnje može da me gurne u sličnu situaciju. Danas mi je važnije da naučim da govorim o tome kada se osećam zanemareno, ali i da ne tražim spolja potvrdu za sve svoje nesigurnosti, jer znam da to vodi u ponavljanje istog kruga."

Primer 3: "Tek kasnije sam shvatio da ta prevara nije imala veze ni sa mojim odnosom ni sa ženom sa kojom sam bio. Bila je deo atmosfere – momačko veče, alkohol, pritisak društva, šale na račun ‘papučara’ i dokazivanja ko je ‘pravi muškarac’. U tom trenutku mi je bilo važnije da ne ispadnem slab ili smešan pred drugima nego da budem u skladu sa sobom. Prevara je bila kratka, impulsivna i odmah praćena stidom, ali mi je otvorila pitanje koliko sam zapravo nesiguran u sopstveni identitet i koliko dozvoljavam da mi drugi definišu šta znači biti muškarac. Razumeo sam da ako ne preispitam taj deo sebe, uvek ću biti podložan sličnim situacijama - zato što se bojim da budem viđen kao ‘manje muško’. Danas mi je važnije da biram vrednosti po kojima želim da živim, nego da ih dokazujem pred publikom, jer znam da mi nijedna ‘brzinska’ potvrda ne donosi trajni mir."

Zanimljivo je da mnogi ljudi koji su prošli stvarni proces promene iskreno kažu da se duboko kaju zbog bola koji su naneli partneru, ali da se ne kaju zbog samog čina, jer ih je upravo taj čin naterao da se probude iz života koji su živeli automatski, bez izbora i bez kontakta sa sobom. To ne znači da je prevara dobra stvar, niti da je bol koji ostavlja opravdan. To znači da ljudska psihologija nije linearna i da destruktivni događaji ponekad imaju razvojne posledice – ne zato što su bili ispravni, već zato što su bili intenzivni.

Postoji razlika između moralne odgovornosti i egzistencijalnog značenja prevare. Ljudi mogu istovremeno nositi dve perspektive koje se na prvi pogled međusobno isključuju: moralnu: "Povredio sam osobu koju volim i to me duboko boli" i egzistencijalnu: "Ono što sam uradio me je nateralo da prvi put ozbiljno pogledam svoj život." Problem nastaje onda kada se druga perspektiva koristi da bi se umanjila prva – kada se lično osvešćivanje pretvori u alibi kojim se "briše" bol druge strane.

Strast, emocije i ljubav - zašto ih često mešamo

Mnogi ljudi veruju da ako postoji ljubav, ne bi smela da postoji želja za nekim drugim. Ali savremena psihologija odnosa, pokazuje da su ljubav i želja povezani, ali nisu isto. Ljubav traži sigurnost, poznatost i stabilnost; želja često traži novinu, distancu i osećaj da smo viđeni drugačijim očima. Zato se dešava paradoks: možemo voleti jednu osobu, a želeti drugu.

To ne znači da je prevara opravdana ili bezbolna, već da ona često govori o unutrašnjem rascepu: između onoga što gradimo (odnos, porodicu, identitet, međuzavisnost sa partnerom) i onoga što osećamo da smo izgubili (vitalnost, erotiku, deo sebe, autonomiju). Kada ljudi ne umeju da o tom rascepu govore i da ga prevaziđu, oni ga žive.

Iz tog ugla - požuda i strast jesu "drugačije zverke" od ljubavi, bliskosti i intimnosti, tako da to što neko razdvaja ta dva pojma nije nužno znak upozorenja. Znak upozorenja bi bio ako ta osoba u trenutnom odnosu (ukoliko je odnos po dogovoru monogaman) ne vidi potrebu da radi na tome da sa jednom osobom, svojim partnerom, ima OBA (i ljubav i strast, i bliskost i neophodnu optimalnu distancu, i zajedništvo i autonomiju, i rutinu i novinu) , jer to je MOGUĆE, ali zahteva rad, zrelost i dobru volju.

Rodne razlike – istina, poluistina i mitovi

Često se kaže da muškarci varaju "zbog strasti", a žene "zbog emocija". Istraživanja pokazuju da postoji izvesna statistička razlika, ali ona nije ni oštra ni univerzalna. Muškarci češće navode motiv novine, seksualnog uzbuđenja i potvrde muškosti; žene češće navode osećaj emocionalne zapostavljenosti ili nevidljivosti. Međutim, razlike se s godinama smanjuju, a same razlike mnogo više zavise od lične istorije, kapaciteta za bliskost i kulture u kojoj živimo, nego od pola samog po sebi.

Drugim rečima: nije pol taj koji vara, već način na koji osoba reguliše želju, frustraciju i osećaj sopstvene vrednosti.

Da li su promene moguće bez "intervencije"?

Retko. Ne zato što ljudi nemaju dobru volju, već zato što se većina obrazaca koji vode ka prevari ne odvija na svesnom nivou. Ljudi do uvida kakve smo naveli u primerima uglavnom dolaze uz pomoć neke intervencije. Ne mora nužno da bude u pitanju psihoterapija kao intervencija, može da bude i self-help knjiga, podcast, razgovor sa dobrim prijateljem ili duhovnikom, ali uvidi ovog tipa uglavnom "ne padaju sa neba", već se javljaju kad ih neko malo pogura. Promena zahteva uslove:

– spremnost da se preuzme odgovornost bez racionalizacije,

– sposobnost da se izdrži krivica i stid bez bežanja u odbranu,

– i često – treću stranu (psihoterapiju, savetovanje) koja može da drži prostor dok se ne razume šta se zapravo dogodilo.

Okruženje koje može podstaći promenu je ono u kom ne dominiraju ni linč, ni poricanje. Preterana osuda vodi u lažnu poslušnost; preterano razumevanje i popustljivost vodi u ponavljanje nepoželjnog ponašanja. Promena je moguća tamo gde postoji jasna granica ("ovo više ne može") i istovremeno prostor za razumevanje ("hajde da vidimo zašto se desilo, da se ne bi ponovilo").

I na kraju:

Umesto da se pitate da li se ljudi menjaju uopšte, možda je korisnije pitanje:

Šta je ovoj konkretnoj osobi prevara značila, i da li danas ima kapacitet da živi drugačije?

Ključno pitanje za onoga ko je povređen (ili za onoga ko se plaši povrede zbog partnerove istorije) nije da li se partner "kaje", već da li je sposoban da istovremeno drži oba iskustva: zahvalnost za sopstveno buđenje i punu, neodbrambenu empatiju za bol koji je naneo. Rehabilitovana osoba ne traži od partnera da razume zašto je prevara "bila potrebna", niti očekuje zahvalnost za svoju promenu. Ona razume da je promena njen zadatak, a oporavak odnosa – zajednički proces koji možda i neće uspeti.

Možda je zato najpoštenije reći sledeće: neki ljudi se ne kaju zbog toga što ih je afera probudila, ali se iskreno kaju zbog cene koju su njima bliski morali da plate. Razlika između ponavljanja i promene leži upravo u tome da li je osoba spremna da kompleksnu istinu podnosi bez poricanja, bez romantizacije i bez potrebe da se iz takve situacije izađe kao "pobednik."