SAD su za nekoliko dana potrošile velike količine sofisticiranih raketa poput tomahavka, što premašuje njihovu godišnju proizvodnju
Rat pokazuje neefikasnost u trošenju skupih presretača protiv jeftinih iranskih dronova, što favorizuje strategiju iscrpljivanja resursa
Rat u Iranu otvorio je brojna nova vojna pitanja i debate, a jedno od ključnih pitanja za američku vojnu moć u 21. veku je ne više samo koliko je precizna i tehnološki napredna, već koliko dugo može da izdrži tempo modernog rata visokog intenziteta. U prvim danima sukoba, Sjedinjene Države demonstrirale su impresivnu sposobnost projekcije sile, uključujući i eliminisanje same vojne i političke vrhuške svog glavnog protivnika. Sa druge strane, ratna dejstva su istovremeno razotkrila i jednu od svojih najvećih slabosti, a to su ograničene zalihe skupih preciznih raketnih sistema i spor tempo njihove proizvodnje.
Već u prvih nekoliko dana rata potrošnja naprednog arsenala je bila ogromna, iako se rat vodio bez prisustva kopnene vojne sile ili kopnene intervencije poput napada na Avganistan 2001. ili na Irak 2003. Procene govore da je u samo 72 sata ispaljeno oko 400 krstarećih raketa modela tomahavk, što predstavlja približno 10% ukupnog američkog arsenala ovog oružja. U širem okviru, u prvih nekoliko dana upotrebljeno je oko 2.000 različitih tipova municija ukupne vrednosti između 3,5 i 4 milijarde dolara. Ovakav tempo potrošnje odmah je otvorio i pitanje održivosti, jer se ne radi o oružju koje ne može brzo da se nadoknadi sa trenutnim obimom proizvodnje u SAD-u.
Na primer, tomahavk rakete, koje predstavljaju okosnicu američkih dalekometnih udara, koštaju oko 1–1,3 miliona dolara po komadu, što jeste dosta, ali sama cena nije glavna prepreka. Sjedinjene Američke Države su godinama proizvodile svega 90 do 100 ovih raketa godišnje, dok je u vojnom budžetu za 2026. planirana nabavka svega 57 novih projektila. Drugim rečima, količina potrošena za nekoliko dana odgovara višegodišnjoj proizvodnji u mirnodopskim uslovima. Čak i uz planove za povećanje proizvodnje na 1.000 godišnje, industrija se suočava sa ograničenjima kapaciteta i lanca snabdevanja, što znači da će oporavak zaliha trajati godinama, ukoliko ne dođe do važnijih reformi sektora.
Još dramatičnija situacija vidi se kod protivraketnih sistema poput Patriota i THAAD-a, a što je donekle bilo vidljivo i tokom snabdevanja ukrajinske odbrane prethodnih godina. Patriot PAC-3 presretači koštaju između 3 i 5 miliona dolara po raketi, dok se godišnje proizvodi oko 200 do 300 komada. THAAD presretači su još skuplji, sa cenom od 12 do 13 miliona dolara po komadu, ali se proizvode u znatno manjim količinama, često svega nekoliko desetina godišnje. U takvim uslovima, čak i relativno kratki sukobi mogu da dovedu do brzog iscrpljivanja zaliha.
U praksi, to se već dešava. U ranim fazama rata protiv Irana korišćene su desetine THAAD i stotine Patriot projektila za odbranu od balističkih raketa i dronova. U prethodnim sukobima sličnog tipa, svega 12 dana borbi bilo je dovoljno da se potroši i do četvrtine ukupnog THAAD arsenala. Kada se to stavi u kontekst trenutnog sukoba, jasno je da se radi o potrošnji koja prevazilazi industrijske mogućnosti nadoknade u kratkom roku. Osim toga postavlja se pitanje cene, jer dok Patriot presretač košta oko 4 miliona dolara, iranski dronovi tipa “Shahed” procenjuju se na svega 20.000 do 50.000 dolara. To znači da SAD često troše i više od 100 puta veću vrednost da bi neutralisale relativno jeftine pretnje. Ovakav odnos snaga pogoduje strategiji iscrpljivanja, u kojoj Iran ne mora da pobedi vojno, već da natera protivnika da troši resurse brže nego što može da ih nadoknadi.
Zbog toga se sve više govori o problemu takozvane „dubine magazina“, odnosno količine raspoloživog naoružanja za produženi sukob. Američka vojska je izuzetno efikasna u kratkotrajnim operacijama visokog intenziteta, ali dugotrajni konflikt protiv protivnika koji koristi jeftinije i brojnije sisteme može brzo da iscrpi njene zalihe. Već sada postoje upozorenja da bi ovakav tempo potrošnje mogao da ograniči sposobnost SAD da reaguju u drugim kriznim regionima, posebno u Indo-Pacifiku gde su kineski industrijski kapaciteti značajno veći od bilo kog od američkih prethodnih protivnika.
Istovremeno, industrija pokušava da odgovori povećanjem proizvodnje, ali taj proces je spor. Proizvodnja sofisticiranih raketa zahteva kompleksne lance snabdevanja, specijalizovane komponente i visoko kvalifikovanu radnu snagu. Nije reč o fabrikama koje mogu brzo da se prošire poput civilne industrije. Čak i optimistične procene govore da će značajnije povećanje proizvodnje biti moguće tek krajem decenije. Sve to znači da rat u Iranu predstavlja ozbiljan stres test za američki vojno-industrijski model. U sukobu gde protivnik koristi jeftine i masovne sisteme, ključna prednost više nije samo kvalitet, već i količina i brzina proizvodnje. Ipak, američka industrija se pokazala kao prilično adaptabilna i inovativna, te ne bi trebalo potcenjivati njene kapacitete da ponovo promeni svoj model rada. Takođe, ukoliko američki napadi neutralizuju u velikoj meri iransku odbranu i industrijske kapacitete, postoji i verovatnoća da će nivo potrošnje najnaprednijih raketa drastično padati.
Ukupno gledano, iako SAD i dalje imaju ogromnu vojnu prednost u odnosu na Iran, ovaj rat jasno pokazuje da njihovi raketni arsenali nisu neograničeni. Ako bi se konflikt produžio ili proširio na druge regione, pitanje zaliha moglo bi da postane jedan od centralnih strateških problema. Upravo zbog toga, ovaj sukob već sada menja način na koji Vašington razmišlja o budućim ratovima. Danas takav vid pripreme budućeg rata mora da ide u susret industrijskom i logističkom izazovu u kojem pobednik neće biti nužno onaj sa najnaprednijim, već onaj sa najodrživijim sistemom proizvodnje i potrošnje.
Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"
