Sve više mladih napušta gradski život u potrazi za mirom na selu
Iako bez komfora, uživaju u jednostavnom životu, prirodi i radu na svojim projektima
Sve više mladih ljudi poslednjih godina okreće leđa gradu i pokušava da život uspori tamo gde je nekada sve bilo jednostavnije - na selu. Umor od gužve, posla od devet do pet, podstanarskog života i stalnog pritiska često preraste u želju za nečim mirnijim - dvorištem, tišinom, sopstvenim krovom i osećajem da uvek radiš za sebe.
Upravo tako su i Ljubica i Đorđe, mladi i obrazovani, odlučili da preseku. Pre osam meseci spakovali su najosnovnije, zatvorili beogradsko poglavlje i krenuli od nule, u selu Sukovo kod Pirota, u zaseoku Čelanovci, mestu za koje čak ni mnogi Piroćanci ne bi znali tačno gde se nalazi.
Kuća i plac od 50 ari za 2000 evra
Kad neko čuje da su kupili kuću i 50 ari placa za svega 2.000 evra, prva reakcija je obično ista: "Nema šanse, fali jedna nula". Međutim, ne fali ništa - cena je bila realna s obzirom na stanje kuće koje bi u startu mnoge odvratilo.
Kuća je stara više od jednog veka, praktično napuštena decenijama, bez osnovnih uslova za život, nema struje, nema vode, nema kupatila. Ipak, Ljubica i Đorđe nisu tražili gotovu priču nego priliku za novi početak.
Danas žive u jednoj sređenoj sobi, snalaze se, rade, planiraju i polako obnavljaju sve što je vreme pojelo.
Kartoni umesto prozora i sneg u aprilu
Njihov dolazak na selo nije bio romantična scena iz filma. Bio je stvaran, težak, pun improvizacije, ali, kako kažu, bili su "na svom".
Ljubica se seća da su prvi dani bili mešavina smeha, umora i šoka, jer ih je dočekala kuća bez prozora, pa su prvih dana bukvalno stavljali kartone. Kao da to nije bilo dovoljno, baš tog dana kada su stigli u aprilu pao je sneg, a kamion sa stvarima se zaglavio u blatu i ostao tako danima, dok komšija nije došao da pomogne.
- Prvi dani su bili smešni i tragikomični, neko bi plakao, i mi smo, ali ovde i ne možeš da budeš tužan, da patiš, kad čuješ ptičice... Važno je da smo zdravi i da se slažemo a prozor će se namestiti - seća se Ljubica teškog početka kad nisu imali ni prozore nego su prvih dva-tri dana na njih stavljali kartone.
Zašto baš Sukovo kod Pirota
Možda najneobičniji deo njihove priče je to što nisu otišli negde gde imaju rodbinu ili prijatelje. Ipak, izbor je bio nameran.
Ljubica kaže da je Đorđu još na početku veze rekla da bi volela život na selu. Ona je profesorka ruskog jezika i iako živi u prirodi, posao nije napustila. Najviše radi onlajn, drži časove i zarađuje, a internet im je postao jednako važan kao i ogrev.
Pošto nemaju svoju struju, snalaze se tako što je pozajmljuju od komšije, čisto da Ljubica može da drži nastavu i radi.
Đorđe, s druge strane, odrastao je u ravnici u Sremskoj Mitrovici, ali je dugo bio vezan za Grocku, no gradski život mu nikada nije bio nešto za čim čezne. Kaže da mu ne nedostaje ni centar Beograda ni gradski ritam, ali priznaje da mu fale porodica i stari prijatelji, isto kao i Ljubici.
"Kao hrčci u točku" - trenutak kada su odlučili da preseku
Odluka nije pala preko noći, ali je došla u trenutku kada su shvatili da im je svega dosta: posla, kancelarije, obaveza, rutine i osećaja da život prolazi dok se samo "vrtiš".
Tražili su razne krajeve Srbije, razmatrali su i Rudnik, i Gružu, ali kako kažu, kao da se stalno nešto kočilo. A onda su slučajno na internetu naleteli na Sukovo. Kuću su našli preko jednog komšije i sve se brzo desilo.
