Istorija pokazuje da su prethodni predsednici u sličnim ratnim zamkama, poput Vijetnama, Iraka i Avganistana
Trampovi potezi prema Iranu, uključujući pretnje i odustajanje od masovnog napada, izazivaju zabrinutost savezničkih država
Ako američki predsednik Donald Tramp ne pronađe izlaz iz ćorsokaka u koji je dospeo zbog Irana, istorija bi njegovu odluku da započne rat mogla da oceni kao najveću grešku njegove predsedničke karijere. Ipak, za sada je izbegao jednu potencijalno katastrofalnu grešku: masovno širenje sukoba preko granica koje bi mogao da kontroliše.
Istorija pokazuje da predsednici koji dodatno zaoštravaju ratove u pokušaju da pronađu izlaz, zaštite sopstveni ugled ili sačuvaju reputaciju Amerike često završe na klizavom terenu. U Vijetnamu, Iraku i Avganistanu to su često činili nevoljno, u ratovima koji više nisu mogli da budu dobijeni, navodi se u analizi CNN-a.
Nije prvi put da se Tramp nalazi na trostrukoj raskrsnici u ratu čiji tok trenutno diktira odbijanje Irana da kapitulira ili stupi u ozbiljne pregovore. Pred njim su tri opcije:
- Nastaviti rat ovakav kakav jeste - ograničeni vazdušni udari, nestabilna primirja i pomorske blokade, bez jasnog ishoda.
- Znatno proširiti rat - pojačati napade, proširiti mete na infrastrukturu i civilne objekte i eventualno uvesti kopnene snage.
- Povući se iz sukoba - prihvatiti da glavni ciljevi nisu ostvareni i prekinuti dalje gubitke
Svaka od tih opcija nosi neprijatne političke i strateške posledice, što objašnjava zašto je Tramp i dalje zaglavljen u ratu koji ne može sebi da priušti da dobije, ali ni da izgubi. Drugim rečima, povlačenje je poniženje, a masovni napad je političko samoubistvo. Koliko je položaj SAD težak pokazuje i to što je Pentagon, prema ekskluzivnom izveštaju CNN-a, zatražio od grupe vojnih analitičara nove ideje o tome kako dodatno kazniti Iran.
Tramp preti "obezglavljivanjem" Irana
Trampovo nezadovoljstvo bilo je očigledno u ponedeljak na njegovoj društvenoj mreži "Truth Social", nakon što je Iran odbio njegov poslednji pokušaj da se dogovore. On je tokom vikenda odlučio da ne započne masovne napade na Iran kako je ranije pretio, pošto je ponovo tvrdio da bi sporazum mogao uskoro da bude postignut.
"Iransko rukovodstvo je neverovatno licemerno!", napisao je Tramp, koristeći pritom istu optužbu koju protiv njegove prinudne diplomatije često iznosi i represivna Islamska Republika Iran. Ipak, već popodne Tramp se ponovo vratio pretnjama.
- Ovo je njihova poslednja šansa da potpišu dobar dokument - rekao je u Ovalnom kabinetu.
Ali njegovo upozorenje da će se Iran suočiti sa "obezglavljivanjem" otvorilo je novo pitanje: šta će uraditi ako ga Teheran ponovo ignoriše?
Svaka velika eskalacija bila bi veliki rizik za Trampa, jer nema dokaza da bi bombardovanje moglo da natera Iran da sedne za pregovarački sto, navodi se u analizi CNN-a. Teheran bi na napade na mostove, elektrane i drugu infrastrukturu verovatno odgovorio udarima na slične ciljeve na teritoriji američkih saveznika u Persijskom zalivu, čime bi dodatno povećao ekonomske posledice rata. Lideri zemalja regiona verovatno su upravo na taj scenario upozorili Trampa tokom vikenda.
U teoriji, Tramp bi mogao da upotrebi američku mornaricu kako bi silom otvorio Ormuski moreuz. Međutim, time bi američki brodovi bili izloženi napadima iranskih raketa i dronova. Kopnene operacije protiv ostrva Harg, ključnog centra za izvoz iranske nafte, ili pokušaj potiskivanja iranskih snaga dalje od moreuza mogli bi da budu veoma krvavi.
Politička cena raste kako raste broj poginulih vojnika, a Tramp to ne može sebi da priušti nekoliko nedelja uoči izbora za Kongres.
Mnogi prethodni predsednici našli su se na sličnoj prekretnici kao sada Tramp. Iako su ratovi u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu i sadašnji sukob sa Iranom počeli na različite načine, svi su se na kraju sveli na istu dilemu:
- prihvatiti lošu situaciju kakva jeste
- dodatno eskalirati
- ili se povući
A nijedan predsednik ne želi da ostane upamćen kao onaj koji je izgubio rat.
Kako su Džonson i Buš upali u ratnu zamku
Američki predsednici decenijama su upadali u istu ratnu zamku, počevši od Lindona Džonsona i Ričarda Niksona u Vijetnamu. Uprkos ranim upozorenjima da će SAD ući u nepovratan proces i pretrpeti nacionalno poniženje bez jasnog puta ka pobedi, obojica su iz straha od poraza i gubitka uticaja svesno rasplamsavala sukob. Slanjem dodatnih trupa i pojačavanjem bombardovanja samo su produžili rat koji je odneo desetine hiljada američkih života i na kraju ipak završen ponižavajućim povlačenjem.
Sličan obrazac ponovio se i u 21. veku tokom ratova u Iraku i Avganistanu. Američki predsednici Džordž Buš i Barak Obama, svesni opasnosti od dubokog ulaska u bezizlazne sukobe, u ključnim trenucima su naređivali slanje dodatnih vojnih snaga na teren. Buš je to uradio u pokušaju da stabilizuje Irak i spreči katastrofu, dok je Obama pojačao prisustvo u Avganistanu radi suzbijanja talibana pre određenog roka za povlačenje, što je pokazalo koliko je teško izaći iz kruga vojnog pritiska i eskalacije.
Iako je Tramp svoju političku karijeru izgradio na kritici "beskrajnih ratova", i sam je tokom prvog mandata poklekao pred pritiskom i odobrio slanje dodatnih trupa u Avganistan. Danas se nalazi pred najvećim testom, suočavajući se sa sopstvenim ratom protiv Irana i identičnom dilemom kakvu su imali njegovi prethodnici. Odluke koje sada bude doneo za stolom u Ovalnom kabinetu direktno će definisati njegovo političko nasleđe i uticati na sudbine mnogih ljudi.
(CNN)
