Dokle idu Trampove grenlandske ambicije?

Pred kraj svog prvog mandata 2019. Donald Tramp je kandidovao tada neobičnu i neočekivanu političku tezu. Američki predsednik naveo je da bi Amerika trebalo da kupi Grenland i da ovu veliku teritoriju uključi u svoj sastav. Iako ova ideja nije bila nova, jer su različiti američki predsednici imali slične predloge u daljoj istoriji, metoda je delovala kao prilično arhaična i i bliža 19. vekom.

Međutim, ova izjava je brzo zatrpana drugim temama i ciklusima vesti, pa i izjavama od samog Trampa, da se godinama praktično zaboravila. Ipak, novi mandat starog predsednika odlikuje više samopouzdanja (iako njegovoj ličnosti ono nikada nije manjkalo) da svoje ideje mnogo direktnije iznosi i sa manje rezerve u odnosu na kritike domaće i međunarodne javnosti. Verovatno nakon iskustva na visokoj javnoj funkciji iz prvog mandata, preživljenom atentatu i vraćanju na vlasti iz pozicije duboke opozicije, malo šta stoji na putu njegovim politikama. Jedna od takvih je povratak teme Grenlanda, prvo po stupanju na dužnost, a zatim u poslednjim nedeljama dosta odlučnije i sa konkretnim pratećim potezima. Postavlja se pitanje koje su zaista ambicije ovog predloga i koliko bi ga trebalo uzimati kao ozbiljnu inicijativu?

Ukoliko analiziramo zvanične Trampove poruke i izjave iz njegovog bližeg okruženja, možemo da vidimo da je komuniciranje prilično konzistentno. Republikanski predsednik je često sklon improvizacijama i digresijama u svojim izlaganjima, ali po pitanju Grenlanda prisutna je prilično disciplinovana poruka da je to pitanje od nacionalne bezbednosti za SAD, da jedino Amerika ima kapaciteta da brani Grenland od strane invazije i da se ostrvo nalazi u opasnosti od Kine i Rusije. Iako je u medijima često prisutna interpretacija da se zapravo radi o skrivenom motivu prisvajanja grenlandskih rezervi retkih zemnih elemenata (REE), različitih kritičnih sirovina i fosilnih goriva, a koje će sa procesom otopljavanja zbog klimatskih promena biti dostupne, republikanski krugovi i sam predsednik su ovo negirali.

Sa jedne strane, primetno je da američki predsednik stavlja veliki akcenat na resursno pitanje i da je tokom poslednjeg trgovinskog sukoba sa Kinom pitanje REE bilo jedno od ključnih, jer je američka zavisnost od Kine u ovoj sferi veoma visoka. To je važno i zbog američkog vojno-bezbednosnog sektora, gde najnapredniji sistemi poput radara ili stelt avijacije zavise od čitavog niza REE, te samim tim i od Kine. Sa druge strane, potrebne investicije u ovaj sektor u ledom okovanom regionu su neizvesne, podrazumevaju dugoročno planiranje, a postoje i drugi izvori ove rude u svetu da Amerika ne bi morala da ulazi po svaku cenu u politički rizičan poduhvat koji može da stvori razdor u saradnji sa evropskim saveznicima. Trampova politika često može da bude vođenja transakcionom logikom, ali na osnovu trenutno dostupnih projekcija i podataka isplativosti eksploatacije deluje da u ovom slučaju to ne bi bila (barem kratkoročno) isplativa transakcija.

Kao važan faktor navodi se naravno i pitanje strateške važnosti Grenlanda, a koje nije vezano za ekonomiju, već više za geografiju. Sa klimatskim promenama Arktik postaje sve više plovna zona, a potencijalno i nova trgovačka ruta. Dok u mnogim delovima sveta Rusija gubi primat, u ovom regionu ima solidne pozicije, adekvatnu flotu i postojeću infrastrukturu baza. Grenland, kao region teritorijalne veličine Meksika, ali sa brojem stanovnika koji je bliži opštini Mladenovac (između 50.000 i 60.000) je sa jedne strane strateški dobro pozicioniran za takvo nadmetanje, ali po američkim procenama dosta ranjiva tačka.

Region nominalno pripada Danskoj, ali sa širokom autonomijom koja se graniči sa nezavisnošću i sa jakim sentimentom lokalne populacije da se ka punoj nezavisnosti ide. Danska vojska ukupno ima oko 20.000 pripadnika i ovom prilično udaljenom regionu posvećuje manje svog odbrambenog fokusa, a i kapaciteti za to su prilično ograničeni. Hipotetička nezavisna država Grenland bi takođe bila politički nepoznata i teško predvidiva za američke donosioce odluka kakvu će politiku voditi i da li će se udruživati sa Rusijom ili Kinom kao arktičkim konkurentima. Izjave trenutne ministarke spoljnih poslova Grenlanda iz aprila prethodne godine ukazuju da postoje određene ambicije ka saradnji sa Kinom.

Ovo sve navodi da bi faktor bezbednosti mogao da bude važniji od ekonomskog faktora i da Trampova želja ka akviziciji ostrva na „lak ili težak način“ ima zaista cilj smanjenja rizika po nacionalnu bezbednost, kako se formalno i govori. Ipak, američko prisustvo u zaleđenom regionu već postoji kroz bazu Pitufik koja je aktivna i obavlja različite funkcije nadgledanja i osmatranja, a i ne postoje veće barijere da SAD povećaju prisustvo u navedenom regionu već u sadašnjem statusu odnosa.

Zbog toga, ovu novu-staru inicijativu američkog predsednika možemo da tumačimo ili kao želju da se alarmira evropska javnost da mora da više uloži u odbranu regiona koji je u sastavu njene članice i da će u suprotnom odgovornost za njega preuzeti Amerika ili da Amerika nema poverenje u evropske kapacitete da će ikada biti dovoljni za odbranu ovog Americi strateški važnog regiona i da ga Danska preventivno preda. Realni scenario će ostati da se vidi, je skup u Davosu jeste poručio da američki lider ne da nije zaboravio na ovu ideju, nego ju je pozicionirao visoko na svojoj političkoj agendi. Ono što će biti ključno za razumevanje je koji je tačno minimalan ishod sa kojim će biti zadovoljan i da li je zaista formalna predaja jedini takav ishod.

Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"