- Osećaj je bio da je to to, i nije prošlo ni 10 dana, kofer spakovali i krenuli, a prvobitna želja nam je bila da živimo na Staroj planini i eto Bog nas dovede ovde... livada, a Stara planina kao na dlanu.
Đorđe priznaje da nije gledao šta kući u kojoj niko nije živeo 40 godina fali, nego šta sve može da postane.
Život bez struje i vode
Njihova svakodnevica je daleko od udobnosti na koju su navikli u gradu. Nema kupatila, nema instalacija, nema klasičnog komfora. Ali ono što imaju je osećaj mira, prostora i cilja.
Đorđe to objašnjava jednostavno - čovek shvati da mu zapravo ne treba ni pola onoga što misli da mora da ima.
- Struju i vodu u kući nemamo, ni kupatilo, ali se snalazimo, pa vidiš da čoveku i nije toliko potreban sav taj komfor ako imaš neki viši cilj... Biće i daće Bog! - kaže Đorđe sa osmehom.
Koliko zapravo košta kuća na tom kraju?
Njihova kupovina je ekstreman primer jer je kuća bila dugo napuštena, ali Đorđe kaže da se u okolini Pirota i dalje može naći dosta povoljnih imanja, posebno ako "čovek nije izbirljiv i spreman je da radi".
- Ovde recimo za 5.000-6.000 da kupiš, i jedno 4.000 da središ! Znači, do 10.000 evra, da bude bombona, veli Đorđe i dodaje da su im u blizini čak dve svetinje, dva manastira.
U kraju, kaže, ima i dosta ljudi koji kupuju, pa čak i Rusa, ali i mladih iz Pirota koji se vraćaju prirodi i žele farmu ili mirniji život.
Sve grade sami, svojim rukama
Njih dvoje nisu došli na selo da pobegnu na vikend, nego da izgrade budućnost. Ljubica otvoreno priča o želji da imaju veliku porodicu, a u šali kaže da je ona "krivac" za celu ideju.
Plan im je da naprave održivo domaćinstvo, da imaju životinje, svoje namirnice, da kuću polako dovedu u red i da žive jednostavno, ali lepo.
Ljubica već ima gomilu hobija: pravi kolače, mesi domaći hleb, vezе, peva, svira i kaže da joj sve to donosi mir. A kad srede kuhinju, planira i da njeni kolači stignu i do Pirota.
- Brate, 21. vek, internet... a ja ću prvi da držim životinje, evo prase je već tu, zdrava hrana za sebe, nešto za prijatelje a možda nešto i komercijalizujem... Jer tebi na selu ne treba mnogo kad uzgojiš svoje, pa ljudi su nekad imali sve svoje, kupovali samo petrolej i so... Na kući je, veli, uglavnom radio sam bez nekih majstora osim krova.
- Mogao bih da platim majstora, ali ja ne želim, želim da uradim sam, da vaskrsnemo ovo.
Đorđe dodaje i da su u tom kraju i majstori traženi posebno što ima dosta starih pa su i njega stalno pitali da im okreči, da im nešto popravi.
Komšije mislile da su ovde došli da se kriju
U početku su ih meštani gledali sa nevericom. Mnogi nisu mogli da shvate da mladi, obrazovani ljudi dolaze u mesto gde jedva da ima živih kuća.
Đorđe kaže da su stariji mislili da se možda kriju od nečega, pa čak i da "beže od zakona". Ali sve to je brzo nestalo, jer su ih komšije prihvatile bolje nego što su mogli da zamisle.
"Žalim samo što nismo ranije"
Đorđe na kraju priče ima jednu poruku koja se stalno ponavlja i koja je možda i najjači deo svega: žal ne ide za onim što su uradili, nego za tim što nisu krenuli ranije.
- Jedino za čim žalim jeste što nismo ranije probali, ko se dvoumi i premišlja, jednog dana će se kajati što nije probao - veli Đorđe i dodaje da je to investicija koja nikad neće propasti.
(YouTube: Povratak na selo)
