Administracija Donalda Trampa ukazuje na promenu pristupa u spoljnopolitičkim odnosima prema Latinskoj Americi
Za opozicione pokrete ovo hapšenje simbolizuje obnovljenu nadu za demokratske promene
Hapšenje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura 3. januara, po nalogu administracije Donalda Trampa, predstavlja jedan od najozbiljnijih političkih potresa koje je Latinska Amerika doživela u poslednjih nekoliko decenija. Iako je ovaj region bio u drugom planu američke politike od kraja Hladnog rata i često “zatrpan” pod naletom drugih kriznih regiona, deluje da sa ovim potezom dolazi ponovo među najvažnije tačke spoljne politike Vašingtona.
Bez obzira na pravne i proceduralne detalje samog slučaja, politička poruka je jasna: Sjedinjene Američke Države su spremne da pređu sa dugogodišnje politike sankcija i diplomatske izolacije na direktnu personalnu odgovornost autoritarnih lidera u svom geopolitičkom okruženju. Time je otvoreno novo poglavlje u odnosima Vašingtona prema regionu, sa potencijalno dalekosežnim posledicama, iako je nova strategija nacionalne bezbednosti ukazala da ovakva politika možda i može da se očekuje.
Za Latinsku Ameriku ovo hapšenje ima simboličku težinu koja prevazilazi samu Venecuelu, jer direktno ili indirektno svrgavanje antiameričkih lidera ima dugu istoriju u regionu. Maduro je godinama bio personifikacija autoritarne, antiameričke levice, oslonjene na represivni aparat, kontrolu institucija i otvorenu konfrontaciju sa Zapadom. Njegovo uklanjanje sa političke scene, makar i kroz međunarodni pravosudni proces, šalje signal da ni status šefa države više ne garantuje zaštitu od krivične odgovornosti. To je poruka koja duboko uznemirava režime koji funkcionišu po sličnom obrascu, gde je ipak Venecuela u poslednjih desetak godina bila najistaknutiji primer i udarna igla antiameričke politike.
Najveći razlog za zabrinutost imaju zemlje koje su politički, ideološki i bezbednosno bile najbliže Karakasu. Pre svega tu je tradicionalno antiamerička Kuba, i, u nešto manjoj meri Bolivija, a koja je skoro promenila vlast ka manje antiameričkoj. Za Havanu, Maduro nije bio običan saveznik, već ključni ekonomski partner, posebno u oblasti energetike. Hapšenje venecuelanskog lidera dodatno povećava strah kubanskog rukovodstva da bi sledeći talas američkog pritiska mogao da bude usmeren upravo ka njima. Kritike Donalda Trampa i slične pretnje je generisala i Kolumbija, a koja je trenutno pod budnom pažnjom administracije u odnosu na svoju politiku prema kriminalnim organizacijama.
Za razliku od ovih država, deo latinoameričkih vlada dočekao je vest sa vidnim olakšanjem, a prvenstveno one vlade na desnom spektru koje su tradicionalno više naginjale saradnji sa Vašingtonom. Konzervativnije ili centrističke administracije, poput onih u Argentini ili Paragvaju, vide ovaj potez kao kraj jedne destabilizujuće sile koja je godinama proizvodila migracione talase, regionalnu nesigurnost i političku polarizaciju. Čak i pojedine levičarske vlade, poput brazilske ili meksičke, iako formalno kritične prema američkom unilateralizmu, pokazale su znatno manje spremnosti da otvoreno brane Madura nego ranije. To ukazuje na širi trend da solidarnost među levičarskim režimima u regionu slabi, a politička cena njihove odbrane postaje sve viša.
Za venecuelansku opoziciju i šire prodemokratske pokrete u regionu, hapšenje Madura ima snažan mobilizujući efekat. Nakon godina bezuspešnih protesta, izbornih poraza i unutrašnjih podela, pojavila se percepcija da je autoritarni sistem ipak ranjiv, ali tek sa rezolutnim mešanjem spoljnog faktora. U Venecueli se ponovo otvara pitanje političke tranzicije, prelazne vlade i eventualnih slobodnih izbora, dok opozicione grupe u drugim zemljama regiona u ovom događaju vide dokaz da međunarodna zajednica nije trajno digla ruke od demokratije u Latinskoj Americi, iako im može biti zabrinjavajuće da Vašington želi da prvenstveno sarađuje sa aktuelnom vlašću u Venecueli u prvim narednim koracima, a ne da podrži opoziciju bez rezervi. Izvesno je da je prethodni pokušaj podrške paralelnoj vladi opozicije sa Huanom Gvaidom na čelu, a koji se nije završio sa uspehom, naveo Vašington da bude manje otvoren za slične političke eksperimente i pokušaje nagle tranzicije vlasti.
Ključno pitanje koje se sada postavlja jeste da li je reč o izolovanom slučaju ili početku šireg obrasca delovanja. Manje je verovatno da će SAD u skorije vreme ponoviti ovakav potez u više zemalja, ali je gotovo izvesno da će efekat odvraćanja da bude snažan. Lideri koji su do sada računali na to da će sankcije i diplomatske osude ostati jedini vid pritiska moraće ozbiljno da preispitaju svoje buduće politike, jer je poruka da posledice neće snositi samo države u celini, već i oni sami direktno. Istovremeno, oni koji pokušaju da dodatnom represijom „zatvore sistem“ mogli bi time da ubrzaju sopstvenu izolaciju i budu predmet direktnog napada.
Ipak, važno je navesti da je Venecuela prilično specifičan slučaj, jer je bila unikatno izolovana, unikatno veliki izvoznik haosa kroz kriminal i izbeglice, unikatno unutrašnje nestabilna i jedina država koja je eksplicitno imala teritorijalne pretenzije prema susednoj državi (Gvajani). Kao takva, bila je značajno lakša meta i mnogo manje sposobna da generiše simpatije sveta ili svog bližeg okruženja, dok sa drugim državama ovog regiona to nije slučaj.
U tom smislu, Trampovo hapšenje Madura ne menja samo unutrašnju političku dinamiku Venecuele, već redefiniše granice prihvatljivog ponašanja u Latinskoj Americi. Region ulazi u fazu povećane neizvesnosti, ali i potencijalnih političkih promena. Autoritarni i antizapadni režimi u regionu imaju razlog za strah, dok američki saveznici u regionu imaju razloga za slavlje i jaku argumentaciju prema svojim biračima zašto je politika koju sprovede, barem kratkoročno, ispravno pozicioniranje.
Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"
