Inicijativa SAD-a za pokretanje kontrole nad Grenlandom izazvala je oštre reakcije evropskih zemalja, posebno Danske, kao i javne diskusije o teritorijalnom integritetu
Uvođenje carina od strane SAD-a na evropske proizvode stvorilo je dodatne ekonomske i političke tenzije, pri čemu su trgovinski odnosi postali složeniji
Dolazak Donalda Trampa u fokus američke, a zatim i globalne politike, sredinom prethodne decenije otvorio je stara, ali i neka nova pitanja u odnosima Sjedinjenih Američkih Država i Evrope. Iako su ovi odnosi oduvek bili opterećeni nerazumevanjima i neslaganjima u pojedinim oblastima, benefiti savezničkih odnosa uvek su imali primat u odnosu na manjkavosti saradnje.
Donald Tramp je u svom prvom mandatu počeo da sve više naglašava neslaganja između dve strane Atlantika i da uokvirava evropske saveznike kao aktere koji zloupotrebljavaju dobru volju SAD-a. Ipak, njegov drugi mandat koji je započeo prošle godine, doneo je najdrastičnije insistiranje na toj politici.
Ideje o „strateškom preuzimanju odgovornosti“ nad Grenlandom, niz trgovinskih carina uvedenih od 2025. godine, pre svega prema evropskoj industriji, ali i agresivniji odnos prema NATO članicama drastično su promenili generalnu atmosferu između saveznika. Iako ove poteze povezuje isti politički stil, njihovi efekti na transatlantske odnose nisu ni jednostavni ni istovetni po rezultatima, ali se postavlja pitanje da li oni mogu zbirno da unište ovu višedecenijsku saradnju?
Kao najistaknutija, ideja da SAD formalno ili neformalno ojačaju kontrolu nad Grenlandom ponovo je otvorila pitanje američkog pristupa saveznicima. Iako inicijativa nije rezultirala konkretnim pravnim koracima, sama činjenica da je javno artikulisana od američkog predsednika protumačena je u Evropi kao signal unilateralnog razmišljanja Vašingtona protiv evropskih interesa. Danska, kao država suverena nad Grenlandom, reagovala je oštro, dok su institucije EU javno ponovile princip teritorijalnog integriteta i konsultacija među saveznicima.
Sa američke strane, poruka je bila pragmatična. Grenland se posmatra kao ključno geostrateško čvorište u Arktiku, važno za bezbednost Severnog Atlantika, nadzor nad pomorskim rutama i konkurenciju sa Rusijom i Kinom. U tom smislu, inicijativa nije bila predstavljena kao prekid savezništva, već kao redefinisanje prioriteta uz insistiranje da SAD ne žele da “autsorsuju” odbranu na druge i da je to pitanje američke nacionalne bezbednosti. Uprkos povišenoj retorici, politički dijalog nije prekinut. Kontakti na visokom nivou nastavili su se, ali u atmosferi veće opreznosti. Evropske diplomate sve češće ukazuju na potrebu „strateške autonomije“, dok je Vašington insistirao na jasnijem evropskom preuzimanju odgovornosti unutar postojećih savezništava.
Za razliku od grenlandske inicijative, trgovinske carine imale su neposrednije i merljivije posledice. Od 2025. godine SAD su uvele dodatne dažbine na određene evropske proizvode, od čelika i aluminijuma, do delova automobilske i hemijske industrije. Zvanično obrazloženje bilo je zaštita američke proizvodnje i nacionalne bezbednosti. Evropska unija odgovorila je ograničenim kontramerama, ali je istovremeno nastojala da izbegne otvoreni trgovinski rat.
Rezultat je bio period produženih pregovora, parcijalnih izuzeća i privremenih aranžmana. Ukupna trgovinska razmena između SAD i EU nije doživela dramatičan pad, ali je postala skuplja, složenija i politički opterećenija. Za mnoge evropske kompanije, dogovorene carine od 15% su bile signal da više ne mogu da se oslanjaju isključivo na stabilnost transatlantskih pravila. Međutim, korišćenje pretnje carinama kao kaznene mere protiv evropskih država povodom neslaganja oko Grenlanda, dodatno su uverile evropske države da bi morale da budu rezervisane oko prevelikog oslanjanja na Ameriku, jer zavisnost od dostupnosti američkog tržišta može da bude i alat Vašingtona protiv njih samih oko političkih pitanja.
Najosetljivije pitanje bilo je da li ove političke i ekonomske tenzije mogu da ugroze bezbednosnu saradnju, pre svega u okviru NATO-a. Trampove kritike u odnosu na manjak evropske vojne potrošnje u drugom mandatu se pretvorilo u dodatni i direktniji pritisak. Ovde se takođe pokazala razlika između retorike i prakse. Uprkos oštrim obostranim izjavama, vojna saradnja je ostala stabilna, SAD nisu istupile iz NATO-a, a evropske države povećale su svoju vojnu potrošnju. Američko vojno prisustvo u Evropi takođe nije značajno smanjeno, zajedničke vežbe su nastavljene, a podrška istočnom krilu Alijanse ostala je još uvek snažna.
Drugim rečima, NATO je nastavio da funkcioniše kao pragmatičan okvir saradnje, čak i kada su politički odnosi bili napeti. To ukazuje da je bezbednosna međuzavisnost i dalje jača od trenutnih političkih nesuglasica, a deo toga je utemeljen u strukturnim razlozima. Aktuelni generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, i sam je u svom obraćanju evropskim donosiocima odluka jasno poručio da zavisnost od Amerike u vojnoj sferi ne može da se lako prekine, bila bi preskupa i kompleksna. Po njegovoj interpretaciji, bez Trampovog pritiska evropske države ne bi nikada odlučile da troše iznad 2% BDP-a, a da bi potpuna nezavisnost od Amerike u vojnoj sferi kao cilj koštala barem 10% BDP-a godišnje, što evropske države sigurno nisu spremne da plate.
U evropskoj javnosti ovi potezi doprineli su daljem slabljenju percepcije SAD-a kao potpuno predvidivog partnera. Ipak, istraživanja javnog mnjenja ne pokazuju dramatičan zaokret ka antiamerikanizmu, već pre rastući skepticizam i želju za većom evropskom samostalnošću. Za većinu građana EU, SAD ostaju ključni bezbednosni saveznik, ali ne nužno i politički uzor. Taj nijansirani stav sve više će da oblikuje i zvanične evropske politike. Kombinacija grenlandske inicijative, pritisaka oko vojne potrošnje i trgovinskih carina kao alata pokazuje da su transatlantski odnosi ušli u fazu redefinisanja, ali ne i raspada. Umesto strateškog raskola, vidi se pomeranje ka odnosu u kojem su interesi otvorenije artikulisani, a nesuglasice češće javne.
Dugoročno, ovi potezi mogu da podstaknu Evropu da ubrza izgradnju sopstvenih kapaciteta (političkih, ekonomskih i bezbednosnih), dok SAD ostaju ključan, ali manje dominantan partner. Transatlantski odnosi bi time postali manje romantični, ali možda realističniji nego ranije, što naravno može da bude i u duhu trenutnih međunarodnih odnosa.
Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"
